За потребе изградње објеката ХЕ Дабар, према важећој пројектној документацији, непоходно је извршити експропријацију укупно 1020 хектара земљишта на подручју општина Билећа, Берковићи и Невесиње.

Наведена површина обухвата земљиште на коме је планирана изградња бране Пошћење са насипима Гребак и Врњача, водостана и цјевовода под притиском, машинске зграде и разводног постројења, акумулације у Невесињском пољу и канала кроз Дабарско поље, што не укључује површине које је рaније требало експроприсати за изградњу приступних путева и градилишних далековода, саопштено је из предузећа ХЕ "Дабар".

Наводи се да је приоритет приликом спровођења овог процеса било рјешавање имовинско-правних односа у зони објеката за чију градњу постоји законом утврђена обавеза прибављања грађевинске дозволе, а то су брана Пошћење са насипима, водостан са цјевоводом, те машинска зграда са разводним постројењем.

Предуговором о експропријацији између Владе Републике Српске и ХЕ „Дабар“ д.о.о. регулисано је да експропријацију проводи Првобранилаштво Републике Српске, заједно са подручним јединицама геодетске управе, а да плаћање експроприсане имовине врши ХЕ „Дабар“.

Када је ријеч о земљишту у зони објеката који су наведени као приоритетни извршена је експропријација у обиму од 100%.

Исплату накнаде за експроприсано земљиште или некретнину ХЕ „Дабар“ врши на основу споразума потписаног између власника земљишта и Првобранилаштва, а по добијању рјешења о извршењу од надлежних институција.

По том основу, за до сада експроприсано земљиште, ХЕ „Дабар“ је издвојила преко 15 милиона конвертибилних марака. Захваљујући повољним хидролошким условима на почетку 2021. године, ХЕ „Дабар“, односно ХЕ на Требишњици, на рачуне претходних власника само у току прошле седмице уплатили су 1,5 милиона КМ.

У досадашњем периоду извршена је експропријација око 24% укупно предвиђених површина, махом земљишта. За већи дио објеката који се налазе у зони акумулације чека се рјешење судског процеса покренутог од стране власника који се не слажу са раније утврђеним износима.

Поступак експропријације земљишта у Дабарском пољу, а који је неопходно извршити за потребе изградње канала, започеће чим се за то створе услови и повуче вода из Дабарског поља, потврђено је у предузећу ХЕ „Дабар“.

Српско културно и просвјетно друштво ”Просвјета” Градски одбор Мостар, Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво ”Гусле” и Црквена општина мостарска обиљежили су јутрос 97. годишњицу смрти великог мостарског пјесника Алексе Шантића.

На гробљу Бјелушине служен је помен и положено цвијеће.

В.д предсједника СПКД ”Просвјета” ГО Мостар Сања Бјелица Шаговновић нагласила је да ”Просвјета” чува сјећање на највећег пјесника Мостара и на темељима које су поставили Шантић и његови савременици зидају српску културу и српску заједницу у Мостару.

Она је подсјетила да Мостар не памти сахрану какву је имао Шантић кога је испратио цијели Мостар. ”Остало је записано да су Шантићев ковчег из Српског дома на рукама изнијели чланови друштава ”Гусле” и ”Хрвоје”, те да се погребна поворка кретала чак пет сати кроз Мостар. Шантића је на посљедњи починак својом молитвом тада испратио и мујезин са Церничке џамије. Жалио је тада народ био православни, католички или муслимански”, навела је Бјелица- Шаговновић.

Нагласила је да Шантић и данас живи у његовом Мостару чије име је пронио широм свијета.

Предсједник СПКУД ”Гусле” Радислав Тубић казао је да је Шантић један од најзаслужнијих људи за развој књижевности у Мостару, те српске културе, али и оснивање друштава ”Гусле” и ”Просвјета” чији је био предсједник, односно потпредсједник.

”Шантић је свој живот посветио нашим друштвима, а ми ћемо све док постоје друштва чувати сјећање на лик и дјело Алексе Шантића”, навео је Тубић.

Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје проводи највећи дио свог живота.

Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог “Аџа”. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао “необично мртвило”, које је било посљедица “угушеног херцеговачког устанка против Аустрије”. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”, “Не вјеруј”, "Претпразничко вече", а његов пјеснички опус је преко 700 пјесама.

Почетком 1887. године постао је сарадник “Голуба”, затим часописа “Босанска вила”, те “Нове Зете”, “Јавора”, “Отаџбине”. Наредне године основао је Српско пјевачко друштво “Гусле”, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора “Просвјете”. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа “Зора”, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као “истакнутог српског националисту”.

На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Нјегова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /”Моја отаџбина”/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /”Остајте овдје”, “Хљеб”/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /”Ми знамо судбу”/.

Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент баште, бехара, хамама, шедрвана…, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Таква је пјесма “Емина”, а дух те пјесме је толико погођен да је пјесма ушла у народ и пјева се као севдалинка.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Више школа у Републици Српској и Србији, те једна школа у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.

Нажалост у његовом Мостару, само у трећини његове улице данас стоји табла с његовим именом, а гимназија која је носила пјесниково име такође је преименована у Гимназију Мостар.

У Мостару је остао само Шантићев парк гдје се налази и његов споменик.

Српско просвјетно друштво ”Просвјета” Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво ”Гусле” у Мостару сваке године организују ”Шантићеве вечери поезије”, а сваке треће године на манифестацији се додјељује и Књижевна награда ”Алекса Шантић”.

Топ портал

Књига "Глоги" о непрежаљеном глумцу Небојши Глоговцу аутора Александра Ђуришића изашла је у куће "Вукотић медија" из Београда.

О највољенијем српском глумцу у књизи говоре Војин Ћетковић, Наташа Нинковић, Аница Добра, Жарко Лаушевић, Раде Шербеџија, Никола Ђуричко, Никола Пејаковић, редитељи Вида Огњеновић, Паоло Мађели, Јагош Марковић, Александар Поповски.

Такође у књизи говоре и жене које је глумац волио и које су њега вољеле, кумови, пријатељи, људи који су били са њим када није био на сцени, када се "саплитао" о сопствени таленат и када му је требало снаге да се попне на глумачки трон, са којег никада није сишао.

Како је живио, волио и плакао Небојша Глоговац, неке су од централних тема којима се бави кгњига о глумцу, који је прије три године изгубио битку са фаталном болешћу.

Лобања, Шоне, Шонси, Глоги, Небојша, Панчевац и још много имена и надимака имао је Глоговац.

- Глоговац је био свој и неосвојив, давао се коме је хтио, а заузврат није тражио ништа - наведено је у тексту који прати представљање књиге.

Свједочења најближих откривају непознате детаље из његовог живота: како је као момак радио у продавници музичких уређаја, шта му се све дешавало док је стопирао од Панчева до Београда, зашто му се на пријемном испиту на Академији тресла нога и како су за све велике улоге и највећи редитељи после тога тражили и јурили баш њега.

У књизи су и први пут објављене пјесме које је велики глумац писао само за своју душу.

Зашто је одбио Анђелину Џоли да заигра у њеном редитељском дебију "У земљи крви и меда" о рату у Босни, а опет прихватио да буде Дража Михаиловић у серији "Равна Гора" Радоша Бајића, шта му је значила Црвена звезда и које су га страсти, поред мотора и кувања, још опсједале, све се то налази у књизи "Глоги", у издању "Вукотић медије".

СРНА

Невесињски времеплов препун је разних занимљивости које су често колијевци витешких традиција давале планетарни значај. Тражећи бољи живот и мекшу кору хљеба, а понекад само због изазова, Невесињци су стизали у све крајеве свијета и готово по правилу су били успјешни и цијењени.У групи свјетски признатих Невесињаца неизоставно је име Васа Глоговца из села Драмишева који је у младости преживио невјероватне авантуре какве се могу наћи само у фантастичним романима.Од куће је отишао као регрут, а након 26 година војничке службе у завичај се вратио са чином мајора и бројним војничким признањима. Вјероватно је једини човјек на планети који је војничка унапређења заслужио у пет свјетских армија.

На почетку Првог свјетског рата мобилисан је у аустријску војску, касније је постао каплар српске војске, па руски поручник, затим јапански потпоручник и најзад мајор кинеске војске. Судбина је овог Невесињца бацала овамо-онамо тако да се и он сам често питао шта се то са њим дешава и шта ће на крају доживјети.

Двадесетогодишњи младић Васо Глоговац 1911. године као један од шесторице синова старог устаника Спасоја Глоговца отишао је на регрутацију. У то вријеме то је била велика част за сваког младића, јер су у кадар узимали само одабране. Годину дана касније Васо је позван у војску и упућен у Беч гдје су младићи из БиХ обично служили. Када је избио рат послат је на руски фронт. Пошто никако није могао да прихвати да ратује против Руса пребјегао је са неколико својих другова у руску војску.

Потпоручник руске војске

Касније, када је у Русији отпочело окупљање добровољаца у српску војску међу првима се пријавио Васо Глоговац. Храбро се борио па је одликован сребрном медаљом за храброст и унапријеђен je у чин каплара.

Путујући преко Русије за Солун заробљен је од стране бољшевика и неко вријеме је провео у ропству. Успио је некао да побјегне, али је морао ићи кроз Сибир гдје су га ухватили бјелоармејци. Срећом ту је нашао неколико познаника, па се прикључио царској руској војсци. Брзо је напредовао, па је добио ново одликовање и унапређење у чин потпоручника.

Јапански официр

Када су Русијом овладали бошљевици пребјегао је у Кореју и ту радио тешке физичке послове. Пошто су становници Кореје често дизали побуне, Јапанци су на Корејском полуострву морали да држе јаке војне одреде. Васо је одлучио да се пријави Јапанцима са жељом да ступи у њихову војску. Био је одлично примљен и то са чином официра.

Али, у јапанској војсци није остао дуго. Када су немири у Кореји престали, сви војници и официри који су се налазили у јапанској војсци, а који су били страни поданици, били су отпуштени.

Мајор кинеске војске

У прољеће 1924. године Васо се нашао у Харбину.Трагајући за послом почео је да учи вожњу аутомобилом и редовно је одлазио на курс. По положеном испиту, постао је шофер и по харбинским улицама управљао је аутомобилом. Пошто је знао неколико језика и био као створен за сваки посао и умио да се снађе у свакој ситуацији, у Харбину је стекао много пријатеља.

Годину дана касније најзад је ријешио да се врати у Југославију. Али судбина га је бацила још даље од ње. У то вријеме јапански агенти по читавој Кини врбовали су људе за армију кинеског генерала Чанг Цу Лина, који се борио против централне кинеске владе и славног Чанг Кај Шека. Као бивши руски официр, Глоговац добија унапређење и добру плату и ступа у армију побуњеника. Командовао је ескадроном коњичког пука и истицао се храброшћу у многим јуришима. Због свога јунаштва био је унапријеђен у чин капетана, а послије једне битке у којој је погинуо командир ексадрона, примио је команду и унапређење у чин мајора.

Као врхунац свега, сељак из Херцеговине Васо Глоговац на једној великој народној свечаности у граду Тјеницину добио је једно велико одличје. Команданту дивизије генералу Семјонову грађани Тјенцина предали су свилени сунцобран, а мајору Глоговцу свилену заставу са посветом. Послије извјесног времена армија Чанг Цу Лина почела је да одступа. Побједоносне армије Чанг Кај Шекове гониле су је без предаха. Напосљетку војска овог побуњеничког кинеског генерала била је распуштена.

С великом сумом новца, Васо Глоговац нашао се једног јутра у Шангају. Ту се најзад укрцао на брод и преко Индијског океана и Средоземног мора стигао у Европу. Послије шеснаест година невјероватних авантура овај херцеговачки сељак стигао је најзад у своје мало село Драмишево, гдје је наставио да живи са својом браћом као трезвен и напредан земљорадник.

Глоговчева одисеја је пред Други свјетски рат привлачила пажњу југословенске и свјетске штампе. Београдска Политика децембра 1940. године читаву страну посвећује овом Невесињцу и његовим невјероватним авантурама. Тада водећи европски листови такође су пренијели дијелове ове занимљиве репортаже.

Након што је пропутовао пола свијета и пребродио многа искушења и опасности Васо Глоговац је мучки убијен без могућности да се војнички брани. По завршетку Другог свјетског рата постао је жртва комунистичког терора. То је вјероватно и био разлог што комунистичке власти деценијама уопште нису помињале овог свјетски признатог јунака.

Васови потомци су у његовом родном мјесту прошле године подигли спомен обиљежје које ће трајно свједочити о овом неустрашивом невесињском горштаку.

Драгомир Граховац (ГЛАС ТРЕБИЊА)