SJ TheDaily - шаблон joomla Форекс

Region

Најновији стрип албум „Понори зла“ Јована Братића из Невесиња,  на 205 страна и 1.050 кадрова, представљен је синоћ у Kултурном центру, а  говори о  страдању становништва источне Херцеговине у Другом свјетском рату.

Жеља аутора је да кроз измишљене ликове говори о истинитим и стварним догађајима.

Главни јунак у стрипу је Алекса Војиновић, представник патријархалне, хришћанске, патриотске, хумане породице који је у једну руку и свједок и учесник трагедија и злочина који су се десила његовој породици и народу.

„У лику Алексе Војиновића, налази се симбиоза многобројних родољуба који су се борили против фашизма, а због идеолошких разлога завршетак рата дочекали су као народни непријатељи“, каже аутор Јован Братић.

Према Братићевим ријечима, сам наслов „Понори зла“ асоцирају на херцеговачке јаме које су познате по злу, јер је у њих бачено на десетине хиљада невине ђеце, жена и мушкараца.

„Ову причу сам дуго носио у себи, а од живих свједока сам слушао, читао и емотивно доживљавао трагедије људи и породица. Те приче се разликују суштински много од онога што смо учили у школи, а ја сам желио да из објективног сагледавања трагична дешавања ставим у овај историјски стрип“, рекао је Братић

Ово је, заправо, и Братићев допринос сазнавању истине о трагедији његовог народа, јер доста људи веома мало зна страдању Херцеговаца у протеклом вијеку, али и жеља да сачува сјећање на предтке.

Jovo trebinje 2

Стрип умјетник и пријатељ Јована Братића, Горан Лојпур, у стрипу „Понори зла“ не види ни вријеме ни мјесто догађаја, ни главне ни споредне ликове, већ само људско зло које највише метастазира у вријеме ратних сукоба.

„Ово је антиратна прича о људском злу, а главна идеја стрипа је патња и страдање невиног и недужног народа и накарадне идеологије које натјерају да брат на брата дигне руку. Најбитније је да је рат једно велико зло у коме нема побједника, већ само гомила губитника“, истакао је Лојпур.

Милан Младић и Предраг Иконић помогли су свом колеги Братићу у припреми дизајна и штампе, а својим донацијама и прилозима Јованови пријатељи, фирме, приватници су омогућили штампу у издању стрип удружења „Девета димензија“.

На промоцији су још говорили новинар Ратомир Мијановић, историчар Милан Никчевић и пјесник Новица Телебак.

Радио Требиње

У једну кратку реченицу Ивa Андрића, с почетка оног чувеног писма пријатељу из 1920. године, чини ми се, стала је дуга историја ове земље. Босна (и Херцеговина), написао је тада Нобеловац, земља је мржње и страха.

Да ли је она то остала и до данас; да ли је икада била ишта друго доли „земља мржње и страха“; и, ако она то заиста јесте, који град је њена престоница – престоница мржње и страха? Можда онај, ироније ради, најљепши – Мостар?

„Уз Неретву, доле, бехар се разгроздо,

Пун фењера стари Мостар трепти оздо…“

Колико год нама било тешко да то прихватимо – стари Мостар више не постоји! Ако је некада и био, а био је, симбол и оличење мултикултура- лности, суживота и заједништва, данас је то један од најподјељенијих градова на „брдовитом Балкану“. Руку на срце, и такав Мостар има неки, само њему својствен, шарм којим и даље успјешно привлачи многобројне туристе из цијелог свијета и пуне утисака их испраћа ка неким јужнијим, приморским дестинацијама.

Али туриста, свакако, не може да примијети оно што и наш обичан, домаћи човјек: јако наелектрисану атмосферу, нетрпељивост и нетранспарентност Неретвом подијељеног града, не само на различите народе, него и на непомирљиве навике, културе, цивилизацијске доскоке и осјећање слободе, гдје људи још увијек живе у подједнако трагичној прошлости. Готово опипљива негативна енергија и тако очигледан набој између двије, углавном двије, нације и вјере на једном мјесту, засигурно није најпожељнији простор за живот.

Шантић је имао ту срећу да живи у оном старом Мостару, достојном његовог пера. Срођени један с другим заједно су расли и срасли у синониме љепоте и достојанства. Али гдје је данас тај исти Шантић у том, не могу рећи истом, Мостару? Па, ту је… упркос свему. Мада, није овај и овакав одговор онај на који бисмо требали бити поносни.

„И кад нам мушке узмете животе

Гробови наши бориће се с вама.“

Град који на тако свиреп начин, у пуном смислу те ријечи, убије највећег свог сина, оног који га је винуо у небеса овјековјечивши га у непролазним стиховима, у које је уткао сву љепоту смарагдно-зелене Неретве, младе Емине, Старог моста, преплетених судбина обичних малих људи и занатлија који по њему и око њега пролазе, камена и сунца тог поднебља, никада у мени неће моћи изазвати ону унутрашњу вибрацију, коју родни град обично носи са собом и на сам помен његовог имена. Град у којем нема мјеста за Алексу Шантића, у пуном капацитету, бојим се да шаље довољно јасну поруку и свим његовим саплеменицима.

Дозволило је себи, то објективно лијепо мјесто, да прогласи сувишним и непотребним постојање било чега што евоцира успомену на име овог великог пјесника, истинског космополиту и доказаног родољуба. Њему таквом један гријех никако нису могли да опросте. Очигледност ме спутава да кажем који.

То се и не мора изговорити. И мртав је некоме сметао, пуцају по њему и као таквом. Његов скромни надгробни споменик надомак Цркве Свете Тројице, некада једног од љепших и већих архитектонских здања у региону, наравно до темеља срушене и спаљене у истом периоду када и моја кућа, са чијег су се балкона, неких неповратних недјеља, могла слушати њена громогласна звона, као свједочанство људске безумности и сопственог неразумијевања, носи на себи ожиљке гелера оних истих граната које су средином јуна 1992. године сравниле са земљом стари православни Храм. Али, упркос томе, он и даље стоји вичан и прав. Ћути и опомиње.

Једна таква величина која нас је задужила својим дјелом, која нам је свима показала прстом на пут гдје се све разлике препознају у сличностима и јединству, која нас је суптилно наговарала на љубав и разумијевање, премошћавање противрјечности заједничким интересима, дала примјер, а све то дивним језиком самих богова, разумљивим и вјечним, у томе граду нема ни улицу, (симболике ради, само трећи дио оне предратне Шантићеве улице задржао је овај назив), ни школу, (мостарска Гимназија више се не зове по њему), ни трг који носе његово прослављено име, име за понос. Ништа од оног што је прије тог несретног рата, када су страсти подивљале и прокључала зла крв у нама, некако опстајало. Ништа осим оног наново постављеног споменика на мјесто старог, стријељаног, срушеног и баченог у ледене таласе кривудаве Неретве, одакле поново може, бронзано замишљен и сјетан, да гледа према висовима Вележи планине, испод које лежи равно и, како је и сам наговијестио, пусто Невесиње.

„Пусто ли ћеш бити Невесиње равно

Расадниче Српства, колијевко лава…“

У том граду којем се цијелога живота радо враћао замјењујући спарна мостарска љета пријатном свјежином невесињских, гдје је, у свом љетниковцу, написао гро својих пјесама, (О, класје моје, Остајте овдје, Сеоба, итд.), нашао је он и данас свој мир. Ту је, сигуран сам, његов дух најспокојнији. Ако је доле убијен, па још и мртав рањаван и понижаван, онда је овдје, у колијевци лава и расаднику Српства, на радост свих нас, васкрсао.

Ова славна и устаничка варош знала је како да му се одужи, како да отргне од заборава његово име и дјело. То се, наравно, не мјери само тргом и школом, који се потписују са „Алекса Шантић“, он је ту на један други начин много присутнији. Са идентичном судбином свога народа – да буду страдалници – изабрао је баш ово мјесто гдје се то страдање кроз историју толико пута изнова морало потврђивати, јер је душманин увијек остајао жедан српске крви, како би и сам ушао у њу; изабрао је Невесиње, град о чијим житељима, у писму из 1904. године, које из Бојишта шаље Марку Цару у Херцег Нови, између осталог пише и ово:

„Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу, гдје се бавим има већ три седмице. У овом лијепом српском крају, гдје су ми увијек почивале жеље, угодно се осјећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун свијетлих идеала, пун вјере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.“

Традиционалним вечерима поезије „На путу Богочовјека“ у Невесињу и Мостару, чувамо од заборава нашег великана мисли „ненадмашне лепоте у карактеру и достојанству“, како је о њему говорио Дучић. Тужно је, можда, једино то што је тај посао на себе преузео само српски народ, јер он је, прије свега, био „наш“ пјесник.

У данима када обиљежавамо 150 година од његовог рођења, Шантић нам се открива као никад живљи и актуелнији, никад потребнији. Свједоци смо да се поново буди, устаје наочиглед свих у свом раскошу и сјају, баш у тренутку када су помислили да су му затрли име и траг. Пут је увијек јаснији и дуговјечнији од пролазних трагова малих, приземних духова, а он је ишао управо тим путем, путем Богочовјека, постојаним и вјечним као његова слава, или њихова срамота.

Враћајући се Шантићу разбијамо оквире предрасуда и противрјечности. Неком неисказивом магијом он нам и даље доказује да све наше разлике могу да превагну оне, свакако малобројније, сличности и заједничке слутње зато што се налазе ближе истини, ближе животу, те су стога и теже у значају и вриједности.

Сада се поставља питање да ли смо у стању демантовати Андрића?! Да ли је судбина ове земље, њен усуд и њено проклетство, заиста да буде „земља мржње и страха?“ Наше разлике су, ваљда, исувише сличне да би их опростили једни другима. С друге стране, плашимо се да остваримо њихов пуни потенцијал. Гледајући данашњи Мостар можемо да видимо један свијет у малом, са свим оним особеностима које срећемо на глобалном нивоу. Ту је на снази сукоб цивилизација, култура, сукоб Истока и Запада. Трагика је еквивалентна глобалној. Кроз читаву историју испаштамо само због радикалне привржености неким симболима, грбовима, знаковима. Та вјештачка обиљежја су, на крају крајева, једино по чему се истински разликујемо.

Стога смо ми (кад кажем ми, мислим ми), као легитимни насљедни ци Шантићевог наука, дужни да проносимо његов глас и ослушкујемо његов ехо кроз недаће овог турбулентног доба гдје, од буке и журбе за временом, готово да не чујемо ни онај свој унутрашњи глас, који нам до изнемоглости говори и виче да застанемо на часак и преиспитамо себе и пут којим смо кренули. Шантић нас позива, на само њему својствен начин, на пут Богочовјека. Примијетићемо да на томе путу нема неке нарочите гужве и промета, да они ријетки који њим ходе не трче за временом, него су стопљени са њим и у њему. Примијетићемо да су довољно вични да чују, не само свој глас, него и глас великог Шантића, али и самог Богочовјека Христа.

 

 

 

Огњен Кандић

Министарство унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске реализоваће у јуну акцију појачане контроле саобраћаја у Српској, са акцентом на контролу брзине кретања моторних возила.

Према подацима из области безбједности саобраћаја, од почетка године повећан је број саобраћајних незгода и настрадалих лица, а непрописна и неприлагођена брзина возила један је од најчешћих узрока незгода у овој години, саопштено је из МУП-а Српске.

"Од почетка године до 25. маја евидентиране су 3.562 саобраћајне незгоде, што је за 320 незгода или за девет одсто више него у истом периоду прошле године", наводи се у саопштењу.

МУП Републике Српске апелује на возаче моторних возила да вожњу и брзину кретања возила прилагоде условима и стању на путевима, те да се придржавају саобраћајних прописа.

Уставни суд Федерације БиХ /ФБиХ/ донио је данас пресуду којом је утврђено да поједини чланови устава Херцеговачко-неретванског, Западнохерцеговачког и Посавског кантона нису у складу са Уставом ФБиХ јер њима није признавано право конститутивности српског народ, српског језика и ћирилице.

Пресудом, коју је прочитала предсједник Уставног суда ФБиХ Александра Мартиновић, наложено је скупштинама ова три кантона да одмах, а најкасније у року од шест мјесеци од дана објављивања ове пресуде у службеним гласилима, усвоје амандмане на уставе тих кантона, у складу са амандманима на Устав ФБиХ.

Док не буду донесени ти амандмани примјењиваће се одредба Устава ФБиХ.

Суд је ову пресуду донио на основу захтјева предсједника Владе ФБиХ Фадила Новалића и трећине посланика у Херцеговачко-неретванском кантону, а о овом питању обављена је и јавна расправа.

Обустављен је поступак за утврђивање уставности појединих чланова Устава Ливањског кантона, који су били обухваћени апелацијом јер је током јавне расправе предлагач повукао захтјев који се односи на овај кантон јер су у његов устав уграђени амандмани којима је отклоњена неуставност оспорених одредаба.

Образлажући пресуду, Мартиновићева је рекла да је Уставни суд ФБиХ утврдио да су поједине одредбе устава наведених кантона у несагласности са јасним, прецизним и обавезујућум одредбама амандмана на Устав ФБиХ који прописују да су Бошњаци, Хрвати и Срби конститутивни народи, да заједно са осталима равноправно уређују ФБиХ, те да су службени језици у ФБиХ "босански", хрватски и српски језик, а писма латиница и ћирилица.

"Насупрот томе, устави Херцеговачко-неретванског и Посавског кантона не признају Србе као конститутивни народ, него само Хрвате и Бошњаке, супротно изричитим одредбама Устава ФБиХ. Устав Херцеговачко-неретванског кантона у тексту на хрватском језику и устави Западнохерцеговачког и Посавског кантона прописују `бошњачки` као један од службених језика, али не и српски као један од три службена језика у ФБиХ. Ниједан од поменутних устава не предвиђа ћирилично писмо као једно од службених", наводи се у образложењу пресуде.

Уставни суд ФБиХ утврдио је и неуставност појединих одредаба Устава ХНК-а јер разрађују поступак прихватања симбола, делегирање кантоналне надлежности на федералну власт, постпупак по одлукама које се односе на витални национални интерес, састав кантоналне Владе, доношење одлука Владе у ванредним околностима, те поступак усвајања амандмана на кантонални Устав, при чему су изостављени Срби као конститутиван народ, са једнаким правима као Хрвати и Бошњаци.

Адвокат Недим Адемовић, Новалићев правни заступник у овој апелацији пред Уставним судом ФБиХ, рекао је новинарима да је овом пресудом српски народ постао конститутиван у цијелој БиХ.

"Сада је обавеза кантоналних скупштина да измијене своје уставе и напокон признају оно што је и Уставни суд БиХ давно потврдио - да су сви народи на цијелој територији БиХ равноправни са пуним капацитетом и својим идентитетом", истакао је Адемовић.

Изразивши задовољство пресудом, замјеник предсједавајућег Скупштине Херцеговачко-неретванског кантона Весна Сараџић изјавила је да се искрено нада да ће ова одлука бити спроведена у року.

"Ова пресуда значи да би грађани српске националности требало да буду фактор у свему што је битно у свакодневном животу – приликом расподјеле буџета, запошљавања и образовања", истакла је Сараџићева, која је и делегат у Дому народа Парламента ФБиХ.

СРНА

 

JU Centar za informisanje i kulturu
Radio Nevesinje

Kontakt info

Nemanjića b.b.,88280 Nevesinje
Republika Srpska

Tel: 059 601 394, Fax: 059 601 455
E-mail: nevradio@teol.net

ID PDV

Matični broj: 01805053
Rj.suda: RU-1-264-00
ID broj : 4401396050004
PDV broj: 401396050004

Žiro Računi

Рачун јавних прихода: 5520060001233609

Врста прихода: 722591

Буџетска организација:0069520

Main Menu