Region
У Републици Српској данас је почела редовна исплата права из система дјечије заштите за октобар, саопштено је из Фонда за дјечију заштиту Српске.
Октобарска исплата додатка на дјецу обухвата 17.083 дјеце, односно 10.011 корисника/родитеља за прво, друго, треће и четврто дијете, као и за дјецу из вулнерабилних категорија. За исплату овог права обезбијеђено је 2.581.058 КМ.
Материнским додатком за октобар обухваћено је 3.593 мајке/породиље, а за исплату овог права издвојено је 1.458.758 КМ.
Данас почиње и исплата права на пронаталитетну накнаду за трећерођено и четврторођено дијете које је остварило 186 мајки/породиља, односно 138-оро трећерођене и 53 четврторођене дјеце. За исплату овог права издвојено је 106.650 КМ.
За исплату права на помоћ за опрему новорођенчета издвојено је 385.500 КМ за 755 породиља/мајки, односно 771 дијете/новорођенче.
Исплатом за октобар за право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу издвојено је 323.547 КМ, преноси Срна.
Из Фонда за дјечију заштиту Републике Српске обавјештавају кориснике да се за остваривање права могу обратити пословницама Фонда у мјестима пребивалишта.
Наредног викенда у Требињу почиње традиционална културна манифестација Дучићеве вечери поезије која ове године има симболичан назив: „25 година са погледом на мило Требиње“.
Манифестација посвећена једном од највећих српских пјесника, Требињцу Јовану Дучићу почеће у петак 7. новембра, када ће се пјесници Бранко Стевановић и Власта Ценић дружити са гимназијалцима и ученицима требињских основних школа.
Истога дана, од 19 часова, у Музеју Херцеговине биће отворена изложба слика аутора Небојше Ђурановића под називом „Невесињска пушка, 150 година од херцеговачког устанка“.
Централни дио манифестације и ове године је Свечана академија: „Код кнеза на балу“, у суботу, 8. новембра, од 20 часова, у требињском Културном центру.
На академији ће учествовати глумци, оперски пјевачи и музичари из Београда, као и требињски хор „Трибуниа“.
У суботу ће бити положено и цијеће на споменике Дучићу и Његошу, а од 18 часова у Музеју Херцеговине одржана трибина: „Мркаљ, Вук и Његош, три темеља књижевног језика“, а на којој ће говорити професори и књижевници из Србије и Црне Горе.
У недјељу, 9. новембра, у 11 часова, планирана је трибина у Народној библиотеци у Требињу под називом „Још ријеч-двије о језику, роде“ на којој ће се говорити о угрожености ћирилице у српским уџбеницима у служби разбијања српског народног бића.
Манифестација завршава пјесничком вечери „На Дучићевом путу“, на којој ће бити уручена Дучићева награда Ђорђу Нешићу, која је овом српском пјеснику додјељења на „Дучићевом дану“, у априлу ове године.
За разлику од претходних година, на овогодишњој пјесничкој вечери стихове ће говорити само добитници Дучићеве награде: Матија Бећковић, Милосав Тешић, Ђорђо Сладоје, Гојко Ђого, Злата Коцић и Ђорђе Нешић.
Земни остаци великог српског пјесника Јована Дучића у Требиње су стигли у октобру 2000. године, и по пјесниковој жељи сахрањени су на Црквини, у цркви која је урађена по узору на манастир Грачаница.
Радио Требиње
У цркви Светог Саве на Врачару данас је, у организацији Удружења Невесињаца у Београду, служен свечани парастос борцима Невесињске бригаде и свим јунацима који су у Митровданским биткама 1992. и 1994. године, као и у другим окршајима, положили своје животе у одбрани српског народа и Републике Српске.
Навршиле су се више од три деценије од Митровданских битака, када је Невесињска бригада, под командом храброг српског официрског кадра, зауставила и разбила надмоћније непријатељске снаге које су покушале да се из долине Неретве пробију према Невесињу и Источној Херцеговини.
Те битке, вођене у најтежим условима, постале су симбол отпора и војничке части, и свједочанство о снази једног народа који је у часу највеће опасности бранио не само своје домове, него и своје достојанство, своју историју и право на постојање.
Влада Републике Српске прогласила је ове битке догађајима од републичког значаја, док је Борачка организација Републике Српске Митровдан усвојила као своју крсну славу.
За саму општину Невесиње, као и за све Херцеговце, Митровдан је одавно више од датума у календару — то је празник слободе и симбол идентитета, дан када се народ окупља око заједничког памћења.
Молитвено сабрање и духовни завет
Парастос је већ по тррадицији служио отац Лазар Манигода, који је у својој надахнутој бесједи подсјетио да је молитва најузвишенији начин очувања духовне везе са онима који су положили живот за ближње.
— Молитва је нераскидива духовна веза између нас, које је Господ оставио да стојимо са воштаницама, и оних чије су душе на небесима. Нека Господ прими наше молитве за све борце који животе своје положише за крст часни и народ свој — рекао је отац Лазар.
Он је подсјетио да је вјера стуб српског опстанка, а љубав према ближњем и отаџбини — њен најчистији израз.
— Да нам вјера буде неразрушиви темељ нашег стајања и хода чврстог путем Христовим. Да љубав наша буде љубав истине живота нашег, љубав исповједања наше вјере и љубав која сабира, а не раздваја. Само тако ћемо остати народ који стоји уз крст, уз вјеру и уз своју слободу.
Историја као завет предака
У име организатора, сабранима се обратио Зоран Јањић, дугогодишњи предсједник Удружења Невесињаца у Београду и аутор монографије Невесињска бригада.
Он је подсјетио и на чињеницу да су митровданске битке Невесињске бригаде из 1992. и 1994. године препознате као догађаји од изузетног значаја — и по својој величини и по свом значају — како за српски народ, тако и за Републику Српску. Управо зато се, казао је, оне сваке године обиљежавају на највишем државном нивоу.
—Ми са своје стране овим скромним поменом и сабрањем дајемо свој допринос, приносимо молитве нашим заштитницима и молимо се да Господ прими душе погинулих за крст часни и слободу златну у Царство свијетло, гдје нема бола, туге ни уздисаја.
Јањић је подсјетио да се ове године обиљежава и велики јубилеј — 150 година од Невесињске пушке, устанка Срба у Херцеговини, који је био један од најзначајнијих догађаја у нашој историји. Подсјетио је присутне да су се наши прађедови и преци тада борили за ослобођење и уједињење.
— Нажалост, послије три године тешке борбе нису постигли ни једно ни друго. Допринијели су паду великог Турског царства, али слободу нису дочекали – већ новог окупатора. Уједињење су дочекали тек четрдесет година касније, 1918. године, када су сви Срби живјели у једној држави.
Јањић је додао да су се Срби 1991. и 1992. године поново борили, овога пута за очување тог истог јединства.
— Вољом великих сила нисмо успјели да то у потпуности остваримо, али смо створили Републику Српску и у четворогодишњем рату је одбранили.
Пуковник је истакао да је кроз све вријеме, и за наше претке и за нас, главна водиља била једна ријеч — слобода.
— Нека та ријеч буде водиља и генерацијама које долазе послије нас. Нека пали јунаци митровданских битака и свих осталих бојева које је српски народ водио за своју слободу буду путоказ будућим генерацијама. Амин, Боже дај.
Чување завјета у времену заборава
Након парастоса, сабрани су се окупили у порти храма, гдје су евоцирали догађаје са ратишта и успомене на саборце који су остали на бранику отаџбине.
Митровдан у Невесињу и међу Невесињцима широм свијета остаје датум сабрања, поноса и духовног јединства. Он је подсјећање да је српска слобода рођена у молитви и очувана у страдању.
Извор: Слободна Херцеговина
Текст: Трифко Ћоровић
Фотографије: Миле Шапић
На штанду Представништва Републике Српске у Србији у оквиру Међународног сајма књига промовисано је монографија СПКД „Просвјета“, Градског одбора Мостар „Храна у Херцеговини кроз вијекове“ аутора доц. др Драгана Брења и академика Нова Пржуља.
Монографија реконструише начин исхране становништва са подручја Херцеговина током посљедњих осам вијекова — од краја 12. вијека до данас. Обухвата више аспеката: гастрономске навике, прехрамбене обичаје, економске и друштвене факторе који су утицали на исхрану. Аутори се ослањају на широки спектар извора: византијске, српске средњовјековне, османске, дубровачке писане трагова и усмену традицију. Исхрана се не третира само као физиолошка потреба, већ и као друштвени и културни феномен — храна као елемент идентитета, као сигнал положаја у друштву, као средство преживљавања, али и као симболика.
На промоцији поред аутора говорио је и један од рецензената отац Радивој Круљ. Рецензенти су и академик Ранко Поповић и проф. др Драга Мастиловић.
Проф. др академик Ново Пржуљ који је водећи српски агроном и научни ауторитет у области селекције и производње жита наводи да је ова књига била врло захтјевна и тешко је било пронаћи адекватну литературу која би им могла послужити као извор релевантних информација.
– Са задовољством сам дио ове књиге, поред свих потешкоћа јер што је изазов већи и моје је задовољство веће. Са наше стране могу рећи да смо се много потрудили и много времена потрошили. Позивам све вас ако пронађете литературу која је блиска овој нашој теми да нам укажете на њу, јер ми ћемо сигурно још радити, нећемо на овоме стати. Ми смо лијепа симбиоза, ја сам агроном са великим искуством, јер сам радио у Новом Саду на Институту преко 20 година, Драган је прехрамбени технолог и фино смо се надопунили.
Отац Радивој Круљ је искрено препоручио књигу, а управо он је дао приједлог да се напише монографија у храни у Херцеговини.
– Био сам задужен за спремање Монографије захумско-херцеговачке и приморске поводом 800 година утемељења, 2018. године. И онда смо оно што је било интересантно, а нисмо могли да ставимо у историјски том, радили смо их као прилоге за историју. Драгана Брењу знам још док сам био парох у Невесињу и касније у Мостару, пало ми је напамет да се обради и тај сегмент исхране у Херцеговини кроз вијекове. Драган је то феноменално урадио.
Доц. др Драган Брењо, истраживач је у области традиционалне хране и гастрономског насљеђа западног Балкана. Овом приликом изнио је неке занимљивости које ће читаоци пронаћи у књизи.
– Исхрана смо морали подијелити на сталеже, посебно у средњем вијеку. Исхрана свештенства је значајна, посебно околност да крајем средњег вијека долази до промјене начина поста. Знамо да пост узима скоро половину дана у години, долази до тога да протестанти потпуно одустају од уздржавања мрсне хране, католичанство то задржава само једне седмице у години. Православни настављају да посте на исти начин. Све то је много утицално на исхрану Европе.
Брењо указује и на чињеницу да је од 1200. године до данас било преко 120 гладних година.
– Посебно је било тешко када гладне године биле заредом двије или три, и велики данак оставиле на осјетљиву полулацију, али и одрасли су платили животом. Из тих разлога је храна постајала и само божанство.
Брењо се нада да ће Херцеговци да искористе подручје не којем живе, јер имају на малом географском подручју различита климатска подручја, од медитеранске, брдско-планинске до планинске климе и са земљиштима врло карактеристичким и крашка поља која још Јован Цвијић у свом докторату описује и даје посебност тој храни и људима.
– Можемо да кажемо да главна основа свих обичаја, начина исхране и културе у исхрани потиче из касног средњег вијека, а само је касније надопуњавано. Често је питање шта се јело у давним временима. Све житарице као и сада, осим пиринча који су донијеле османлије и кукуруза који је дошао из Америке и хељда која је нешто касније дошла. Остале су од памтивијека на том подручју. Од меса се највише јела јагњетина, доста мање свињетина, говедина скоро да се није јела. Пилетина се није јела као данас, а јаја су се користила као сировина за боје за темпере (жуманца и бјеланца), а љуска се користила у грађевинарству.
Сиреви су се користили, а најстарији прехрамбени производ са ових подручја који има записе је сир из мјешине и датира из 1374. из Дубровачког записа у којем се каже „док је сира из мијеха из херцеговачке површи који се на магарцима у количинама од 800 кг довози у Дубровник, у Дубровнику неће бити глади“.
У књизи и проналазимо податак које је било главно јело кнеза Мирослава које је по њему и добило назив – кнежева јагњетина у млијеку.
– И данас у појединим дијеловима Билеће имамо још увијек кафана или домаћинстава у којима се јагњетина припрема на тај начин.
Аутори су препознали неке нове трендове у исхрани који потичу из давних времена.
– Занимљиво је да се новији трендови у исхрану, у којима се препоручује конзумација сирове хране и избацивање меса из исхране је начин исхране монаштва и свештенства из средњовијековних српских манастира.
Дизајн корица је дјело академског сликара Жељка Милинића. На корицама можемо видјети есцајг Стјепана Вукчића Косаче (1404–1466) херцега од Светог Саве, који се чува у Институту умјетности у Минеаполису у Америци.
И како Брењо каже, истраживачи кажу да је тај есцајг старији 100 година од доцртане виљушке на фресци тајне вечере у манастиру Студеници 1630. приликом рестаурације.
Извор: Слободна Херцеговина
Текст и фото: Драгана Бокун / Српско коло