Јавни позив који је намијењен послодавцима и незапосленим лицима за кориштење средстава по програмима запошљавања у 2025. години отворен је до 17. децембра, саопштено је из Завода за запошљавање Републике Српске.

У складу са Акционим планом запошљавања, који је усвојила Влада Републике Српске, запошљавање и самозапошљавање реализоваће се кроз два програма укупне вриједности 10.000.000 КМ.

Овим програмима наставља се континуирана подршка Владе Републике Српске и Завода отварању нових радних мјеста и смањењу незапослености у Српској, наводи се у саопштењу.

Програм подршке запошљавању у привреди у 2025. години намијењен је, између осталог, запошљавању дјеце погинулих бораца и ратних војних инвалида, као и младих до 30 година са евиденције незапослених.

Програм запошљавања и самозапошљавања рањивих категорија и унапређење тржишта рада у 2025. години односи се на стимулисано запошљавање и самозапошљавање у привреди.

Додатне информације, услови и обрасци за пријаву доступни су на званичној интернет страници Завода за запошљавање Српске и у организационим јединицама Завода.

СРНА

Извор: Слободна Херцеговина

У најрепрезентативнијем простору српске престонице, крипти Храма Светог Саве на Врачару, у свечаном амбијенту, пред бројном публиком и изузетним одзивом београдских Херцеговаца, одржана је још једна, дванаеста по реду, промоција књиге „Епархија Захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“ аутора мр Велибора Шиповца.

Промоција, одржана благословом Његове Светости Патријарха српског Порфирија, окупила је низ угледних говорника. Поред аутора, учествовали су проф. др Раде Кисић, проф. др Виктор Савић и адвокат Марија Телебак, док је поздравну реч упутио протојереј-ставрофор Лазар Манигода. Програм је водила надахнута мр Миланка Тешовић.

Само дјело, настало под благословом Митрополита Димитрија, већ је привукло пажњу шире јавности. Ријеч је о студији која носи печат темељног истраживања — више од 250 архивских извора, нове анализе рукописа Светог Василија, као и упоредни увид у документ из Ватиканског архива. Управо тај дио истраживања показао се једним од најизазовнијих, захваљујући стручној палеографској и језичкој анализи проф. др Јелице Стојановић, која је указала на значајне разлике између аутентичних рукописа Светитеља и спорних списа који му се приписују.

Вече је започело молитвеним тоном: протојереј-ставрофор Лазар Манигода прочитао је тропар Светом Василију Острошком, којим је, како је и приличило, призван благослов Светитеља.

КИСИЋ: Двоолтарске цркве – толеранција или ширење католичке пропаганде?

Професор др Раде Кисић са Богословског факултета је истакао да је књига структурисана у четири поглавља, али да се у њој јасно уочава двојност: историјски дио, те полемички дио посвећен Светом Василију и сложеним међуцрквеним односима тог доба.

Кисић је нагласио да аутор изузетно брижљиво прати историјски контекст краја XVI и целог XVII века: рад четворице патријараха обновљене Пећке патријаршије, потом духовне центре као што су Завала, Тврдош, Дужи, Добрићево — манастире који и данас чине кичму духовности Херцеговине.

Други дио онога што би се условно могло назвати „историјском половином“ књиге, посвећен је личности Светог Василија, чији живот аутор прати од рођења до представљења.

– Читајући одређене дијелове књиге, морам признати — за неке ствари сам чуо први пут. Нисам ни слутио да такви закључци могу бити изведени.

Ауторова спремност да поред историјских извора уважи и народно предање, усмене наративе, па чак и презимена из родословне традиције, по професору Кисићу, представља драгоцен и ријетко виђен приступ.

– Чувена Кошћелица у дјелу добија нови живот, са топлином која открива ауторову очигледну љубав и поштовање према Светитељу.

Потом се професор задржао на полемичком дијелу књиге, који обрађује активности римокатоличке пропаганде и Конгрегације за пропаганду вере.

Кисић је посебно похвалио јасноћу са којом аутор описује динамику граничних простора Херцеговине и Црне Горе, гдје су границе православног и католичког света биле живе, промјенљиве и неријетко неухватљиве. Опис тих граница, као и оцену методологије унијаћења ондашње католичке цркве, окарактерисао је као изузетно прецизну, али и историјски одмјерену.

Говорећи о четвртом поглављу, Кисић је нагласио да Шиповац пружа детаљну и методолошки беспрекорну анализу познатих писама која се приписују Светом Василију (1661. и 1671). У сарадњи са проф. др Јелицом Стојановић, аутор је, како је рекао, „на веома убједљив начин показао да она не могу бити дјело Светитеља“, већ да за њих највероватније стоје монаси који су, у суровим околностима турског ропства, покушавали да обезбиједе помоћ.

Професор је посебну пажњу посветио и феномену двоолтарских цркава, које свједоче или о ширењу католичке пропаганде или о историјској толеранцији — а можда и о оба. Управо та сложеност, рекао је, јесте највећа вриједност ауторовог истраживања.

У завршном дијелу свог излагања, проф. Кисић је истакао да је један од највећих квалитета књиге обим и квалитет рада са архивском грађом.

Као професор који свакодневно има увид у мастер радове, оцијенио је да Шиповчев труд „далеко превазилази стандарде мастер студија и креће се према нивоу докторске дисертације“.

Књига је, додао је, богато илустрована, писана јасним и приступачним, али не поједностављеним језиком, и захтјева сабраност читаоца.

—Ово није књига за читање у фотељи пред спавање — ово је књига која тражи труд и подвиг. Али као све што је у вези са Светим Василијем — труд ће бити благословено награђен.

САВИЋ: Католичка црква је „вук у јагњећој кожи“

Професор др Виктор Савић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, у свом излагању указао је на дуготрајне и добро организоване процесе римокатоличне мисионарске дјелатности на простору дубровачке и захумско-херцеговачке области. Како је истакао, ти процеси су започели врло рано, а њихов утицај се осјећа до данас.

– Католичка црква је вук у јагњећој кожи. Рим је користио глагољашке попове, довођене са сјевера Далмације и из хрватских крајева, који су били постављани на подручја дубровачке, требињске, которске и барске епископије. Ти свештеници су радили исто што би и православни, са својим ћириличним књигама, и представљали се народу као да су исто што и наши, чиме је стварана конфузија и постепено се потискивало православље.

Као прекретницу навео је године 1333–1334, када је у питању уступање Стона и Пељешца Дубровачкој републици.

– Чим је Дубровник добио те крајеве, одмах је почео да потискује православне свештенике. А како да их замјени? Тако што моментално доводи глагољашке свештенике са сјевера… Тако је кренула хрватизација непосредног окружења Дубровника. Тај процес се  ширио на простор захумско-херцеговачке епархије, иако се на први поглед могло чинити да влада тобож толерантна атмосфера, јер су богослужења била на словенском језику — али обичан човјек није могао уочити разлике. Та тобожња толерантност одговарала је некоме другом, а нама никако није ишла на руку. 

Говорећи као филолог, Савић је указао на потребу да се разликују ендоним и егзоним.

– Захумље је именовање из перспективе оних који приступају споља – то је егзоним. А ендоним, сопствено назвање, јесте Хум. Та област себе именује као Хум.

Иако термин „Захумље“ није потпуно непримјерен — јер постоји у изворима српских владара — професор је нагласио да он припада једном другом слоју традиције.

– Због дуге и упорне римокатоличке пенетрације хумске и сусједне области с временом постале рубне, иако су историјски биле средишње српске земље.

Савић је говорио и о тумачењима насталим након Аустроугарске нагодбе 1867. године, када „васкрсава религијско-политичка група новохрвата“.

– Простор о којем је ријеч никакве везе са Хрватима нема. То име је ту потпуно секундарно.

Нагласио је да ови наративи инструментализују дубровачки говор како би под хрватско име подводили читав штокавски простор.

Указао је и на појаве анахроног представљања, као нпр. када се за поједине периоде говори о „црногорском приморју“ или када се у католичкој црквеној историографији простори Хума представљају као „дио хрватске историје“.

Истакао да је аутор „добро учитан“ и да је успио раздвојити суштину.

– Два писма јесу аутентична, а треће није.

Као највећу филолошку вриједност књиге издвојио је што су објављена три документа: Аутограф Светог Василија из 1639., Завјештајно писмо из 1665–1666., Ватиканско писмо из 1671, „можда фалсификовано“.

Пренио је кључне налазе проф. др Јелице Стојановић: „Правописно-језичке особине Аутографа и Завјештајног писма показују висок степен нормираности српско-словенскога језика… Док Ватиканско писмо одликују изразите особине народних говора, по свим приликама староштокавских.“

Тиме је истакнута кључна разлика: „Свети Василије, као митрополит, папи није могао писати народним језиком, нити језиком „зетско–јужнорашкога типа“.

Проф. Савић је додао да поједине особине писма упућују на приморје, па чак и на подручја гдје су постојали покушаји унијаћења.

– Нема доказа да је Свети Василије лично писао ватиканско писмо. Чак и када би се претпоставило да је био обавијештен о његовом настанку у писму нема ничега што би измјенило нашу представу о њему. Слава му и милост!

Савић је истовремено нагласио да је књига написана „његованим језиком“, што је данас ријеткост, и да доказује да и мастер-радови могу имати научну и издавачку вриједност.

ТЕЛЕБАК: О превјери нема ни говора

Aдвокат Марија Телебак jе истакла да је дирљив доживљај гледати у рукопис Светитеља.

 – Сазнање да очима пратимо слова која је он исписао надахњује, радује и готово благосиља. Као да свако слово носи његов живи траг. Зато ова књига не обогаћује читаоца само сазнајно, већ и духовно.

У надахнутом обраћању истакла је да књига Велибора Шиповца открива истине које су дуго остајале у сјенци.

– Дјело доноси демистификовање фалсификата, указивањем на нелогичности и манипулације ватиканских мисионара. Код читаоца буди не само радозналост, него и осјећај захвалности, јер се тиме онемогућава прихватање неистина о превери које се, нажалост, и данас покушавају наметнути.

Телебак је подсјетила да је XVII вијек био један од најтежих у историји Херцеговине — вријеме у којем је православни клир водио драматичну борбу да очува веру усред турских зулума, турско-млетачких ратова и непрекидних притисака унијата.

Ипак, како је истакла, „јерархијско устројство и саборни дух Цркве владали су у потпуности“, а манастири, ма колико скромни, остајали су центри духовности, просвјете, културе и живих веза са Светом Гором и Хиландаром.

Посебан утисак на њу оставио је историјски податак који сматра драгоцјеним сведочанством: да је Свети Василије у једном ватиканском извјештају био назван „тврдоглавим шизматиком“, што је пренио и епископ Никодим Милаш.

– У те двије ријечи садржана је истина о Светитељевој снази, његовој досљедности и непоколебљивости. То је најбољи доказ да о превјери нема ни говора.

Овај опис, додала је, у потпуности одговара карактеру Херцеговца — човека „са оштрог камена, под сунцем Херцеговине, чврстог у вјери, а топлог у души“.

– Књига у читаоцу буди неодољиву потребу да се обиђу света мјеста — Завала, Тврдош, Дужи, Добрићево, Житомислић, Савина и, наравно, Острог. Та потреба није само путописна, већ дубоко духовна: дјело подсјећа да су истина и вјера архетипски уписане у наше биће и да их не смијемо препуштати стихији савременог живота.

ШИПОВАЦ: Свети Василије је био под притиском турске власти, римокатоличке пропаганде и потурица! 

Аутор књиге, Велибор Шиповац, објаснио је да је његово дјело настало као резултат научно-истраживачког рада на мастер студију Богословског факултета у Фочи. Књига се бави „17. вијеком, овоземаљским животом Светог Василија Острошког, као и историјским контекстом простора данашње Црне Горе и Херцеговине“.

Говорећи о свом раду, Шиповац је истакао комплексност теме.

– Писано је доста, нарочито о Светом Василију Острошком, али ја сам хтио да сачиним посебан, интегралан приказ о Светом Василију и Епархији ЗХП из тог времена.

Према његовим ријечима, „некада је епархија била интегрална, а некада подјељена на источни и западни дио“, али је упркос различитом територијалном обиму „била најважнија епархија у обновљеној Пећкој патријаршији“.

Шиповац се осврнуо и на живот Светог Василија, подсјећајући да је вријеме у којем је живио — најприје као Стојан Јовановић, а потом као јеромонах и архијереј Василије — било „турбулентно и тешко, под ударима турске власти, римокатоличке пропаганде, потурица, али и оних који су имали личне интересе“. Посебно је нагласио да је римокатоличка пропаганда често користила фалсификате како би нарушила углед православних великодостојника, међу којима и Светог Василија.

– Фокус књиге је на унијатском дјеловању, на покушајима и конструкцијама римокатоличке пропаганде о наводном прихватању уније од стране Светог Василија Острошког.

Аутор је подсјетио је да је дјелатност Конгрегације за пропаганду вјере у оно вријеме била усмјерена на „прозелитизам, фалсификовање, протурање лажних информација и извјештаја“. Појаснио је да су за подручје Црне Горе главни центри били Бар и Котор, док је за Херцеговину та улога била у Дубровнику.

Шиповац напомиње да је међу православним и римокатоличким становништвом углавном владала међусобна толеранција, „што није одговарало агентима пропаганде“, па су зато најприје дјеловали на „црквене великодостојнике, јер је то био начин да дођу до вјерника, до народа“.

– У тим смутним временима римокатолички мисионари писали су бројна писма која су касније конструисана као наводни докази да су православни признали папу као поглавара и приступили Римокатоличкој цркви – закључио је Шиповац.

Представљање књиге био је сусрет завичајаца, пријатеља, поштовалаца Светог Василија и људи којима је истина о историјском насљеђу дубоко у срцу.

Аутор дјела, свештенички син Велибор Шиповац — данас Требињац, рођен у Коњицу, поријеклом из Невесиња — својим тихим и постојаним трудом успио је да у крипти Храма Светог Саве сабере земљаке са свих страна.

Ова промоција је још једном потврдила снагу херцеговачке саборности у срцу Београда: крипта је била пуна до посљедњег мјеста, а свако изговорено слово свједочило је да се истински труд увијек препозна.

Текст и фото: Трифко Ћоровић