Radio Nevesinje
Спортски директор Фудбалског клуба „Рад“ Зоран Чампара посјетио је данас ФК „Вележ“ и том приликом невесињском клубу уручио спортску опрему и реквизите. Са управом је разговарао о стању у клубу и могућностима сарадње.
Чампара каже да београдски клуб овом донацијом жели да подржи позитивну спортску причу у Невесињу. Упознат је са напорима управе да реновирањем стадиона и клупских просторија обезбиједе што боље услове за рад и тренинге.
Чампарини родитељи су рођени у Невесињу, а његова фудбалска каријера кренула је из мостарског Вележа. Касније је играо у више иностраних клубова, а најдубљи траг оставио је у белгијском Антверпену.
Захваљујући се на посјети и вриједној донацији спорски директор Вележа Томислав Стајић изразио је очекивање да ће и други завичајци слиједити Чампарин гест. Стајић каже да ће сарадња бити настављена кроз међусобне посјете омладинских селекција два клуба Београду и Невесињу.
Ученица седмог разреда Основне школе „Ристо Пророковић“ Елена Голијанин побједница Републичког такмичења из Српског језика и језичке културе и њен наставник Миодраг Глоговац присуствовали су јуче у Бањалуци свечаностима које је Влада Републике Српске организовала за најуспјешније ученике основних и средњих школа. Невесињски основци су током школске године имали низ успјеха на различитим нивоима такмичења, а круна ових резултата је Еленин тријумф на Републичком такмичењу. Након уручења признања, честитке ученицима упутили су предсједица Владе РС Жељка Цвијановић, министар просвјете и културе Дане Малешевић и министрица породице, омладине и спорта Јасмина Давидовић.
У част побједника уприличен је свечани програм и концерт „Побједници за побједнике", као и заједничко фотографисање испред зграде Владе Републике Српске.
У једну кратку реченицу Ивa Андрића, с почетка оног чувеног писма пријатељу из 1920. године, чини ми се, стала је дуга историја ове земље. Босна (и Херцеговина), написао је тада Нобеловац, земља је мржње и страха.
Да ли је она то остала и до данас; да ли је икада била ишта друго доли „земља мржње и страха“; и, ако она то заиста јесте, који град је њена престоница – престоница мржње и страха? Можда онај, ироније ради, најљепши – Мостар?
„Уз Неретву, доле, бехар се разгроздо,
Пун фењера стари Мостар трепти оздо…“
Колико год нама било тешко да то прихватимо – стари Мостар више не постоји! Ако је некада и био, а био је, симбол и оличење мултикултура- лности, суживота и заједништва, данас је то један од најподјељенијих градова на „брдовитом Балкану“. Руку на срце, и такав Мостар има неки, само њему својствен, шарм којим и даље успјешно привлачи многобројне туристе из цијелог свијета и пуне утисака их испраћа ка неким јужнијим, приморским дестинацијама.
Али туриста, свакако, не може да примијети оно што и наш обичан, домаћи човјек: јако наелектрисану атмосферу, нетрпељивост и нетранспарентност Неретвом подијељеног града, не само на различите народе, него и на непомирљиве навике, културе, цивилизацијске доскоке и осјећање слободе, гдје људи још увијек живе у подједнако трагичној прошлости. Готово опипљива негативна енергија и тако очигледан набој између двије, углавном двије, нације и вјере на једном мјесту, засигурно није најпожељнији простор за живот.
Шантић је имао ту срећу да живи у оном старом Мостару, достојном његовог пера. Срођени један с другим заједно су расли и срасли у синониме љепоте и достојанства. Али гдје је данас тај исти Шантић у том, не могу рећи истом, Мостару? Па, ту је… упркос свему. Мада, није овај и овакав одговор онај на који бисмо требали бити поносни.
„И кад нам мушке узмете животе
Гробови наши бориће се с вама.“
Град који на тако свиреп начин, у пуном смислу те ријечи, убије највећег свог сина, оног који га је винуо у небеса овјековјечивши га у непролазним стиховима, у које је уткао сву љепоту смарагдно-зелене Неретве, младе Емине, Старог моста, преплетених судбина обичних малих људи и занатлија који по њему и око њега пролазе, камена и сунца тог поднебља, никада у мени неће моћи изазвати ону унутрашњу вибрацију, коју родни град обично носи са собом и на сам помен његовог имена. Град у којем нема мјеста за Алексу Шантића, у пуном капацитету, бојим се да шаље довољно јасну поруку и свим његовим саплеменицима.
Дозволило је себи, то објективно лијепо мјесто, да прогласи сувишним и непотребним постојање било чега што евоцира успомену на име овог великог пјесника, истинског космополиту и доказаног родољуба. Њему таквом један гријех никако нису могли да опросте. Очигледност ме спутава да кажем који.
То се и не мора изговорити. И мртав је некоме сметао, пуцају по њему и као таквом. Његов скромни надгробни споменик надомак Цркве Свете Тројице, некада једног од љепших и већих архитектонских здања у региону, наравно до темеља срушене и спаљене у истом периоду када и моја кућа, са чијег су се балкона, неких неповратних недјеља, могла слушати њена громогласна звона, као свједочанство људске безумности и сопственог неразумијевања, носи на себи ожиљке гелера оних истих граната које су средином јуна 1992. године сравниле са земљом стари православни Храм. Али, упркос томе, он и даље стоји вичан и прав. Ћути и опомиње.
Једна таква величина која нас је задужила својим дјелом, која нам је свима показала прстом на пут гдје се све разлике препознају у сличностима и јединству, која нас је суптилно наговарала на љубав и разумијевање, премошћавање противрјечности заједничким интересима, дала примјер, а све то дивним језиком самих богова, разумљивим и вјечним, у томе граду нема ни улицу, (симболике ради, само трећи дио оне предратне Шантићеве улице задржао је овај назив), ни школу, (мостарска Гимназија више се не зове по њему), ни трг који носе његово прослављено име, име за понос. Ништа од оног што је прије тог несретног рата, када су страсти подивљале и прокључала зла крв у нама, некако опстајало. Ништа осим оног наново постављеног споменика на мјесто старог, стријељаног, срушеног и баченог у ледене таласе кривудаве Неретве, одакле поново може, бронзано замишљен и сјетан, да гледа према висовима Вележи планине, испод које лежи равно и, како је и сам наговијестио, пусто Невесиње.
„Пусто ли ћеш бити Невесиње равно
Расадниче Српства, колијевко лава…“
У том граду којем се цијелога живота радо враћао замјењујући спарна мостарска љета пријатном свјежином невесињских, гдје је, у свом љетниковцу, написао гро својих пјесама, (О, класје моје, Остајте овдје, Сеоба, итд.), нашао је он и данас свој мир. Ту је, сигуран сам, његов дух најспокојнији. Ако је доле убијен, па још и мртав рањаван и понижаван, онда је овдје, у колијевци лава и расаднику Српства, на радост свих нас, васкрсао.
Ова славна и устаничка варош знала је како да му се одужи, како да отргне од заборава његово име и дјело. То се, наравно, не мјери само тргом и школом, који се потписују са „Алекса Шантић“, он је ту на један други начин много присутнији. Са идентичном судбином свога народа – да буду страдалници – изабрао је баш ово мјесто гдје се то страдање кроз историју толико пута изнова морало потврђивати, јер је душманин увијек остајао жедан српске крви, како би и сам ушао у њу; изабрао је Невесиње, град о чијим житељима, у писму из 1904. године, које из Бојишта шаље Марку Цару у Херцег Нови, између осталог пише и ово:
„Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу, гдје се бавим има већ три седмице. У овом лијепом српском крају, гдје су ми увијек почивале жеље, угодно се осјећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун свијетлих идеала, пун вјере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.“
Традиционалним вечерима поезије „На путу Богочовјека“ у Невесињу и Мостару, чувамо од заборава нашег великана мисли „ненадмашне лепоте у карактеру и достојанству“, како је о њему говорио Дучић. Тужно је, можда, једино то што је тај посао на себе преузео само српски народ, јер он је, прије свега, био „наш“ пјесник.
У данима када обиљежавамо 150 година од његовог рођења, Шантић нам се открива као никад живљи и актуелнији, никад потребнији. Свједоци смо да се поново буди, устаје наочиглед свих у свом раскошу и сјају, баш у тренутку када су помислили да су му затрли име и траг. Пут је увијек јаснији и дуговјечнији од пролазних трагова малих, приземних духова, а он је ишао управо тим путем, путем Богочовјека, постојаним и вјечним као његова слава, или њихова срамота.
Враћајући се Шантићу разбијамо оквире предрасуда и противрјечности. Неком неисказивом магијом он нам и даље доказује да све наше разлике могу да превагну оне, свакако малобројније, сличности и заједничке слутње зато што се налазе ближе истини, ближе животу, те су стога и теже у значају и вриједности.
Сада се поставља питање да ли смо у стању демантовати Андрића?! Да ли је судбина ове земље, њен усуд и њено проклетство, заиста да буде „земља мржње и страха?“ Наше разлике су, ваљда, исувише сличне да би их опростили једни другима. С друге стране, плашимо се да остваримо њихов пуни потенцијал. Гледајући данашњи Мостар можемо да видимо један свијет у малом, са свим оним особеностима које срећемо на глобалном нивоу. Ту је на снази сукоб цивилизација, култура, сукоб Истока и Запада. Трагика је еквивалентна глобалној. Кроз читаву историју испаштамо само због радикалне привржености неким симболима, грбовима, знаковима. Та вјештачка обиљежја су, на крају крајева, једино по чему се истински разликујемо.
Стога смо ми (кад кажем ми, мислим ми), као легитимни насљедни ци Шантићевог наука, дужни да проносимо његов глас и ослушкујемо његов ехо кроз недаће овог турбулентног доба гдје, од буке и журбе за временом, готово да не чујемо ни онај свој унутрашњи глас, који нам до изнемоглости говори и виче да застанемо на часак и преиспитамо себе и пут којим смо кренули. Шантић нас позива, на само њему својствен начин, на пут Богочовјека. Примијетићемо да на томе путу нема неке нарочите гужве и промета, да они ријетки који њим ходе не трче за временом, него су стопљени са њим и у њему. Примијетићемо да су довољно вични да чују, не само свој глас, него и глас великог Шантића, али и самог Богочовјека Христа.
Огњен Кандић
Удружење Невесињаца у Београду наставља традицију награђивања „вуковаца“ Основне школе из Невесиња
У времену од 7. до 10. јуна ове године, у организацији Удружења Невесињаца у Београду, на наградном путовању у Србији боравили су најбољи ученици завршног разреда Основне школе “Ристо Пророковић“ из Невесиња. Ради се о ученицима који су за сво вријеме досадашњег школовања имали одличне оцјене и носиоци су дипломе “Вук Караџић“. Може се рећи да је ово већ традиционална активност Удружења, која је први пут организована 2010. године. Традиција је и то да на путовање иду и ученици завршног разреда који су носиоци медаље републичког и вишег значаја, без обзира на успјех у школи.
Ове године у групи је било двадесеторо дјеце. Предводила их је директорка Школе Мара Шаран и наставница Радмила Кокотовић, разредни старјешина одјељења које је имало највише вуковаца.
Носиоци дипломе „Вук Караџић“:
Авдаловић (Миленко) Вукан
Дрљан (Дражо) Димитрије
Пашајлић (Милорад) Ања
Вујадиновић (Ранко) Срђан
Ивковић (Радован) Вања
Ивковић (Радован) Нина
Килибарда (Новица) Нађа
Мусић (Слободан) Кристијан
Ратковић (Младен) Ивана
Солдо (Предраг) Коста
Тодоровић (Предраг) Марина
Вучић (Зоран) Немања
Граховац (Драгомир) Емилија
Стајић (Радомир) Ана
Таминџија (Радомир) Николина
Савић (Радмило) Наташа
Милићевић (Љубо) Сара
Лазовић (Радмило) Ивана
Успјешан ученик на такмичењу из физике и информатике:
Милошевић (Слободан) Благоје
Успјешан спортиста:
Петковић (Синиша) Иван
Првог дана путовања, у поподневним часовима, група је пристигла у Београд, гдје су је, испред Храма светог Саве, дочекали чланови Удружења који сваке године раде на организацији овог јединственог путовања. Међу њима је био и пуковник Новица Гушић, легендарни командант Невесињске бригаде, који им је упутио важне ријечи поуке. Вече су гости са младим члановима Удружења, Јованом Дука и Гораном Стајићем, провели у пријатној шетњи по Ади Циганлији.
Другог дана туристичко путовање престоницом почело је посјетом Саборној цркви, гдје их је примио и благословио његова светост патријарх српски Иринеј. Између осталог, испричао им је своје успомене из Невесиња, гдје је давне 1958. године проводио војничке дане. У пријатном и надахнутом разговору директорка Шаран је подсјетила на значајан јубилеј који ће се наредне године обиљежавати у читавој Херцеговини. Наиме, 2019. године навршава се 800 година од како је свети Сава управо у Невесињу устоличио првог епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске, што ће бити лијепа прилика да његова светост посјети Невесиње и Херцеговину. Након овог изузетног сусрета, ученици су посјетили Музеј српске православне цркве.
Из Патријаршије група се централним улицама престонице прошетала до Народне скупштине Републике Србије, гдје је примио и домаћински угостио народни посланик, рођени Невесињац, Милимир Вујадиновић. Разговору у једној од сала Скупштине придружио се и Миодраг Линта, предсједник скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону. Гости из Невесиња су имали јединствену прилику да са галерије сале прате сједницу Скупштине, поздрављени аплаузом од стране народних посланика.
Гостовање се наставило туристичким обиласком града отвореним аутобусом. Лијепо вријеме је допринијело да утисак са ове вожње буде потпун.
Потом је уприличена посјета побратимској школи „Душко Радовић“ на Новом Београду. Уз срдачан и топао пријем домаћини су припремили ручак. Активности су другог дана завршене разгледањем града са брода који је са пристаништа на Земунском кеју пловио око ушћа Саве у Дунав.
Трећи дан посјете започео је посјетом манастиру Раковица, у чијој порти су сахрањена два српска патријарха, Димитрије и Павле. Потом су гости отишли на Авалу, гдје су обишли Споменик незнаном јунаку и изашли на Авалски торањ. Након ове мале авантуре посјетили су Музеј савремене уметности.
Да путовање нема искључиво туристички карактер побринуо се Гордан Милинић, који засигурно спада у ред најуспјешнијих привредника у Београду и Србији, а који воде поријекло из Херцеговине. Он је, са члановима своје породице, ове вриједне младе људе угостио у сједишту свог предузећа Positive Group Investments и дао им корисне савјете, након чега их је почастио ручком у једном од елитних хотела у Кнез Михаиловој улици. Дан је завршен шетњом Тржним центром Ушће и посјетом биоскопској представи.
На почетку четвртог дана приређена је мала свечаност, на којој су, након кратке анализе путовања, размијењени пригодни поклони. Представници Удружења ученицима и њиховим наставницима уручили су вриједне књиге које је, трудом Аца Гутића, даровао Завод за уџбенике из Београда. По једну књигу својих афоризама сваком госту поклонио је вриједни члан Удружења Митар Ђерић Лаки.
Директорка Шаран Удружењу је поклонила ликовни рад једног од ученика школе и оригинални завичајни сувенир – стаклена „Невесињска пушка“, напуњена оригиналном невесињском ракијом шљивовицом.
На путу за Невесиње група је посјетила Споменички комплекс посвећен Првом српском устанку у Орашцу, гдје је примио и угостио Драган Адамовић, ранији предсједник ове најпознатије српске мјесне заједнице. Важно је подсјетити да је за вријеме његовог мандата уприличено братимљење те мјесне заједнице са невесињском мјесном заједницом Лука.
Потом је путовање настављено до Опленца и Спомен комплекса краљевске породице Карађорђевић. Ту је, као и претходних година, домаћин био Драган Арсенијевић са члановима његове породице.
Тиме се успјешно завршило и ово наградно путовање.
Гости нису крили одушевљење са свим што су у току овог путовања видјели и доживјели.
А организатор путовања, Удружење Невесињаца у Београду, задовољан је што је и ове године био у могућности да на овај начин скрене пажњу на ове вриједне младе људе и да их награди за њихове резултате у почетном дијелу њиховог школовања.
Зоран Јањић
Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње позива породице погинулих и несталих бораца и цивила ,ратних војних инвалида, демобилисане борце и све грађане да присуствују обиљежавању Дана несталих Источне Херцеговине.
Превоз обезбијеђен са аутобуске станице у Невесињу.
Програм обиљежавања ( петак, 15. јун 2018):
9,30 -полазак са станице
10,30-полагање цвијећа на Буни
11,30-парастос у цркви Свете Тројице у Мостару
12,45-полагање цвијећа на Споменик слободе у Невесињу
13,00-полагање цвијећа на спомен Костурници у Невесињу и обраћање званичника
14,00-ручак у ресторану Буквица
Молимо све заинтересоване да се јаве на телефон 066/147-145.
Павле Комлен из Невесиња који наступа за мостарски Пливачки клуб „Вележ“ освојио је бронзану медаљу на Љетњем првенству БиХ које је одржано у Бањалуци.
У Градском олимпијском базену Павле се такмичио у конкуренцији дјечака млађих од 14 година у дисциплини 400 метара мјешовито.
На државном првенству је учествовало 316 пливача из 22 клуба.
Павле је дјечак са наглашеним спортским духом, а одважност је показао прошле зиме, на Богојављење, када је у хладној Неретву побиједио у пливању за Часни крст.
