Црква светих апостола Петра и Павла на Залому у суботу, 12. јула, обиљежава крсну славу – Петровдан и 140 годинa од почетка градње овог светог храма.

Света литургија почиње у 9 часова. Након богослужења и литије биће обављен обред ломљења славског колача.

Планирано је и откривање спомен табле са историјским записом у значају ових локалитета за устанак Невесињска пушка.

Петровданско саборовање на Залому траје више од једног вијека.

Према Јефту Дедијеру насеље је добило име по арбанашкој ријечи лом која значи ријека, а зал облутак, шљунак или сухо ријечно корито. Касније је насеље названо Залом паланка или Дербен.

Иако се сматра да је насеље настало у средњем вијеку, јер из тог периода има прилично докумената и разних споменика, ипак др Јиричек сматра да је на подручју садашњег мјеста Залом постојала насеобина у римско доба. Он своју претпоставку поткрепљује неким налазима – натписима, циглама и сл. Сви су изгледи да је у средњем вијеку постојало насеље, јер о томе говоре трагови здања и стећци. У близини је чак постојала радионица стећка.

У Љетопису Пећке патријаршије се наводи да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа, а неки извори прецизирају да је Хумска епископија основана у селу Залому након чега је невесињски крај још дуго остао земља Немањића.

Рачуна се да је Залом паланка изграђена 1788, али неки историчари тврде да је то било и раније јер има остатака старих кула. Касније је урађено камено утврђење, касарна, судница, водовод, хан...

Залом су 1830. године запалили и срушили одреди Хусеин-бега Градашчевића у сукобу са Реџепашићима. Послије овог догађаја Турци су опет подигли касарне и куле.

Аустро-угарске јединице су заузеле Залом 2. септембра 1878. и у њему је у почетку било стационирано 10 батаљона војника. Изградњом новог пута Залом је изгубио ранији значај као стратегијско мјесто и током времена срушене су куле, касарне и остала здања.

Црква светих апостола Петра и Павла

Градња Цркве светих апостола Петра и Павла почела је 1885. године на локалитету Примет. Главни мајстор био је Ђуро Мичета из Љубиња. Претходно је на том мјесту била подигнута црква од букових дасака. Заузимањем заломског пароха Риста Говедарице црква је завршена већ наредне године и 29. јуна 1886. године освећена од митрополита Игњатија.

У близини храма 1928. године саграђен је Црквени дом. У зид објекта уметнута је Спомен плоча са ликом Краља Александра. Освјештању дома присуствовало је преко 3.000 људи.

Милан Солдо, мајор Војске Републике Српске, преминуо је у Невесињу након дуже болести у 66. години. Сахрана је обављена данас на мјесном гробљу у Миљевцу.

Као командант Првог пјешадијског батаљона у Другој лакој бригади, међу борцима и народом омиљени Сова, прошао је све одсудне битке и искушења са којима се током Одбрамбено-отаџбинског рата суочавала ова војна формација на невесињско – коњичком ратишту.

Милан је рођен у Миљевцу у вишечланој породици Солдо која је у Другом свјетском рату била прогањана зато што је гајила традицију српских јунака. Основну и средњу школу је завршио у Невесињу, а из ЈНА је изашао са чином потпоручника.

У рат одлази у новембру 1991. године на дубровачко ратиште, а онда је 15. априла 1992. године на позив пуковника Душана Вукоја стигао на Борке гдје је уз помоћ мјештана и сабораца учествовао у оснивању Друге лаке бригаде која је одиграла кључну улогу у спашавању српског народа из Коњица и околине. Као командант батаљона, карактером, мирноћом и храброшћу, улијевао је повјерење међу саборцима и народом.

Предсједник Борачке организације Невесиње Синиша Шиповац за Солда каже да је био храбар официр, поуздан пријатељ, узоран комшија, човјек чистог образа, без сујете, лажи и похлепе.

Није тражио признања, није говорио много и није се хвалио, али је увијек био тамо гдје је било најпотребније – раме у раме са својим саборцима, у првим редовима чувајући народ и част. Шиповац подсјећа да је одбио и одликовање команде бригаде током рата говорећи да за то увијек има времена и да је најважније сачувати народ.

„Прави људи се не мјере титулама ни имањем, него храброшћу, добротом, тишином и достојанством, а такав је Сова остао до краја живота“, поручио је Шиповац.

Саучешће породици упутили су ратни команданти Душан Вукоје и Боро Антељ и бројни саборци.

У Републици Српској данас ће бити исплаћене пензије, за које је у буџету обезбијеђено укупно 160 милиона марака, саопштено је из Министарства финансија Српске.

Ребалансом буџета за ову годину за исплату пензија намијењено је укупно милијарду и 946 милиона марака.

На 25. километру југоисточно од Невесиња према Билећи смјештено је село Лукавац – мјесто чистих извора воде, живописних предјела и вриједних домаћина. Кроз историју је овај крај често помињан као примјер борбе за слободу и достојанство. Од времена Невесињске пушке, па кроз добровољачки покрет у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе, те као активни учесници антифашистичке борбе у Другом свјетском рату Лукавчани су показивали јунаштво и плементитост. Коначно, у посљедњем одбрамбено отаџбинском рату опет су устали да бране свој дом и слободарску традицију предака.

Према предању у овом мјесту, на старом граду Валу, столовао је и Херцег Стјепан Косача. Вал је природно утврђење поред локалног пута Лукавац – Дивин окружено стрмим литицама и необичним рељефним творевинама са свега два могућа прилаза. Остаци зидина и пронађено глинено посуђе и предмети потврђују да је човјек користио овај живописни простор. Према предању, на овом мјесту је било античко насеље. Непосредно испод Вала парцеле земље носе назив Подграднице, а велики дио Лукавачког поља чине Херцегове баре што указује и на постојање старог града и присуство Херцега Шћепана.

У дубровачким списима Лукавац се први пут помиње 1375. године. Данашње лукавачке породице су на простор између Липника и Потруба доселиле почетком 19. вијека. Према подацима Српске православне епархије Захумско – херцеговачке 1890. године у Лукавцу је било 85 кућа са 678 становника. Од тада па све до седамдесетих година прошлог вијека број становника је био у порасту. Основну школу у Лукавцу једном тренутку је похађало близу 200 ученика. Село је сада проријеђено и остарило. Може се набројати свега стотињак становника који живе искључиво од пољопривреде. Некадашњи сточари су нестали, а њихови насљедници као да немају нити времена, нити интереса да раде оно што су радили очеви или дједови. Оно што је остало и што нас подсјећа на старе успомене су чист зрак, мирис богате природе и бистри извори на сваком кораку.

На овом живописном простору расле су генерације Лукавчана који су трагајући за бољим животом населиле све свјетске мердијане. Ипак, завичај и коријене нису заборавили и радо причају о свом селу и интересују се за братственике који још увијек вриједно раде у питомом Лукавачком пољу.

Списак познатих Лукавчана је подугачак и не може стати у један новинарски чланак. Нема тог Херцеговца који није чуо за хуманисту и великог добротвора Михајла Лабала, хајдучког харамбашу Кика Стевановића и прослављене кошаркашке репрезентативце Ратка Радовановића и Ђорђа Андријашевића. Мање је познато да је преко тридесет Лукавчана учествовало у добровољачком покрету у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе (1912 – 1918). Само из породице Вуковић са Рогача било је девет добровољаца, а Коста Стевановић је одликован високим војничким признањем – сребрном медаљом за храброст Милош Обилић. У Другом свјетском рату Лукавчани су дали велики допринос у антифашистичкој борби, а своје опредјељење за слободу и правду показали су и у посљедњем отаџбинском рату у којем су поднијели велику жртву. Потомци хероја, мјештани и поштоваоци подигли су Спомен обиљежје на којем су исписана имена 18 погинулих бораца из Лукавца. Вјера, слобода и храброст били су оличење ових српских јунака. Споменик је саграђен уз благослов Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Из Лукавца поријекло воде универзитетски професори, истакнути друштвени радници, књижевници, спортисти...

Црква светих апостола Петра и Павла

За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.

Темељи Цркве светих апостола Петра и Павла освјештани су 17. јула 1903. године, а освећење је извршио протојереј Ристо Кочовић уз саслужење свештеника Николе Која, Петра Говедарице и Душана Гаћиновића. Црква је грађена двије године, а неимар је био Лазар Шушић из Љубиња. Освећење је обавио митрополит Петар Зимоњић.

Уз помоћ великог добротвора Михајла Лабала црква и порта обновљени су 1987. године. Те године за Петровдан, великом народном сабору и богослужењу, присуствовало је неколико хиљада људи.

Уз велики труд мјештана посљедњих година обновљена је Црквена кућа, подигнут је Споменик погинулим борцима, саграђена капела и уређена порта храма, као најљепши примјери вјере, духовности и прегалаштва Лукавчана.

Занимљиво о Лукавцу

• Најстарија легенда везана за село Лукавац говори о закопаном благу на локалитету старог града Вала на којем је према предању посљедњи столовао Херцег Шћепан. Тврди се да негдје у литицама Вала постоји облик од камена који подсјећа на пијетла, а вода која капа са његовог кљуна показује гдје је сакривено благо.

• Лукавачка парохија основана је joш 1839. године и обухватала је села Лукавац, Бежђеђе, Трусину и Подком.

• Најпознатији невесињски пророк Вукеља Стевановић из Лукавца непогрешиво је предвиђао многе важне догађаје у 19. вијеку. Народ прича да је тачно најавио „Улошки устанак“ (1882) и ко ће бити његове вође у тренутку када за тако нешто нико није могао да повјерује.

• Велики хуманиста и добротвор Михајло Лабало у родном Лукавцу остао је упамћен и по томе што је у село довезао први бицикл.

• Научни резултати проф. др Радослава Радовановића, рођеног Лукавчанина, из области заштите од зрачења уграђени су у свјетске прописе Међународне агенције за атомску енергију и Свјетске здравствене организације.

• Владимир Гаћиновић из Лукавца, угледни невесињски љекар и предсједник општине, током студија медицине у Бечу друговао је са најбољим психологом свих времена Сигмундом Фројдом.

• Лукавчанка Љубица Граховац (Вађон) прва је спикерица Телевизије Црне Горе. Учествовала је у реализацији првог Дневника ТВ Титоград 1971. године.

• Михајло и Коса Цвијетић из Лукавца изродили су пет синова и сви су били виши од два метра.

• Никола Граховац из Лукавца, послијератни колониста у Гајдобри, својевремено је имао најјачи стисак руке у СФРЈ.

• Најдуговјечнија становница Лукавца за коју постоје документовани подаци је Мара Гаћиновић. Рођена је 1919, а умрла 2023. године.

Драгомир Граховац