Јавно предузеће „Комус“ добило је од београдске компаније „Green City International“ 15 нових контејнера. Ова донација ће значајно унаприједити ниво комуналних услуга у Невесињу. Контејнери запремине 1.1 м3 са пластичним поклопцима и педалом за отварање ускоро ће бити на располагању грађанима.

Како је саопштено из Комуса, ова вриједна донација је плод успјешне сарадње и залагања народних посланика Илије Таминџије и Милимира Вујадиновића, као и представника београдске фирме Душана Стоиљковића и Бојана Јовановића.

Из невесињског комуналног предузећа наглашавају да континуирано раде на побољшању својих капацитета. Поручују да је њихов главни циљ да сви становници Невесиња добију квалитетну и ефикасну услугу прикупљања и одвоза комуналног отпада.

Историја Херцеговине памти многе људе који су далеко од завичаја стекли богатство, углед и признања. Мало је, међутим, оних који су, попут Лазара Л. Милићевића (1892–1957), свој успјех доживљавали као прилику да помогну крају из којег су потекли. Управо зато име овог угледног привредника, хуманитарца и родољуба заслужује да буде сачувано од заборава.

Рођен у селу Лакат код Невесиња, у сиромашној херцеговачкој породици, Лазар је веома рано схватио да се за бољи живот мора изборити далеко од родног огњишта. Као седамнаестогодишњак, 1909. године, кренуо је преко океана, у Сједињене Америчке Државе, попут многих младих Херцеговаца који су у туђини тражили прилику за живот достојан човјека.

Судбина је, међутим, имала другачије планове. Почетак Првог свјетског рата вратио га је отаџбини. Одазвао се позиву Михајла Пупина, који је међу српским исељеницима у Америци организовао добровољце за помоћ Србији.

Пошто је рођен у тадашњој Аустроугарској, прелазак у Србију био му је забрањен, те је уз помоћ црногорског краља Николе добио путна документа и вратио се у отаџбину. Познавање енглеског и француског језика довело га је у близину српског генералштаба, гдје је својим знањем помагао током ратних година.

Послије рата почиње ново поглавље његовог живота. У Београду оснива компанију „Ауто Омниа“, која ће убрзо постати ексклузивни заступник америчког аутомобилског гиганта Џенерал Моторса за Краљевину Југославију. У вријеме када су аутомобили били симбол напретка, Лазар Милићевић био је један од људи који су модерне технологије и индустријски развој доводили на овдашње просторе.

Његово предузеће није се бавило само продајом аутомобила. Увозио је индустријске машине и техничку опрему, повезујући домаћу привреду са најразвијенијим свјетским тржиштима. У пословним круговима важио је за једног од најугледнијих и најуспјешнијих привредника међуратне Југославије.

Али богатство за Лазара Милићевића никада није било само циљ. Било је средство да помогне другима. Иако је живио у Београду, никада није прекинуо везе са Херцеговином. Помагао је бројним младићима из родног краја да дођу у престоницу, обезбјеђивао им школовање, занатску обуку и прве послове, вјерујући да је образовање највеће богатство које човјек може стећи. Био је један од оних људи чија су врата увијек била отворена за земљаке који су у Београд долазили у потрази за бољом будућношћу.

Као предсједник првог удружења Херцеговаца у Београду – „Неретва“ – окупљао је своје сународнике, његујући завичајни дух и међусобну солидарност. У својој кући на Топчидерском брду уредио је чувену Херцеговачку собу, аутентичан простор опремљен намјештајем и предметима нарученим из Коњица, желећи да и у срцу престонице сачува успомену на камен, огњиште и традицију свога краја.

Послије Другог свјетског рата, као члан Демократске странке, доживио је судбину многих успјешних привредника тог времена. Нова власт конфисковала је његову имовину – компанију „Ауто Омниа“, куће и другу стечену имовину. За човјека који је читав живот стварао, то је био тежак ударац од којег се никада није у потпуности опоравио. Недуго затим се разболијева и 1957. године умире.

Ипак, његово највеће богатство није нестало. Његова породица сачувала је Херцеговачку собу више од шест деценија, а унук Лазар Б. Милићевић поклонио ју је Музеју Херцеговине у Требињу, гдје се данас чува као драгоцјено свједочанство једног времена, породичне традиције и дубоке љубави према завичају.

Данас, када се говори о успјешним Херцеговцима, име Лазара Милићевића заслужује посебно мјесто. Не само зато што је изградио једно од најзначајнијих привредних предузећа међуратне Југославије, већ зато што никада није заборавио одакле је поникао. Његова животна прича подсјећа да се истинска величина човјека не мјери богатством које је стекао, него добром које је оставио другима.

За Невесиње и Херцеговину, Лазар Милићевић остаје симбол предузетничког духа, родољубља и доброчинства – човјек који је својим радом освојио свијет, али је срце заувијек оставио у завичају.

Драгомир Граховац

На брду Стражевица на Горњој Трусини данас је служена света литургија у присуству вјерника из Дабра и Невесиња. Богослужење је обавио свештеник Дејан Грчић.

Молитвено сабрање протекло је у духу саборности, вјере и очувања духовне традиције овог краја.

Стражевица је смјештена на једном од највјетровитијих херцеговачких узвишења. Овај врх привлачи вјернике, планинаре и љубитеље историје, који кажу да ово мјесто зрачи посебном духовном енергијом и миром.

Према народном предању, на Стражевици је некада постојала православна црква на чијим остацима се и данас служе свете литургије.

Данашње сабрање још једном је потврдило да Стражевица није само географски врх, него и значајно духовно мјесто које чува идентитет, традицију и вјеру народа Херцеговине.

Фото: Парохија Дабарска

Драго Таминџија из Невесиња пензионерске дане посветио је хобију и изради гусала и других предмета од дрвета.

Жеља да отргне стари занат од заборава и његује наслијеђе које су како каже оставили дјед и отац, Драга Таминџију мотивисали су да пензионерске дане посвети свом великом хобију- дрводељству.

-  Одлазећи у пензију имао сам доста слободног времена. А то ме повукло јер сам радио на селу, а знао сам те занате радио отац, дјед, сељаччки живот је такв био да ако си мислио да имаш нешто морао си сам да наравиш . Када сам отишао у пензију имао сам толико слободна времена и покушао сам прво гусле да правим. Довезао ми колега дрво, покушао сам и видим иде. Онда како са дрветом како и које, нисам био упућен. Када се већ чуло за мене онда су ми људи сами догонили јер је то наш крај који хоће да ти учини. Ја сам почео са стрим алатом који је преко 100 година, које ми је стари користио. То сам донио с села и почео с тим. Размишљао сам да купим машине, али знам да би ме то везало за радионицу и не бих излазио а мало бих користи имао јер не можеш продати. А ово сам кренуо да себе испуним, да ли ја могу с тим алатом могу успијевам некако мало сам ситнијега алата узео с тим радим - рекао је Таминџија.

Самоуки дрводеља из Невесиња један је од оних који је своју љубав и хоби преточио у праву малу занатску радионицу. Иако је почео са традиционалним интрументом-гуслама, Драго сада израђује и друге предмете од дрвета, а у скорије вријеме по наруџби и столове у комбинацији епокси смоле и дрвета. Каже да сваки предмет захтијева другачије дрво од кога се израђује.

- Гусле радимо само од јавора. Има неколико врста јавора и оне су само од јавора. Сада у задње вријеме плате за мезу радим од ораха и оне су најчвршће, мање пуцају кашике су специфичне а оно што ни ја нисам знао док ми нису рекли само радим од кљенова дрвета, а то знам од дјетинства јер смо јели дрвеним кашикама. Јер кљен дрво за које бактерија не може. Кудјеље и преслице радим од било чега, у ствари од дрвета које имам - објаснио је Драго.

Драгове гусле и предмети од дрвета красе многе домове не само на нашим просторима, него широм свијета. Ипак, истиче да је данас тешко овакве производе пласирати на тржиште посебно у малом мјесту, као што је Невесиње.

ВИДЕО ЛИНК: https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=654209

РТРС