Поводом Митровдана –Дана општине Невесиње, крсне славе Борачке организације РС, и у знак сјећања на Митровданске битке 1992. и 1994. године у Невесињу ће бити одржана дводневна манифестацијa са светом литургијом, свечаном академијом, поменима, пријемима, полагањем цвијећа на спомен обиљежја, изложбама и другим садржајима којима се његује култура сјећања.

Митровданске свечаности почеће у четвртак, 7. новембра, пријемом породица погинулих бораца у Дому културе „Небојша Глоговац“. У Галерији Дома културе биће приређено ликовно-поетско вече са изложбом ученичких радова на тему Митровдана, као и пјесама чији су аутори чланови породица погинулих бораца.

Митровданско молитвено сабрање почиње у петак, 8. новембра, у 9 часова, светом архијерејском литургијом у Цркви Светог Вазнесења Христовог коју ће служити епископи захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством. У порти Саборног храма биће обављен славски обред.

Код Споменика слободе у 11 часова биће одржан помен, а након тога ће делегације положити вијенац и цвијеће. Вијенац ће бити положен и код Споменика легендарном команданту Новици Гушићу. Предвиђен је и обилазак Спомен собе и одавање почасти погинулим српским јунацима.

Свечана Митровданска академија у Дому културе «Небојша Глоговац» почиње у 12 часова. Биће приређен културно-умјетнички програм уз обраћање званичника.

ПРОГРАМ ОБИЉЕЖАВАЊА МИТРОВДАНА

Четвртак, 7. новембар

19:00 Пријем за породице погинулих бораца и ликовно-поетско вече

         /Галерија Дома културе „Небојша Глоговац“/

Петак, 8. новембар

09:00 Света архијерејска литургија /Црква Вазнесења Господњег/

11:00 Помен погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата и полагање вијенаца и цвијећа /Трг слободе/

11:30 Полагање цвијећа на Споменик команданту Новици Гушићу

         Посјета Спомен соби

12:00 Свечана академија и обраћање званичника /Дом културе „Небојша Глоговац“/

13:00 Славски ручак /Свадбени салон „Стефан“/

У Херцеговини је протекле ноћи, у 23:49 часова, регистрован земљотрес умјерене јачине.

Магнитуда потреса је била три степена Рихтерове скале са епицентром шест километара сјеверозападно од Стоца и 26 километара југоисточно од Мостара.

Подрхтавање тла се осјетило и у Невесињу.

У Спортској дворани «Невесињка» данас је одржан Интернационални карате турнир „Невесиње опен“ који је окупио 340 такмичара из 27 клубова. Технички организатор турнира био је Карате клуб «Вележ», а покровитељ ове спортске манифестације је Општина Невесиње. Такмичење је протекло у најбољем реду.

Послије вишечасовног надметања у катама и борбама у категоријама пионира, кадета, јуниора, омладинаца и сениора највише успјеха имали су чланови «Херцеговца» из Билеће. Други по успјешности био је Карате клуб «Бијела» из Херцег Новог, а трећи «Семих» из Мостара.

За најуспјешнију такмичарку турнира проглашена је Сашка Илић из Билеће, а најбољи такмичар је Витали Долгов из Подгорице.

И невесињски каратисти су били одлични освојивши 27 медаља: 6 златних, 9 сребрних и 12 бронзаних, што им је екипно донијело четврто мјесто.

Турнир је свечано отворио предсједник Карате клуба «Вележ» Анђелко Граховац нагласивши да се сваке године труде да организацију подигну на већи ниво. Делегат турнира био је Марко Микавица из Вишеграда, а врховни судија Дарко Стевановић из Билеће.

Честитке за беспријекорну организацију стигле су од учесника и љубитеља овог борилачког спорта.

У ревијалном дијелу програма наступили су Етно група "Свети Димитрије" и Плесни клуб "Летс денс".

Карате клуб «Вележ» изражава захвалност свим спонзорима који су омогућили да ова велика спортска манифестација буде одржана у Невесињу. Представници клуба су плакете уручили златном спонзору предузећу Невесињепутеви и највећим спонзорима Електрохерцеговини, Wwin-у, ТР “Код Милана“, Атријуму, Азури, Ватро сервису и Месари Појужина.

Десет сабораца из ратне Невесињске бригаде, припадника Оклопног батаљона, окупили су се данас како би евоцирали успомене из протеклог Одбрамбено – отаџбинског рата и одали почаст погинулим друговима.

Бивши „Оклопници“ присуствовали су јутрос светој литургији у Саборном храму Вазнесења Господњег, а након богослужења свештеник Александар Црногорац одржао је помен палим борцима за слободу.

Свештеник Црногорац нагласио је да поменом и парастосом показујемо љубав према палим борцима, показујемо да се сјећамо њих и њихових жртава које су положили, како би ми данас могли да живимо, рађамо се и радујемо се.

– Ако Бог да, да се састанемо опет са њима у истој оној љубави у којој смо се и растали у току претходног Одбрамбено – отаџбинског рата. Да Господ подари њиховим душама рајска насеља и да њихове душе осјете овај молитвени вапај који смо ми сви заједно узнијели – рекао је Црногорац.

Након помена „Оклопници“ су положили цвијеће на Споменик слободе и посјетили Спомен собу, присјећајући се након тридесет година, својих палих сабораца и њихове жртве коју су дали за Републику Српску.

Некадашњи припадник Оклопног батаљона Александар Ђерић са поносом је истакао да је ово била једна од најмлађих јединица Невесињске бригаде, која је бројала око 120 бораца.

– То су биле посаде самохотка, тенкова и оклопних транспортера. Учествовали смо у свим борбеним дејствима Невесињске бригаде, вођени жељом да одбранимо своје огњиште и свој народ. У борбама смо изгубили десет наших сабораца – са сјетом је рекао Ђерић.

Он је додао да су многи борци и након тридесет година у незавидном положају, без сталног запослења.

Држење је настављено у Ресторану „Дреновик“. Припадници Оклопног батаљона традиционално се окупљају у првој недјељи новембра, уочи Митровдана, најсветијег датума за Невесиње. 

У организацији Удружења Невесињаца у Београду у суботу 2. новембра 2024. године поводом Митровдана и сјећања на славне битке Невесињске бригаде 1992. и 1994. године, служен помен за борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Већ традиционално, на Митровданске задушнице, служен је помен у цркви Светог Саве на Врачару. Помен је служио свештеник Лазар Манигода.

–  Знамо сва имена које помињемо молећи се Господу да им буде опроштен сваки грех и ниједан да не буде препрека спасењу душа њихових. Знамо које смо губитке имали, јер губитак није само у једном дану, него посљедице остају кроз вријеме, кроз породице, кроз Невесиње, кроз читаву Херцеговину, кроз читаву Републику Српску и шире.

Заслужили су да буду у стању слављења и на небесима кроз молитве Пресвете Богородице, кроз молитве Светог великомученика и победоносца Димитрија, заштитника града Невесиња храма и народа божијег у њему. Они су својом жртвом, борбом, храброшћу нас оставили на овим просторима и зато им дугујемо много. Највећи дуг је молитва, молитва је незаборав – поручио је отац Манигода.

У име организатора Удружења Невесињаца окупљене је поздравио пуковник Зоран Јањић.

Он је подсјетио на историјске околности у којима су се одиграле Митровданске битке.

Ове године се од Прве митровданске битке навршавају 32 године, а од Друге митровданске битке 30 година.

Прва митровданска битка отпочела је у сам освит Митровдана, 8. новембра 1992. године, када су удружене хрватско-муслиманске снаге из долине Неретве, обједињене под команду Хрватског вијећа обране, потпомогнуте јединицама и логистиком Хрватске војске, покренуле нападну операцију под називом „Бура“ на одбрамбене положаје Невесињске бригаде. Напад је отпочео једновремено на све јединице бригаде, са тежиштем дуж комуникације Мостар – Невесиње, а претходили су му масовни артиљеријски удари непријатеља по свим елементима борбеног распореда бригаде и 13. мјешовитог артиљеријског пука који је био у улози Корпусне артиљеријске групе на ватреним положајима у рејону села Рабина, као и по цивилним циљевима у граду Невесињу. У току пет дана, колико је трајала операција, најжешће борбе вођене су у рејонима Доњег Брштаника, Горњих Врањевића, Буска и Подвележја. Јединицама бригаде на најугроженијим дијеловима фронта у помоћ су притекле борбене групе из сусједне Друге лаке бригаде са Борака и из приштапских јединица Херцеговачког корпуса, а значајан допринос у одбрани положаја дале су и борбене јединице Министарства унутрашњих послова из Станица јавне безбједности Невесиње и Гацко.

Иако је непријатељ успјех сматрао готово неупитним, рачунајући на недовољну спремност бригаде због одсуства бораца који славе Митровдан и на вишеструку властиту бројчану надмоћ, операција се завршила његовим потпуним поразом.

У овим борбама су погинула 42, а теже и лакше је рањено око 100 српских бораца и официра. Прецизни подаци о губицима непријатеља нису познати. Према незваничним изворима били су велики и један су од основних разлога неуспјеха операције.

Друга митровданска битка вођена је двије године касније, од 11. до 13. новембра 1994. године. У оквиру извиђачко-диверзантске операције „Јесен 94“, коју је планирао, припремао и изводио 4. корпус тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине. Непријатељ је за дејства против Невесињске бригаде ангажовао најспособније борце и официре из војних и полицијских борбених јединица. Циљ му је био да, користећи фактор изненађења, нападом убачених диверзантских борбених група на најважније елементе борбеног распореда бригаде, дезорганизује систем руковођења и командовања, нанесе бригади велике губитке, запосједне борбена средства и изазове страх и панику, а затим фронталним нападом примора јединице бригаде на повлачење. Међутим, веће изненађење доживио је сам непријатељ, усљед одлучне и храбре реакције команди, јединица и бораца бригаде, којом му је план осујећен већ у току првог дана и нанесени велики губици и катастрофалан пораз.

У току битке је погинуо 21, заробљена су 4, а теже и лакше је рањено око 60 бораца и официра бригаде. На страни непријатеља погинуло је око 100, заробљено 8, а више стотина бораца и официра је рањено.

Значај митровданских битака које је Невесиљска бригада водила у Одбрамбено-отаџбинском рату и у њима извојевала величанствене побједе над непријатељем је огроман, што потврђује и чињеница да Борачка организација Републике Српске Митровдан обиљежава као своју крсну славу, а Невесиње као Дан општине.

У помену је учествовао и мјешовити хор храма Прображења Господњег из Београда.

Ветерани Невесињске бригаде и Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске присуствујући служби и овога пута су исказали захвалност и дужно поштовање према погинулима и потврдили да никада неће дозволити да слободарско Невесиње и хероји који су за његову слободу дали своје животе падну у заборав, да је памћење живо и да ће увијек живјети.

Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду помену су присуствовали чланови породица погинулих и умрлих бораца Невесињске бригаде, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници завичајних херцеговачких удружења у Београду, чланови удружења Ћирилица из Београда…

Извор: Слободна Херцеговина

Текст: Никола Гузина
Фотографије: Трифко Ћоровић

У Цркви Светог Саве на Врачару поводом Митровдана и сјећања на славне битке Невесињске бригаде 1992. и 1994. године, служен је помен за борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату. Помену су присуствовали свједоци тих догађаја, припадници Невесињске бригаде, а међу њима и пуковник Зоран Пурковић, командант бригаде у вријеме Друге митровданске битке.

Пуковник Зоран Пурковић, командант Невесињске бригаде у вријеме Друге митровданске битке је у разговору за Слободну Херцеговину, истакао да временски период од тридесет година није мали, али да учесници Oдбрамбено-отаџбинског рата добро памте дане у којима је исписана историја и створена Република Српска.

– Тридесет година је наизглед дуг период. Рецимо, 30 година по завршетку Другог свјетског рата ја сам пошао у средњу школу. Међутим, за нас који смо учествовали у Митровданским биткама, то је као да се јуче десило, а за оне који нису – то је вјечност. Српски народ на простору Херцеговине и долине Неретве организован у Невесињској бригади дао је велике жртве за слободу источне Херцеговине, велике жртве за слободу и очување Невесиња и за стварање Републике Српске. У цијелом рату више од 470 бораца је дало животе, док је више од 1.000 бораца што лакше, што теже рањено. Они су најзаслужнији што данас имамо Републику Српску и уживамо у слободи без обзира што она није потпуна.

Пурковић је рекао да јутро кад је почела друга Митровданска офанзива није наговјештавао крајњи исход. Непријатељске снаге су биле много бројније.

– У почетку није дјеловало да ће се све баш добро завршити. Непријатељ је напао све елементе борбеног распореда бригаде, али иако малобројнији, борци наше бригаде су се одважно борили. Након сат времена смо знали да ће исход наше борбе позитиван и да је непријатељ српскога народа на простору источне Херцеговине поражен. Докази за то су биле непријатељске колоне које су бјежале уз брдо Мукињицу. Била је то велика и важна побједа.

Пурковић дубоко вјерује да је три деценије касније и даље жив слободарски дух српске Херцеговине.

– Нажалост, нисам дуго времена био у Херцеговини, али кад видим неке младе људе, међу њима и моју дјецу и дјецу мојих сабораца, вјерујем да би и они били спремни да у случају потребе на исти начин бране своја огњишта, као што смо то и ми чинили.

Капетан Ранко Шиљеговић, командант хаубичког артиљеријског дивизиона у Невесињској бригади је у разговору за Слободну Херцеговину истакао да се Митровданске битке не могу посматрати издвојено, већ се мора имати у виду шира слика и узроци тих офанзива.

– Наш народ је још 1992. године са десне обале Неретве, односно из западне Херцеговине, чак и Имотске Крајине, иако је било малобројан тамо, морао да напусти своја огњишта и смјестио се у Мостар, долину Неретве гдје је било много више српскога становништва у нади да ће рат стати. Међутим, већ у јуну мјесецу 1991. године морали су бјежати из долине Неретве у источну Херцеговину. Највећи дио њих је дошао у Невесиње. Борци наше бригаде су имали свијест да осим што бране положаје, бране и велики број нејачи што је значајно утицало на висок морал у коме су многи били спремни да положе живот. И управо та спремност на жртву је одредила исход битака. мада је бурна историја ових наших простора, надам се да нам се тако нешто више никада неће поновити.

Драгољуб Голијанин, командир прве хаубичке батерије у саставу артиљеријског дивизиона каже да са ове временске дистанце ни сам нема одговор како се као двадесетдвогодишњак носио са собом у тим ратним околностима.

– Нестварно је шта смо урадили. Тешко да би садашње генерације уопште могле вјеровати шта смо проживјели и са каквим смо се изазовима носили. Бојим се да је слобода у којој данас живимо само привидна. Свакодневно се можемо увјерити да наш народ муче исте или сличне муке. Надам се да ћемо одољети притисцима. Желим да вјерујем да потомци неће бити приморани да воде исте борбе.

 Извор : Слободна Херцеговина

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић