У организацији Народне библиотеке Невесиње и Центра за културу „Небојша Глоговац“ синоћ је одржана промоција романа „Тројада“, аутора Драгана Глоговца.

Инспирисан непотврђеном теоријом мексичког филолога Роберта Салинаса Прајса да је древна Троја била смјештена у херцеговачкој Габели, Глоговац повезује антички период са савременим дешавањима, указујући да се историја понавља.

„Направио сам историјску паралелу, упоређујући егзодус, односно пропаст нашег народа у долини Неретве са пропасти некадашње Троје“, истакао је аутор.

Према пишчевим ријечима, роман Тројада састоји се из три круга. Први круг доноси причу о могућности егзистирања чувене Троје на нашем подручју, други је прича наших генерација, које су због ратних дешавања морале да напусте долину Неретве, док је трећи обогаћен причом о људима из ауторове свакодневнице, у којима је он препознао величину и красоту епског ранга.

За Драгана Глоговца професор Ђорђе Дабарчић је написао да је мајстор за плетење танане приче, која опија и доноси пред читаоца видљиву портретизацију појединих ликова, који показују богатство душе, али и човјечности и у тешким временима.

У почетку књижевног рада Глоговац је писао приповјетке и новеле, а потом се одлучио на писање историјских романа, у чијим садржајима основицу, као и главни лик представља једна од историјских личности, а сама радња романа је испреплетена од митског до стварног, прошлог и садашњег. Аутор је и романа „Задужбинар“, „Богумил“ и „Изгубљеник“.

За изузетан допринос у стваралачком раду одликован је Орденом Његоша II реда.

У Манастиру Житомислић данас је обиљежен празник Светих мученика житомислићких.

Свету литургију служио је владика далматински Никодим, уз саслужење јеромонаха Памфила из Манастира Тројице Сергијеве Лавра код Москве, свештеника Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Епархије далматинске.

Владика Никодим је у проповједи рекао да су мученици житомислићки пострадали за име господње.

“То вам је највећа љубав коју неко може да покаже да идеш и у смрт са својом браћом. Онај који слиједи све што је господ прошао су свједоци самог васкрсења Христовог. То нама треба да буде центар наше вјере. Ми  као хришћани треба да слиједимо ријечи Господње и јеванђеље које каже да не припадамо овом свијету”, рекао је владика Никодим.

Подсјетио је на страдање Манастира Житомислић у два рата.

“Ова црква је била уништена када смо долазили први пут, а сада се подигла као феникс из пепела и краси овај крај. Ово је један од најљепших манастира у БиХ и драго ми је да нас овд‌је мученици житомислићки окупљају и да покажемо да поштујући њих јесмо поштоваоци Христа и прави вјерници”, поручио је владика Никодим.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић рекао је да је ово велики догађај за манастир и све вјернике.

“Тај 26. јун 1941. године је био страшан, али погледајте како се та страхота претвори у радост празника и то су Свети мученици”, поручио је игуман Данило.

Поздравио је представнике руске цркве која је мученике ставила у диптих светих Руске православне цркве, а оца Памфила задужили да пише житије мученика житомислићких.

Након литургије у Музеју Житомислић отворена је изложба под називом „Патријарх Варнава у посјети Херцеговини и Босни” аутора Дариа Дринића.

Дринић је на отварању изложбе рекао да изложба приказује посјету патријарха Варнаве Херцеговини, те да су слике откупљене из Загреба.

Дринић је говорио о животу патријарха Варнаве, али и да значај његовог д‌јела није довољно препознат у нашем народу.

Светој литургији и касније изложби слика присуствовао је велики број вјерника и званичника, међу којима представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару, народни посланик у Скупштини Српске Илија Таминџија, Недељко Ђого из Општинског вијећа Столац, представници Оружаних снага БиХ, Немања Вуковић, предсједник Скупштине општине Никшић и многи други.

 Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2022. године одредио је 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких и од тада се празнује. Српска православна црква канонизовала је житомислићке мученике 2005. године када је освештан манастир Житомислић.

Свети житомислићки мученици у Српској православној цркви празнују се у знак сјећања на братство манастира Житомислић које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату када је запаљен и порушен манастир Житомислић.

Игуман манастира Житомислић Данило Павловић каже да се Свети мученици житомислићки поштују годинама у манастиру, али да се од 2022. прослављају као слава у манастиру Житомислић.

Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић и пострадали су у Другог свјетском рату. Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.

“Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гђе су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами”, прича игуман Данило.

Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.

Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опред‌јељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.

“Они тако млади нису били никаква пријетња, а ни по свом ставу нису се никоме замјерили него су живјели у миру са својим комшијама. Међутим завршили су тако како је завршила већина нашег народа из долине Неретве и свугд‌је гд‌је су Срби живјели на територији НДХ“, рекао је игуман Данило.

Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941., а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.

“1992. године је разорен манастир и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Ми данас имамо само дио сачуваних њихових костију које чувамо у цркви испред олтара. 2005. године проглашени су за мученике, јер су два пута страдали и од тада до данас их поштујемо, пјевамо их на свакој литургији и молимо им се као својим небеским заштитницима“, рекао је игуман Данило.

ТОП ПОРТАЛ

У организацији Мисије ОСЦЕ у БиХ у Невесињу је одржан састанак Форума против дискриминације. Предстаници организација које се баве проблемима инвалидних лица, Институције омбундсмена, Центра за социјални рад, Црвеног крста и Дома здравља Невесиње разговарали су о дискриминаторским праксама у друштву, могућим начинима елиминисања дискриминације и адкватним правним лијековима.

Предсједник Удружења мултипле склерозе регије Источне Херцеговине Бранимир Таминџија представио је резултате упитника о приступачности бирачких мјеста особама са инвалидитетом. На основи података прикупљених од 13 удружења која дјелују на подручју источне Херцеговине и одговора општинских изборних комисија није било већих примједби у вези одређивања локација за гласачка мјеста. Договорено је да представници Центра за координацију и подршку инваидним лицима Источне Херцеговине уз подршку Мисије ОСЦЕ-а обиђу све општине у регији, обаве разговоре са изборним комисијама и утврде стварно стање.

Чланови Форума се у другом дијелу састанка разговарали о Закону о заштити од узнемиравања на раду са посебним освртом на аспект реаговања медицинског особља у случају третирања жртве узнемиравања.

Проф. др Александра Вуковић представила је основне одредбе Закона, права и обавезе радника и послодаваца, поступак за остваривање права на заштиту од узнемиравања на раду и казнене одредбе.

Форум представља јединствену платформу за разговор о људским правима и борби против дискриминације у источној Херцеговини. Чланови Форума су организације цивилног друштва, јавне институције, као и Институција омбудсмана, који уз подршку Мисије ОСЦЕ –а разматрају кључна питања из области људских права, те осмишљавају стратегије лобирања за њихову имплементацију.

Поводом трагичне смрти ученице Средњошколског центра „Алексе Шантића“ Ксеније Стајић, данас је у холу школе одржана комеморативна сједница.

Присутнима се обратила директорица Центра Драгана Будалић рекавши да осјећају огромну тугу и жал због овог великог губитка и да је Ксенија била сјајна дјевојка и ученица.

"Ксенијин благи осмјех, смиреност и благост њеног лика је све што нам остаје као сјећање на њу. Читајући њене писмене задатке сам запамтила једну њену мисао која гласи: 'Битно је да не посустајемо, јер све се десило и дешава се са разлогом'. Ксенија је сада на неком љепшем мјесту, опет благог лика и осмјеха, али мирна и без трагања за смислом пролазног и трошног, овоземаљског живота", нагласила је Будалић.

Војка Зубац као разредни старјешина каже да је овај немили догађај оставио у свима велике ожиљке у души и срцу.

"Најтежи тренуци у животу наступе изненада, затекну нас неспремне и покажу сву сурову истину која нам душу претворе у бездан бола и туге. Живот нам често приреди изненађења не слутећи да ће она некада бити толико бременита да ће нам промијенити наше погледе, увјерења и понашање. Да ли има већег бола него кад се откине комад срца а оно настави да крвари без краја и утјехе. Душо моја, нека ти је вјечни мир у души, сада припадаш љепшем свијету у коме нема боли", поручила је Зубац.

Последњи поздрав исред школских другара упутила је ученица Нина Голијанин рекавши да је Ксенија била тиха и њежна, изузетна ученица која је сањала велике снове који су нажалост прерано прекинути.

"У једном од својих литерарних радова написала је: 'Желим да успијем, да нађем прави пут и да испуним очекивања. Ништа од тога није лако, али треба да будемо захвални на свему што се дешава и што смо баш ми добили прилику да живимо. Често себи постављам питање шта је смисао живота и који је смисао мог постојања и живљења и мислим да смисао није нешто што се коначно пронађе, већ нешто што се стално гради и мијења, и ако никад не спознам смисао уживаћу у свакој новој пустоловини и путовању који ме води ка одговору' ", невела је Голијанин. Она је додала да, нажалост, Ксенија није добила свој одговор прераним одласком, а без одговора остајемо и ми зашто је једна младост прекинута и снови остали недосањани.

Голијанин је нагласила да ће Ксенија вјечно живјети у сјећањима како свог III Г3, тако и свих осталих школараца и запослених у средњошколском центру.

На крају помена присутнима се кратко обратио и захвалио Ксенијин стриц др Драган Стајић. Истакао је да је посебно био осјетљив на њу, јер је одрастала без мајке, и како је имала велике планове да дође у Нови Сад код њега да студира.

Посмртна поворка креће у 15 часова испред капеле на Гвозду, а сахрана ће се обавити на Српско-православном гробљу у Невесињу.

Иза Ксеније су остали отац и старији брат.

У Требињу је данас сахрањен Здравко Кандић, пуковник Војске Републике Српске, официр Мостарске и Невесињске бригаде у Одбрамбено-отаџбинском рату. Сахрани на Градском гробљу у Подгљивљу поред чланова породице и родбине, присуствовали су бивши саборци, представници Општинске борачке организације и Општине Невесиње.

Здравко Кандић је рођен 1957. године у Бијелом Пољу код Мостара. Јавио се у ратну јединицу приликом прве мобилизације Десете моторизоване бригаде у касарну Сјеверни логор у Мостару и постављен је за команданта једног од батаљона бригаде. Након егзодуса из долине Неретве и одласка официра ЈНА обављао је дужност команданта 5. батаљона Невесињске бригаде који је посједао борбене положаје у рејону села Зијемље.

Септембра 1992. године прелази у команду Невесињске бригаде на дужност помоћника начелника штаба за обавјештајне послове и на тој дужности остаје до краја рата. 

Телеграм саучешћа породици, родбини и саборцима поводом смрти Здравка Кандића упутио је бивши командант Невесињске бригаде пуковник Зоран Пурковић.

„У име моје породице и свих припадника Херцеговачког корпуса који се тренутно налазе у Београду исказујем најдубље саучешће и бол што смо изгубили нашег саборца који је у Отаџбинском рату обављао најодговорније дужности и извршавао их професионално, савјесно и дисциплиновано“, навео је Пурковић наглашавајући да је као појединац и штабни официр дао велики допронос у заштити народа и територије Источне Херцеговине.

Пуковник Зоран Јањић, бивши начелник Штаба Невесињске бригаде, током рата је дијелио животни простор и судбину са Здравком Кандићем. Каже да у читавој Невесињској бригади није било старјешине који је био толико посвећен својој дужности као што је то био Канда, како су га сви звали.

„У континуитету је мјесецима био на командном мјесту, без дана одмора, прикупљајући информације о распореду и намјерама непријатеља“, присјетио се Јањић и додао да су све те информације у највећем броју случајева биле пуздане и од велике користи за доношење одлука.

Здравко Кандић пензионисан је у чину пуковника. Посљедњих година са породицом је живио у Требињу.