Божић је празник мира, љубави, празник испружене руке сваком човјеку, истакнуто је током Божићног пријема у Мостару, за представнике градских и кантоналних власти, представника вјерских заједница, дипломатских структура у Мостару.

Проповиједајући мир божији, човјек доприноси миру и царству небеском на земљи, истакао је изасланик епископа захумскохерцеговачког и приморског Димитрија, протојереј ставрофор Борис Бандука.

На овај начин желимо да подијелимо радост Божића са својим комшијама и суграђанима, речено је током пријема.

Божићни пријем, и концерт који слиједи, осамнаести пут за редом заједнички организују Црквена општина Мостар, замјеник предсједника Градског вијећа, СПКД Просјвета ГО Мостар, СПКУД "Гусле" Мостар.

Радост Божића донекле је нарушио синоћњи инцидент у приградском насељу Бијело Поље, гдје је каменована кућа српске повратнице, која живи сама.

Божићни концерт одржаће музички ансамбл "Тенечки бисери", а са једном нумером наступиће и ученици православне вјеронауке мостарских основних и средњих школа.

РТРС

Голман Рукометног клуба Херцеговина Михајло Вујадиновић завршио је учешће са кадетском репрезентацијом БиХ на квалификационом турниру за Европско првенство у Пољској. У посљедњем колу БиХ је са Израелом одиграла 24:24 и због лошије гол разлике није успјела да се пласира на првенство Старог континента. Претходно је изгубила од Пољске и савладала Луксембург. У све три утакмице млади Невесињац је био одличан са просјечно 13 одбрана по сусрету. Посебно се истакао у утакмици са Израелом гдје је проценат успјешности био чак 44%.

Остаје жал што сјајне партије Вујадиновића нису крунисане пласманом на Европско првенство.

Фондација „Свети Вукашин“ Епархије захумско-херцеговачке и приморске и ове године је организовала хуманитарну акцију под називом „Радост Божића“ у оквиру које су социјално угроженим породицама уручени божићни дарови.

„Желимо да сви у радости, здрављу, миру и озареним топлином Витлејемске пећине прославите рођење Богомладенца Христа“, поручили су из Фондације. Захвалили су се предузећима, установама и свим људима добре воље који су на било који начин допринијели да се реализује ова акција.

Поводом упокојења доктора Ђура Мусића

На Бадњи дан 2024. године објављена је вијест да је у Херцег Новом, у 95. години живота, преминуо доктор Ђуро Мусић. Тим поводом објављујемо дио монографије Невесињска бригада у рату 1992-1995 који је посвећен овом врсном љекару и великом човјеку.

Када је, крајем фебруара 1992. године, доктор Миро Чаваљуга отишао из Невесиња, болница је остала без хирурга. У условима интензивних борбених дејстава на мостарско-невесињском бојишту, одсуство хирурга, односно хируршке екипе било би кобно за многе рањенике који су довожени са фронта. Стога је обезбјеђење доктора те специјалности био задатак који се није смио одлагати. Због већ успостављених блиских односа, Клиничко болнички центар (КБЦ) у Подгорици је био прва станица на коју се обратио доктор Саво Бјелогрлић у име новог руководства болнице. Ступио је у контакт са доктором Ђуром Мусићем и, након његовог пристанка и сагласности управе КБЦ, договорио да управо он узме годишњи одмор и дође мјесец дана на испомоћ у невесињску болницу. Доктор Мусић је имао макар два разлога да прихвати позив. Први је тај што је његов син Давор као млади хирург провео неколико мјесеци у Невесињу на почетку рата. Други и много важнији разлог за доктора Мусића је био што је баш он хируршки збринуо многе рањенике из Невесиња, поготово оне који су у КБЦ долазили у току Прве митровданске битке. Тада се за рањенике из Невесиња испразнило читаво хируршко одељење КБЦ, а доктор Мусић се увјерио да се у том дијелу Херцеговине води прави рат, те сада није било дилеме: његова је дужност да помогне том народу у невољи.

Тако је доктор Ђуро Мусић почетком марта 1993. године дошао на испомоћ у невесињску болницу са планом да ту остане мјесец дана. Ипак, околности су утицале да он ту остане пуних седам година, све до Ђурђевдана 2000. године. За тих седам година оставио је такав траг у Невесињу због кога заслужује да се у овој публикацији о њему каже и нека ријеч више.

Ђуро Мусић је рођен 1929. године у Херцег Новом. Медицински факултет у Београду завршио је 1957. године. Као млад љекар неколико година радио је у Игалу, Мељинама и Никшићу, гдје је положио специјалистички испит из хирургије и остао до 1969. године, када је прешао у КБЦ у Подгорици. У тој здравственој установи добро је испекао занат и стекао реноме хирурга највишег ранга.

Може се казати да се у Невесиње и људе у њему заљубио на први поглед, јер је за првих мјесец дана „видио и осјетио све патње и муке народа, а посебно муке особља невесињске болнице, њихово пожртвовање, преданост, храброст и одлучност да у тим и таквим условима помогне свом народу колико највише зна и умије“. Тада је донио одлуку да у Невесињу остане дуже него што је првобитно договорено. Због обавеза на радном мјесту морао је да оде након истека од мјесец дана, али се у Невесиње враћао кад год су му прилике дозвољавале. То је потрајало до љета 1994. године, када је стекао услове за одлазак у пензију и када се дефинитивно скрасио у Невесињу.

Хируршке интервенције у Невесињу није бројао, али се, по његовим и процјенама колега из болнице, њихов број креће око 1.700. Неки од његових захвата представљају права чуда и заслужују да уђу у анале ратне хирургије. Све то је углавном радио без анестезиолога, који је био ријеткост у невесињској болници. У оперативним захватима те послове најчешће су обављали анестезиолошки техничари, који су на испомоћ долазили са хирургије болнице у Требињу, то јест из Прве хируршке чете Санитетског батаљона Херцеговачког корпуса. У недостатку стручног кадра, чест асистент доктору Мусићу био је доктор неуропсихијатар Саво Бјелогрлић, чијим утицајем је и дошао у Невесиње. Мусић се дивио његовој свестраности и за њега је често говорио да је „измислио медицину“. У хируршкој екипи са њим су увијек биле инструметарка Милена Пејичић, медицинске сестре Мира Радовановић, Снежана Зубац, Радојка Јамина, бабице које су помагале приликом свих порођаја...

Када су тешки рањеници транспортовани хеликоптером, увијек их је пратио доктор Мусић. Ово је нарочито практиковао у вријеме режима забране летења за ваздухоплове Републике Српске, када је постојао велики ризик да санитетски хеликоптер обори авијација НАТО пакта, која је непрекидно крстарила небом изнад БиХ. Често су западали у критичне ситуације, а једном приликом доктор је навео пилота да хеликоптер приземљи на проширење магистралног пута између Никшића и Подгорице, одакле је позвао санитетско возило да дође по рањеника.

Када је завршен рат и потписан Дејтонски споразум престао је основни разлог за даљи останак доктора Мусића у Невесињу. Ипак је остао док млади љекар Ђорђо Кљајић није завршио специјализацију, чиме су створени услови да дужност преда некоме ко ће за стално остати у Невесињу.

Но, то је била нова фаза у невесињској мисији доктора Ђура, када је успоставио одличне односе и сарадњу са љекарима и другим особљем шпанског и француског контигента мировних снага. Њихови хирурзи су једном недељно долазили у болницу и асистирали у великом броју интервенција.

То је потрајало до маја 2000. године када се вратио кући, у његов Херцег Нови. Но, сигурно је да ће Невесиње остати његова друга кућа и други завичај.

Нека овај кратки прилог буде похвала за сва добра дјела која је доктор Ђуро Мусић, хирург лаке руке и благе ријечи, учинио за Невесиње.

Зоран Јањић

• Друм Мостар – Благај – Невесиње саграђен је 1868. године. До тада је постојала само коњска стаза. Стални аутобуски и поштански саобраћај Мостар-Невесиње успостављен је 1927. године.

• Од новембра 1894. до маја 1895. године снијег је непрекидно „лежао“ на Невесињском и Гатачком пољу. Рекордне падавине регистроване су у мјесецу марту.

• За вријеме чувене Невесињске пушке из 1875. године најбројнија породична задруга у Невесињу била је породица Аћима Кљакића из Удрежња. Бројала је 70 чланова. Породична дружба Савића из Слата са 55 чланова почетком 20. вијека била је једна од најбројнијих у Херцеговини. За те прилике Савићи су живјели у три лијепо уређена стамбена објекта на спрат.

• Мјештани Залома су 1934. године покренули су иницијативу да се њихово село преименује у „Село Краља Александра I”.

• У књизи „Чудесна исцјељења и јављања Светог Василија“ постоји запис о Кости Шиповцу из Шипачна који је тридесетих година 20. вијека излијечен чудом у Манастиру Острог. Како није могао на ноге донесен је у Манастир и уз помоћ светитеља устао и проходао. Коста је све до смрти сваке године ишао пјешке под Острог.

• Легендарна спортска новинарка, атлетичарка и коментатор умјетничког клизања Милка Бабовић у Невесињу је живјела до осме године када су њени преселили у Сарајево и касније у Загреб. Њен отац био је официр у Невесињском гарнизону.

• На изборима за Републичко вијеће Народне Скупштине БиХ 1958. године у Срезу Невесиње Обрад Кљакић је добио чак 99,7% гласова.

• Милија Радојичић из Кифина Села једини је Невесињац са „титулом“ афричког зета. Његова изабраница Патриција Каунда рођена је у Замбији. Живе у складном браку у Чачку.

• Највише утакмица за Фудбалски клуб Вележ из Невесиња одиграо је Миљан Петковић. Поуздани штопер, а често и стријелац дрес матичног клуба је облачио 416 пута.

Драгомир Граховац /Радио Невесиње/

У Херцег Новом је синоћ у 95. години преминуо љекар и хуманиста Ђуро Мусић, добитник највећег општинског признања – Повеље општине Невесиње. Током ратних година у невесињској болници је обавио око 1.700 хируршких захвата, спашавајући војнике и цивиле, и ниједан није имао фаталан исход.

Српска православна црква др Мусића је за вишегодишњу хуману дјелатност одликовала Орденом Светог Саве. Медицински подвизи др Мусића од 1993. до 2000. године у Невесињу и источној Херцеговини заувијек ће остати најсвјетлији примјери жртвовања за обичног човјека.

Доктор Ђуро Мусић рођен је 1929. године као треће дијете у породици Милана и Јелке Мусић. Још као дјечак учествовао је у Народно-ослободилачкој борби. Након рата пошао је у војну школу, али је због болести прекинуо школовање. Одабрао је да заврши медицину, у Београду. Вјеровао је тако може помоћи брату обољелом од туберколозе, а 1957. године вратио се у родни Херцег Нови. У Невесиње је кренуо да помогне у збрињавању рањеника на позив др Сава Бјелогрлића. Иако је радио у тешких условима није изгубио ниједног пацијента.

Сахрана др Ђура Мусића биће обављена сутра у 15 часова у Манастиру Савина. Породица ће саучешће примати од 12 до 15 часова.