Епархија Захумско – херцеговачка и приморска је у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове године обиљежава се 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а уједно и јубилеј установљења Епархије Хумске од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Прије 800 година, 1219. године основана је епархија Хумска са сједиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион.

Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38 милиметара и тежине 34,55 грама, а мањи је пречника 27 милиметара и тежине 17,28 грама. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата.

Умјетничко рјешења златника урадио је парох дубровачки, отац Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219 – 2019“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873 – 1992“.

Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник посједује цертификат и једну малу књижицу са текстом који слиједи.

ОСАМ ВИЈЕКОВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У бурној и знаковитој историји Српске православне цркве било је на десетине преломних тренутака и догађаја, успона и падова који су ту историју трајно обликовали и одредили. У том мноштву догађаја издваја се нарочито један преломни тренутак који представља сржну тачку и прекретницу у осмовјековном трајању наше цркве. Ријеч је, наравно, о гласовитој 1219. години када је Свети Сава, најзнаменитија личност не само у историји православног хришћанства на овим просторима, већ и у цјелокупној историји нашег народа, издејствовао код тадашњег васељенског патријарха самосталност цркве коју уздиже у ранг архиепископије. Од те 1219. и Савиног круцијалног чина траје континуирана борба и настојање да се ова најзначајнија тековина првог жичког архиепископа и истинског утемељивача Српске православне цркве одржи и опстане упркос честим историјским ударцима и искушењима који су неријетко угрожавали и доводили у питање њен даљи опстанак и трајање. Сви догађаји у историји нашег народа и цркве одређују се и самјеравају управо у односу на тај кључни 13. вијек и његову најзначајнију годину. Данас, осам вијекова послије, важност и значај Савиног чина, освијетљеног са замашне временске дистанце и сагледаног кроз призму збивања која су му претходила, баш као и оних којима он претходи, оцртава се у својој истинској пуноћи и несамјерљивом значењу.

Када је ријеч о збивањима која претходе и битно утиру пут мисији првог и најзначајнијег српског арихепископа и просвјетитеља, у првом реду треба се присјетити дјеловања једних од првих апостола Христове цркве – великог апостола Павла и његовог ученика апостола Тита, који на извјестан начин постављају темеље будућој Српској православној цркви оснивањем хришћанске цркве и првих хришћанских заједница на овим просторима. Да би досегла своју пуну самосталност, хришћанска црква требало је да прође кроз дуго раздобље од 13 турбулентних вијекова, који, између осталог, обухватају и дјеловање солунске браће, светих Ћирила и Методија, те уједињење српских области под владарском круном Немањића. Они пак догађаји који слиједе након 1219. године највише су осјенчени управо турским освајањем српских територија и укидањем Патријаршије (и њеним, додуше, кратковјеким поновним успостављањем), што ће довести до дисконтинуитета у историји наше цркве, која је, упркос вишевјековном процесу дезинтеграције, успјела у другој деценији 20. вијека, на темељу црквене зиданице коју је саградио најмлађи син Стефана Немање, повратити своју самосталност. Нови ударац, подједнако силан и снажан као и претходни које примала кроз своју дугу историју, Српска црква добија током и након завршетка Другог свјетског рата, који је једновремено означио и почетак петодеценијског раздобља њеног потискивања и крајње маргинализавије. Један нови рат и нови историјски потреси који су још једном из темеља продрмали српски народ почетком посљедње деценије 20. вијека – отворили су ново раздобље у историји цркве којим започиње период њеног унутрашњег обнављања и враћања достојанства и угледа који јој припадају. Посриједи је процес који, у извјесном смислу, траје и данас и из чијег окриља и самјеравамо осмовјековну историју наше цркве.

Оно на шта свакако ваља подсјетити на крају овог кратког осврта јесте и чињеница да Српска црква, од свог оснивања до данас, прати и дијели судбину народа којем припада а која је једно непрестано кретање између страдања и обнављања, смрти и васкрсења, успињања и посртања; судбину која нас укрепљује у спознаји о постојаности, чврстини и непорозности црквеног и националног темеља постављеног руком првог жичког архиепископа далеке 1219. године. Историја Српске цркве уједно је и историја наше херцеговачке епархије, а историја наше епархије јесте историја Саборне цркве Свете Тројице у Мостару – историја распињања и васкрсавања!

Херцеговачка епископија је кроз вијекове мијењала своје сједиште, од Стона, Тврдоша, Дужи па све до Мостара. Данас јој је сједиште у Мостару и Требињу. Мостар се и данас обнавља заједно са својом Саборном црквом. Стари мост, симбол Мостара, у свом полумиленијумском трајању преживио је многе владаре и ратове. Посљедњи рат, на самом крају другог миленијума, није преживио. Обновљен је и пуним сјајем је засјао на почетку 21. вијека. Мостару је враћен његов симбол.

Саборна црква, други симбол Мостара, запаљена је и до темеља разрушена годину прије рушења Старог моста. Њена обнова се приводи крају, а с њом се обнавља и наш народ и вишевјековно сједиште наше епископије.

Епископ Григорије

Тим Цивилне заштите Републике Српске за уклањање и уништавање неексплодираних убојитих средстава данас је поред Градског стадиона у Невесињу пронашао и безбједно уклонио више одбачених бомби и тромблона које је нанијела водена бујица.

Из општинског Штаба за ванредне ситуације упозоравају грађане да не прилазе обиљеженој локацији јер постоји могућност да испод површине воде има још неуклоњених убојитих средстава. Додају да ће акција бити настављена.

Републичка управа Цивилне заштите апелује да грађани не бацају неексплодирана убојита средства у водотокове, поготово сада када су повећани и додатно непредвидиви.

У саопштењу Управе је истакнуто да неодговорно бацање неексплодираних убојитих средстава у потоке, рјечице и ријеке, повећава опасност од минског инцидента са посљедицама за људе, животиње и материјална добра.

"Молимо грађане да, уколико имају или уоче оваква средства, одмах позову број Цивилне заштите за хитне ситуације или најближу организацију Цивилне заштите, полицијску станицу, како би неексплодирана средства на безбједан начин била уклоњена и уништена", наведено је у саопштењу Цивилне заштите, а пренијела је СРНА.

Након низа занимљивих културних садржаја у Мостару је завршен 6. Шантићев фестивал дјеце пјесника. Тридесет финалиста, малих пјесника из региона, три дана су се дружили и причали о лику и дјелу највећег пјесника града на Неретви. Међу њима била је и ученица седмог разреда ОШ „Ристо Пророковић“ Јана Радовановић.

Млада невесињска пјесникиња завриједила је пажњу стручног жирија који је прегледао 1.500 радова пристиглих на конкурс.

У конкуренцији ученика од првог до четвртог разреда прво мјесто подијелили су Драгомир Жугић и Ђорђије Шебек из Подгорице, а међу ученицима од петог до децетог разреда најбољи је био литерарни рад Алексе Николића из Крагујевца.

Завршно вече у Народном позоришту у Мостару било је испуњено осмјесима, лијепим пјесмама и позитивном енергијом.Фестивал је организовао Градски одбор „Просвјете“.

Одјељење за општу управу општине Невесиње обавјештава кориснике мјесечног борачког додатка да 05.02.2019. године ступа на снагу Уредба о измјенама и допунама Уредбе о борачком додатку, објављена у „Службеном гласнику Републике Српске“.

Право на мјесечни борачки додатак и даље може остварити категорисани борац од прве до пете категорије када наврши 60 година живота, уколико није корисник права на инвалидску пензију код којег је узрок инвалидности повреда задобијена за вријеме вршења војне дужности у околностима оружаних сукоба, односно болест која се узрочно посљедично веже за те сукобе, а инвалидитет по том основу je утврђен више од 50% у односу на укупан инвалидитет, додаје се у саопштењу.

О праву на мјесечни борачки додатак рјешава првостепени орган, на захтјев странке, по мјесту пребивалишта странке.Борцима који су испунили законом прописане услове за остваривање овог права, право на мјесечни борачки додатак се признаје од првог дана наредног мјесеца по подношењу захтјева.

Образац захтјева за признавање права на мјесечни борачки додатак може се преузети у Шалтер сали и у канцеларији број 108.

Велики херцеговачки пјесник Алекса Шантић умро је 2. фебруара 1924. године. Његови стихови и данас буде емоције и сјећања, посебно у Невесињу и Мостару.

У посједу Радио Невесиња је чланак из београдске „Политике“ од 5. фебруара 1924. године у којем се опширно извјештава о посљедњем испраћају великана српске поезије и великог родољуба.

Преносимо у цјелости текст:

„ Од погреба Светозара Ћоровића није било ниједне манифестације која би се њој бар мало приближила. Но сахрана Шантића задивила је свакога, јер Мостар није видео нити ће икада видети што величанственије. Томе је помогао још и диван, ведар, сунчан, пролећни дан - иако је на дан песникове смрти беснела ужасна бура.

Шантић је умро у кући гдје станује и његова сестра госпођа Ћоровићка. Одатле му је тело пренесено у Српски дом ноћу између суботе и недеље. Иако се тај чин имао извести уз учешће најмањег, скромно и тихо, ипак је пет стотина пријатеља и поштовалаца присуствовало овој дирљивој и необичној свечаности која је имала нечег мистичног и језивог. У недељу и у понедељак по подне цео Мостар, без разлике година, вере и занимања прошао је кроз Српски Дом где је тело било изложено.

У Мостар се слегле многобројне корпорације; изасланства су дошла на велике даљине. Владу је представљао жупан Красојевић који је положио венац и изјавио родбини саучешће у име Краљево; министра просвете заступао је др Крсмановић, начелник просветног одељења за Сарајево, војску командант дивизије, ђенерал Чађевић.

Поворка се кренула у два часа поподне из Српског дома. Била је дуга више од километра, озбиљна и достојанствена. Све у њој осећало је тежак губитак, тихо и ћутећи корачало; и за време паузе између две музике: хрватске глазбе и војне музике мостарске дивизије, само се чуло хучање плаво зелене Неретве и шестарење аероплана над старим Мостаром.

Кретало се овим редом: црквени знаци; основне школе, хрватска гллазба, средње и стручне школе мушке и женске, војна музика, Соколи са заставама, изасланици из Босне и Херцеговине; извидници; друштва и корпорације, њих осамнаест; четници; добровољци и инвалиди; ордени; венци; певачи друштва „Гусле“ и „Хрвоје“; свештенство; песниково тело на колима са четири коња, које су водили војници, а около шест девојака у бело обучених; за колима браћа песникова Перо и Саво са најближом родбином; заступници: Краљев, министра Просвете, изасланици Београда, представници војних и грађанских власти на челу са командантом дивизије и намесником за Босну и Херцеговину; грађанство.

Из Српског дома пошло се главном улицом, Новом улицом, па преко моста Краља Петра шеталиштем Војводе Мишића, преко моста Војводе Степе, главном улицом до радње Буњића, одакле су соколи на рукама носили тело стрмим уличицама до цркве, а одатле још стрмијим до гробља. Пет хиљада душа пратило је најомиљенијег Мостарца; и старо и младо од деце основних школа до погурених стараца.

Женског света било је у мањој мери због мостарског обичаја да оне не присуствују погребима. С тога разлога није на спроводу била ни Шантићева сестра, удовица покојног Светозара Ћоровића.

До цркве је ишла целокупна поворка, како је већ мрак био пао, пуштени су ученици, али је остала маса у целини пошла гробу да ту укаже последњу пошту. У шест и по часова земни остаци Шантићеви предани су земљи коју је волео и топло опевао као свету земљу.

Због великог броја пријављених говорника највећи број одржао је своје говоре пре опела. Говорили су: испред Српског дома Шотрић у име певачког друштва „Гусле“; код општине председник Ћемаловић, пред хотелом „Неретва“ др Крсмановић у име Министарства Просвете, код „Хрватског клуба“; Звонимир Турина у име Хрвата код гимназије Б. Шола, ученик, у име гимназијске омладине; на Рондоу др Леонтић из Дубровника; код електричне централе госпођа Гатало у име овдашњег Кола српских сестара; код Соколане др Колбо у име Сокола; са терасе Докићеве радње Љубибратић у име Просвете; код Митрополије Светислав Петровић у име Српског књижевног гласника; после опела у цркви митрополит Петар Зимоњић, пред црквом Јеремија Живановић у име Српске књижевне задруге и као уредник „Венца“; на гробу госпођа Крсмановић у име српских мајки.

У свим говорима нарочито је истицана Шантићева вредност и као песника и као човека; његова бескрајна љубав према родној груди, његов пророчки геније данашњих дана, љубав према убогима и потиштенима; исказивано је признање песнику човечности, али је указано и на разочарење у које је пао песник „најцрнијих ноћи и најсјајнијих дана“, који је заћутао када су почели облаци раздора и корупције да замућују ведре дане слободе.

Венаца је било шездесет. Сем венца Краљева и владе било их је од корпорација: Академије наука, професорског и учитељског удружења, омладине, добровољаца, певачких, књижавних и просветних удружења, политичких организација свих партија, многих општина, родбине и пријатеља, па и поштовалаца на велике даљине.

Све траке са натписима чуваће се у Српском Дому заједно са његовим сребреним венцима које је добио о педесетогодишњици живота.

Цела тужна свечаност изведена је савршено по утврђеном програму и дуго и дуго памтиће се у кршној Херцеговини.

Слабо учешће из Београда оставило је тежак утисак, јер је престоница много дуговала највећем сину кршне Херцеговине. Нема патриотске и књижевне корпорације у Београду којој се он на позив није одазвао.

Многа удружења и приватна лица уписала су Шантића за члана разних патриотских удружења, а нарочито „Просвете“.

Иако је сахрана завршена тек у ноћ, нису напустили поворку ни сељаци из околних крајева, већ су и даље остали у Мостару“.

ПОЛИТИКА, 5. фебруар 1924.

Након информација које су јуче објављене у медијима о томе да су две даме у допутовале из БиХ како би крале по Сплиту те су из трговачког центра  украле робу у вредности већој од 4.500 КМ, реаговала је једна од наведене две жене.

Како је наведено, реч је о Слађани С. (31) из Мостара и њеној девет година старијој пријатељици Наташи Р. из Невесиња. Наташа Р. се обратила редакцији Кликса казавши да нису тачни наводи о крађи.

-Тај дан смо биле у Сплиту и обавиле смо нормалну куповину. Све смо наравно и платиле, а за то имамо и доказе. Имамо оригиналне фискалне рачуне издате у суботу за сваки комад робе који је купљен. Знамо из којег разлога и зашто нам је смештено, али адвокат нас је саветовао да не наводимо детаље, јер је тужба у току - рекла је једна од њих.

Првобитну информацију објавила је Слободна Далмација те је у наведеном тексту истакнуто да су обе жене након хапшења доведене у просторије Друге полицијске постаје где је над њима проведена криминалистичка обрада и обе су добиле кривичне пријаве за крађу, а украдена роба је враћена.

БЛИЦ