Јавне чесме у Невесињу некад су биле насушна потреба. Служиле су домаћем становништву, али и путницима намјерницима. Биле су мјеста предаха, састајања и разговора о градским догодовштинама. Неке су поодавно отишле у заборав, а три су обновљене и постале су украс града.
Додерова чесма 1946. године
Први градски водовод у Невесињу направљен је још 1880. године за вријеме аустроугарске владавине. Околна изворишта цјевоводом су повезана на неколико јавних чесми у граду, што је за те прилике била велика новост.
Чесме нису уништене у свјетским ратовима, а соколске чете су их одржавале и правиле нове. Изградњом водоводног система Алаговац 1965. године изгубила се ранија функција јавних чесми, али су поједине још коју деценију остале у употреби.
Старији Невесињци тврде да је на ужем градском подручју било шест јавних чесми. Сјећају се и градског купатила са више кабина на Диспанзеру гдје су грађани плаћали услугу купања. Ова мјеста била су омиљена састајалишта млађих Невесињаца који су најчешће са дрвеним посудама стрпљиво чекали на ред. Долазак на воду био је прилика да се поразговара, просијели и сазна каква градска новост.
Додерова чесма је прва јавна чесма у невесињској чаршији. Била је чест мотив на разгледницама из периода аустругарске окупације. Име је добила по власнику земљишта на којем је направљена.
У свим славинама старих чесми вода је била изворска, увијек хладна и питка. И након што је шездесетих година успостављено водоснабдијевање из акумулације Алаговац, многи Невесињци су и даље право освјежење тражили на јавним чесмама. Проблем је представљао зимски период када би славине замрзле, а прилазе заковао лед. То је вјероватно и био и главни разлог да су јавне чесме пале у заборав.
Богојављенска литија 1939. године
Извориште Једреш је и данас популарно, а традиционална Богојављенска литија више од сто година полази испред Храма Вазнесења Христовог и завршава на овом врелу гдје се обавља водоосвећење.
Извор пећина Једреш са занимљивом морфологијом осамдесетих година прошлог вијека била је предмет интересовања спелеолога. Посљедња детаљна истраживања геолози су урадили 1981. године када је направљен профил до тада недовољно познатог пећинског простора.
Све до 1965. године читав град се снабдијевао са два изворишта- Једреш и Јездош, као и Велика војна касарна која је тада била у функцији.
Чесма у Улици Цара Душана
Када је прије пет година у градску дистрибутивну мрежу стигла квалитетна вода са Удбине појавила се идеја да се обнове старе јавне чесме, а посебан печат овим градским украсима дали су умјетници. Прво је донацијом породице Кнежевић обновљена чесма у реконструисаној Улици Цара Душана. За декорацију је кориштен домаћи камен.
Билећки умјетник Драган Батинић који је добро познат Невесињцима по својим сликама, али и радовима у камену, потрудио се да посљедња обновљена чесма код куће Пророковића заблиста у пуном сјају. Пошто ради у просвјети био је посебно инспирисан да на локацији прве комуналне школе у Невесињу сагради право умјетничко дјело са уклесаном ћирилицом.
Калуђер чесма одолијева вијековима
Најстарији уређени извор воде у општини Невесиње налази се у селу Будисављу. Калуђер никад не пресушује, а на самој грађевини су уклесане године 1190. и 1191. Да ли је то година изградње или нешто друго, не зна се поуздано, али оно што се са сигурношћу може тврдити је да је на уласку у село, на самој обали ријеке постојао манастир који су порушили Турци. Према предању, извор су сазидали сами калуђери из манастира, па је по томе и добио име. Чесма је оправљена 1937. године.
Драгомир Граховац