ТЕЛЕГРАФ, један од водећих информативних портала у Србији са више од 10 милиона посјетилаца мјесечно, објавио је лијепу репортажу о Невесињу. Под насловом „Неоткривени српски град на два сата од мора, а има ово феноменално језеро: Небојша Глоговац га је обожавао“, новинар Телеграфа открива све љепоте Невесиња и његове везе са легендарним глумцем.

Неоткривени српски град на два сата од мора, а има ово феноменално језеро: Небојша Глоговац га је обожавао

"Град је мали, али има све што треба"

Град на надморској висини таквој да је некад био ваздушна бања, а и данас рај за очи и душу - у источној Херцеговини, у Републици Српској, БиХ, подно Вележа и Црвња, град који има и планине и поље, све је то Невесиње. Опет, недовољно у медијима, готово неоткривен, споменут некад у књигама из историје, кад се причало о храбрим јунацима Невесињске пушке, познат као "српски град", а у потоња времена повезиван са омиљеним Небојшом Глоговцем, глумчином која нас је прерано напустила, човеком који је спајао Банат и Херцеговину, онако како само он то уме.

Баш једном када је један од најбољих српских глумаца Небојша Глоговац био гост Митровданских свечаности у Невесињу, сад већ далеке 2013. године, његов наступ током свечане академије изазвао је овације публике. У интервјуу за "Радио Невесиње" Глоговац је тада причао да је "сто одсто" Херцеговац јер су му родитељи из Невесиња, а он је рођен у Требињу.

– Мајка ми је из породице Самарџија, рођена и одрасла у Невесињу, а отац је из невесињског села Драмишево. Рођен сам у Требињу гђе је отац добио прву свештеничку службу – истицао је поносно Глоговац.

По чему памтите Херцеговину и доласке у Невесиње?, питали су га невесињски новинари.

- Детињство је оно што човека обележава и што се најдуже памти. Одрастање у Требињу са пар другова ми је у најдражем сећању. Сваког лета одлазили смо прво у Невесиње код ујака и стрица, а потом у Драмишево код деде.

Чувао сам краве, јахао коња без седла, купио сено и уживао у пространству и слободи. Сва та искуства су непроцењива за мене. Када причам пријатељима у Београду, људима који су одрасли у граду, неке доживљаје и утиске из тог периода они слушају отворених уста и не могу да верују каква је то милина и лепота. Мени је боравак у Херцеговини најзначајнији део живота - говорио је велики Глоги, који је неке године добио и велики мурал у свом омиљеном Невесињу.

А како и не би?

Невесиње се од те 2013. године веома променило, зграде су никле, центар града је сређен по узору на Кнез Михаилову, а они који тамо живе кажу да се баш ту лети сјати много народа. Прва кафа се не пије у кући - већ у кафићу, у граду.

И сви некако живе у слози - град је на пола сата од Мостара, на два сата од црногорског приморја и у близини плаже у Неуму.

А опет, ко није за морску воду, у самом граду може да се освежи на језеру Алаговац, необично чистом, јер га сви истински воле и пазе. А ко није за уживање поред воде, може да се попне на неку околну планину и кампује. Ваздух је чист, миомириси у налетима стижу из пољског цвећа, а из чувеног равног поља, које је и Шантић опевао, пружа се невероватни поглед на Вележ, планину у којој је отиснут и грб Црвене звезде - јер то су невесињски навијачи давно из љубави направили.

А храна?

Е то је посебна прича - све је ту укусније него игде - сточарски је крај, свака кућа једе органску храну, и то не истиче - тамо су такви укуси сасвим нормална, природна ствар. Познато по свом кромпиру, слатком као шећер, Невесињско поље рађа укусно поврће и храни послушне овчице.

А људи?

Необично сложни и отворени за све идеје, без задршке.

Ваљда их је то научила сурова природа, она која зими утера језу у кости кад од снега не могу ни кућна врата да отворе, јер то је ипак, планина. Или су их повезале тешке судбине, тешка историја, она која је рађала јунаке, али и жртве.

Данас, Невесиње, рекло би се, цвета.

Ничу зграде, туристи долазе, и свима је жеља да одатле не иду даље. Ноћи су хладне, нема ни комараца... "Шта ће нам клима?!

... па куд би боље...

ТЕЛЕГРАФ