Nevesinje
Општина Невесиње у сарадњи са јавним предузећима и установама и овог прољећа проводи велику акцију чишћења града.
Данас су свој допринос љепшем изгледу града дали старији основци и средњошколци. Они су уређивали уже језгро града, Вјенчац, обалу језера Алаговац, спортске терене на Килавцима и шеталишта према Грепку и насељима Гвозд и Брежине.
Према ријечима в.д. начелника Одјељења за општу управу Саше Брењо, Општина је обезбједила рукавице и кесе за скупљање отпада, као и ланч пакете за вриједне омладинце, а ЈП „Комус“ је организовало одвожење отпада.
Директор „Комуса“ Миленко Зиројевић захвалио се управи невесињских образовних установа и њиховима ђацима на овом лијепом гесту и истакао да је за његово предузеће ова еколошка акција од великог значаја, јер колико год се трудили радници, који одржавају градску чистоћу, они у току једног дана не могу постићи да очисте толику површину као стотињак школараца.
Директор Основне школе „Ристо Пророковић“ Миљан Авдаловић и директорица СШЦ „Алекса Шантић“ Драгана Будалић нагласили су да ове установе сваке године учествују у акцији чишћења града и да кроз њу изграђују еколошку свијест код ученика.
Невесињска омладина данас је показала како се чува свој град и како, уз мало труда и доста воље, сви можемо да допринесемо љепшем изгледу и очувању наше животне средине.
У оквиру манифестације Дани Светог Василија Острошког и Тврдошког коју у част великог светитеља организује Епархија захумско – херцеговачка и приморска, у Центру за културу „Небојша Глоговац“ синоћ је изведена дуодрама “Човјек висине”.
Драмски комад “Човјек висине” рађен је по тексту Ане Ђорђевић. Режију потписује Јана Маричић. Улоге тумаче Небојша Миловановић и Бојан Жировић.
Представа „Човјек висине“, у којој је предочен фиктивни сусрет митрополита Митрофана Бана и сликара Уроша Предића, божијег чувара аманета и либералног мислиоца, у којем њих двојица полемишу о идеји подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену, при чему се Митрофан супротставља тој иницијативи, а Предић је предлаже и заступа. Предић на Маузолеј гледа као на високо-естетско умјетничко дјело, док Митрофан Бан сматра да треба обновити завјетну Капелу Петра Другог Петровића Његоша.
Радња је смјештена у Цетињски манастир 1920. године, неколико мјесеци прије митрополитове смрти, а једним дијелом заснива се на аутобиографској књизи објављеној под називом „Животопис или Успомене из живота Митрофана Бана”.
Глумац Небојша Миловановић, који тумачи лик митрополита, каже да овај комад и те како кореспондира с нашим временом иако је радња смјештена на Цетиње 1920. године. Миловановић истиче да је Митрофан Бан, који је тада столовао на Цетињу као митрополит, бранио Његошев завјет, да се сагради скромна православна капела у духу његовог владичанства, монаштва и његовог живота док је краљ Александар желио, преко Уроша Предића, сликара из Баната, да по Мештровићевим нацртима направи маузолеј, какав је, пола вијека касније, и направљен.
„У суштини, супротстављене су идеје стварања сасвим новог народа, који се не ослања на старо. Негира се нешто што је традиционално и заветно и што је одржало народ, захтевајући да се направи нешто сасвим ново што ће, у ствари, направити једну мешавину свега непознатог – не замерати се ником, да би то био пут у светлију будућност. То су те југословенске идеје које су се тада рађале. Митрополит је бранио идеју нечега што је традиционално, поштујући Његошев завет и веру која нас је одржала, а притом дубоко разумевајући све те идеје које се тада нуде. Изговара реченице које су, по мени, можда и најважније које се чују у представи – да нико не сме да се одрекне себе зарад једнакости и да људи, иако су равноправни, нису исти. Нико не треба да се одрекне своје различитости због равноправности“, навео је Миловановић.
Он додаје да није био много упознат са ликом Митрофана Бана док није добио позив да ради на овој представи. Трудио се, како каже, да се упозна преко литературе те од релевантних људи који се баве историографијом и који су на простору гдје је митрополит живио и столовао:
„Он је био велика историјска личност, велики јунак, широк човјек, изван свог времена, велики дипломата, али и један велики мученик. Није хтео да се олако сврста ни на једну страну иако би му то донело олакшање и смањило његов мученички крст. Прихватао је и истицао, није негирао оно што је добро код друге, противничке стране што је јако значајно и за данашњи дан и тренутак у ком живимо сви на овим просторима. Мислим да је то људска ширина и величина и само тако можемо ићи напред. То је оно што сам ја научио из овог лика, тумачећи га“.
Представа је изведена премијерно 2022.године, на фестивалу “Ћирилица“ у Будви, са благословом Митрополита Јоаникија и потом у великом броју градова.
Награђена је на позоришном фестивалу у Вршцу.
Новинарско извјештавање некад се није могло замислити без телеграфа, поште или телефона, а данас је довољно само неколико кликова мишем и информација је пуштена у етер. Модерно новинарство у овом дијелу Европе многи повезују са појавом „Политике“, али херцеговачка варошица Невесиње може се похвалити чињеницом да су новине са називом овог слободарског мјеста почеле да излазе 16 година прије београдског листа. Прве новине у Старој Херцеговини никле су на моралној побједи чувене „Невесињске пушке“ која је крајем 19. вијека промијенила историјске токове на Балкану.
Први број листа „Невесиње“ изашао је у Никшићу, 6. маја 1898. године. Појавио се као плод тежње за потпуним националним ослобођењем Херцеговине од Хабзбуршке монархије, а инициран је лично од књаза Николе и тадашње црногорске владе који су давали сталну подршку Херцеговцима у њиховој вјековној ослободилачкој борби.
Због чувене Невесињске пушке овај крај је био симбол јунаштва и прегалаштва и није случајно што је одабран назив „Невесиње“.
Издавач листа било је Акционарско друштво Никшићке штампарије, а уредник Саво Врчевић, публициста и познати сакупљач народних умотворина, један од сарадника Вука Караџића.
Поред политичких чланака, прегледа и вијести, ради којих је “Невесиње” покренуто, у сваком броју објављиван је и “Подлистак” са прилозима из литерарног стваралаштва, педагогије и историје. Запажене прозне радове, од којих су неки објављивани у више наставака, писали су Нико Иванковић, Максим Шобајић, Илија Златичанин, Стево Врчевић, Косто Лучић, Петар Стојановић и други писци.
„Невесиње“ је брзо постало омиљена штампа у словенским земљама, али и трн у оку тадашњим аустроугарским властима због промоције слободарских идеја. Након 38 бројева Аустро-Угарска укида и забрањује „Невесиње“ у Босни и Херцеговини. У извјештају Земаљске владе у Сарајеву упућеном Министарству иностраних послова у Беч, наводи се да наслов и програм листа без сумње говоре о његовој „великосрпској тенденцији“ и противљењу положају Аустро-Угарске у БиХ. Услиједиле су репресивне мјере и издато је строго наређење свим котарским испоставама да се ширењу „Невесиња“ супроставе нарочитом строгошћу и да све бројеве до којих дођу конфискују.
И поред забране за Босну и Херцеговину лист „Невесиње“ је наставио да прати догађаје у окупираним подручјима. Из Херцеговине пјесници и даље шаљу дописе о страдању народа, потписујући се разним псеудонимима и упуштају се у оштру полемику са листовима који промовишу окупациону власт.
Послије извјесног времена Аустро-Угарска упућује дипломатску ноту и врши притисак на двор краља Николе да потпуно забрани лист сматрајући да је штетан по њихове интересе. Уредништво је излаз из новонастале ситуације пронашло тако што је промијенило назив листа − умјесто „Невесиња“ почео да излази „Оногошт“, практично са истом патриотском орјентацијом, а дописници из Херцеговине су наставили, као и раније, да заговарају слободарске идеје. И његов живот је био кратак – годину дана, али је све то имало значајног утицаја на тадашње прилике у Старој Херцеговини.
Лист „Невесиње“ обновљен послије 96 година
Послије готово једног вијека, ратне 1994. године, из Радио Невесиња је покренута иницијатива да се заједно са „Никшићким новинама“ обнови излажење листа „Невесиње“. У етар путем таласа младе херцеговичке традио дифизије отишле су бројне новинарске приче, свједочанства јунаштва и најблиставији примјери чојства и славе српског војника. Али, новинарски прегаоци су жељели да о свему томе постоје и писани трагови. Руководећи се вјековно блиским духовним везама са Никшићем и у немогућности да сами организују штампање листа, Невесињци су се обратили браћи у Црној Гори за помоћ. На позитиван одговор се није дуго чекало и тако су се послије тачно 96 година у истом омоту појавиле Невесињске и Никшићке новине. Излажење листа симболично је настављено са бројем 39, тамо гдје је било и прекинуто.
Новинари Радио Невесиња су тако уз помоћ колега из Никшића сачували од заборава догађаје и личности из ратних деведестих година које су биле пуне искушења и страдања, али на срећу са епилогом слободе. Уз повремене прекиде лист је излазио двије године.
Тачно на стоту годишњицу од излажења првог броја 1998. године Јавно предузеће Центар за информативну дјелатност из Никшића приредио је фототипско издање старих бројева „Невесиња“ и „Оногошта“ и један комплет се чува и у Радио Невесињу.
Да ли ће „Невесиње“ опет бити инспирација неким будућим генерацијама новинара и љубитељима писане ријечи показаће вријеме.
Одломак из опширног уводника првог броја “Невесиња”:
“Пријатељи и непријатељи, звани и незвани, кад нас угледају, по наравној логици, питаће нас, откуда ми сада банусмо и куд намјеравамо, па прво да их извијестимо чисто и без натезања одмах при нашем изласку.
Као што је прва пушка пукла и објавила устанак у Невесињу из руке старца Јована Гутића, те пламеном својијем захватила цијелу БиХ, привела Црну Гору и Србију да у крв загазе, па и саму руску војску изазвала да се спусти са леденијех пољана и да бој бије на Дунаву за слободу балканскијех народа, тако и ми нађенусмо име нашем листу “Невесиње” да нас подсјећа на та времена, када је српски народ устао да добије потпуну народну слободу, те усвојивши то име, златно у историји српског прегалаштва, узнастојимо наставити пером пут, гдје је пушка стала. Прихватисмо то име, да нам увијек пред очима сјаје, да и нас прегалаштво бодри за нове српске побједе…”
Чланак из јула, 1898. године − Теслина ледена свјетлост
Сви свјетски листови говоре сада о Теслиној електричној свјетлости, уз коју се не развија никакава топлота, већ сва електрична снага претвара се у свјетлост. Тај научни проналазак нашега Тесле примјењује сада практично електротехничар Мур, те је на посљедњој електричној изложби у Њујорку прекрасно освијетлио једну црквицу тако да у њој није било ни спомена о каквој загријаности.
„Тај Муров проналазак на основу Теслинијех штудија, вели бечка штампа, јест свјетлост будућности. Кад се сјетимо колико је несрећа проузроковало садашње освјетљење, то је оправдана жеља, нека би ледена свјетлост што прије и код нас засијала“.
Одбојкашице Вележа освојиле су титулу шампиона Републике Српске у кадетској конкуренцији. Младе невесињске одбојкашице до побједничког трона стигле су сa три убједљиве побједе што најбоље говори о квалитету овог тима који ће имати прилику да се бори за титулу државног првака.
На финалном турниру у Брчком Вележ је савладао БЛ Волеј, Бимал Јединство и Либеро и тако поновио успјех генерације која се 2022. године окитила златном медаљом.
За најбољу играчицу финалног турнира проглашена је Инес Ивковић капитен невесињског тима.
Поред првопласираног Вележа пласман на завршни турнир кадеткиња за првака БиХ изборила је другопласирана екипа Либера из Бијељине.
За кадетски тим Вележа наступале су: Инес Ивковић, Наталија Перовић, Ивана Чабрило, Марија Стајић, Елена Милановић, Клара Савић, Анастасија Маврак, Марина Голијанин, Емилија Бештић, Сара Мучибабић, Јована Ћеклић и Ана Вучковић.
Тренери су Предраг Никитовић и Синиша Чабрило.