ЗА ЈУНАКОМ СЕ НЕ ПЛАЧЕ – БОГ ДАО, БОГ УЗЕО – ЊЕМУ ЈЕ БИО ПОТРЕБНИЈИ.

Ову реченицу Дијана Перин памти још од дјетињства. Понављала ју је њена бака након погибије сина Блажа Перина, покушавајући да бол због губитка претвори у снагу и достојанство.

„Тада ме је љутило што не плаче. Ми смо свакодневно плакали за татом, а она никада. Данас схватам да је своју бол носила дубље од свих нас. Тихо је умирала за својим сином, али је, можда више него ико, поштовала његову жртву и његов херојски чин“, прича Дијана у свједочанству које је екипа Меморијалног центра Републике Српске забиљежила у Невесињу.

Када говори о свом оцу, Дијана не почиње од страдања, него од живота, јер оца, којег је изгубила у раном дјетињству, памти као човјека који је својим примјером учио друге како се живи.
„Био је врло одлучан човјек. Знао је да постави приоритет у животу, а одбрана своје земље за њега је била неприкосновени приоритет.“

Ипак, за Дијану је он прије свега био отац. Није викао, није кажњавао, али је својим ауторитетом и личним примјером уливао поштовање. Његова ријеч била је закон, а управо такве лекције обликовале су је као човјека.

„И све што сам постигла немјерљиво је у односу на титулу кћерке Блажа Перина. То је титула коју носим са највећим поносом“, закључује Дијана.

Блажо Перин погинуо је на Митровдан, 8. новембра 1992. године на подручју Подвележја, као командир чете Војске Републике Српске.

НЕ ИДИ ИЗ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ. РОДНИ КАМЕН ТЕ ВЕЖЕ.

Животни завјет сину Данијелу Мишељићу, оставио је отац Марко, који је погинуо у протеклом Одбрамбено отаџбинском рату.

Иако је имао прилику да почетком рата оде у иностранство и обезбиједи сигурнији живот за своју породицу, Данијелов отац није желио да напусти родни крај.

„Увијек је говорио да не треба да идемо одавде. Није могао да остави своје родитеље, нити је желио. Остао је уз своју породицу и свој народ“, прича нам Данијел који деценијама касније у себи препознаје исту везаност за завичај и корјене, јер, како додаје, једноставно, тај родни камен те веже.

У свједочанству за Меморијални центар Републике Српске, Данијел Мишељић говори о оцу чије су га животне вриједности обликовале много више него што је то схватао као дијете.

Памти га као полицајца, љубитеља фудбала, али прије свега као оца уз којег је одрастао у кругу породице и пријатеља.

„Моје дјетињство било је у Полицијској станици. Одрастао сам уз очеве колеге, полицијске аутомобиле и униформе. Био сам прихваћен од свих њих и осјећао сам се као дио тог свијета.“

Али највише од свега памти осјећај сигурности који је имао поред оца.

„Било је ту путовања, љетовања и дружења. Данас схватам колико су та времена била лијепа и колико сам био срећан што сам одрастао уз њега.“

Марко Мишељић погинуо је 7. јуна 1995. године на Пориму, у рејону Зијемаља, бранећи своју земљу као припадник Војске Републике Српске.

ОНО МИ ЈЕ ПИСМО НАЈМИЛИЈЕ КОЈЕ ДОЂЕ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

„Свијећу да прислужим свим нашим синовима“, жеља је мајке Маре Вучић, која је дошла у Спомен собу у Невесиње, да подијели сјећање на свог сина Жарка. Тридесет година не зна гдје је, од када је 19. јуна 1992. године нестао на подручју Равни код Мостара.

Каже, сјећа се као да је јуче било када је Жарко кренуо на одслужење редовног војног рока у Македонију.

„Стотину сам пута запјевала:“Оно ми је писмо најмилије, које дође из Македоније“. Слао је писма. Ја му пошаљем пара да има, а он купи радио апарат за кућу. Па Жарко мој што си то радио, ја сам теби послала да ти имаш, да поједеш нешто? А он каже – па Бога ти мајко, па шта смета.“

И данас памти сваки детаљ њиховог посљедњег сусрета. Сјећа се да је на себи имао бијелу мајицу и бијеле чарапе, „поврх“ црне. Памти и да му се ручни сат покварио, па му је дјед дао свој џепни.

За Мару, тога дана, вријеме је стало, али додаје:

„На једну сам страну жалосна за њим, на другу поносна, јер је живот дао за Српску Републику“, закључује мајка.

Жарко Вучић нестао је 19. јуна 1992. године на подручју Равни код Мостара. До данас није пронађен.

ОСТАЛА ЈЕ КРСНА СВИЈЕЋА ДА ГОРИ, АЛИ ЈЕ МАЈКА ИЗГУБИЛА РАДАНА

Ту недјељу, на Митровдан 1992. године, Ковиљка Аџић, чекала је вијести са фронта, као и свака мајка, супруга, сестра, кћерка тог дана у Невесињу.

Била је, каже у страху. На линију је испратила три мушке главе из куће, супруга, старијег сина Радомира и најмлађег Радана, треће дијете у мајке.  Свједочи, то јутро, само су долазиле информације да гину. Једна таква, стиже и у кућу гдје се њена породица смјестила након што је прогнана из долине Неретве.

Радан, њен најмлађи син, погинуо је са само 19 година. Старији син Радомир тог дана је рањен.

И више од три деценије касније, мајка о свом болу говори тихо, али са разумијевањем за туђу несрећу.

„Тај дан је погинуло много јединаца. И опет кажем, гдје је остала крсна свијећа да гори, добро је. Али најгоре је ономе ко је имао једног сина, па је остао и без њега. То је туга већа. Онај коме је неко остао, ипак има у шта да гледа. А онај који нема никога, само он зна како му је.“

Радан Аџић погинуо је 8. новембра 1992. године на Врањевићима код Невесиња. Имао је само 19 година.

ДА СЈЕЋАЊЕ БУДЕ ТРАЈНО САЧУВАНО

Снимљена свједочанства чланова породица погинулих и несталих бораца Војске Републике Српске, као и породица цивилних жртава рата у Невесињу, биће дио аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске. Такође, у оквиру докумантовања свједочанстава у Невесињу, прикупљена је значајна архива која ће бити дигитализована и похрањена.

Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су преживјели страдања да подијеле своја свједочења, како би сјећање на жртве било трајно сачувано.

Сви који желе да оставе своје свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе:Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или на број телефона: 051/222-999.

Текст и фото: Меморијални центар Републике Српске