Смјех, загрљаји и понека суза радосница испунили су данас учионицу Подручне основне школе у Зовом Долу у којој су се послије 35 година окупили бивши ученици генерације која је основно образовање завршила 1991. године. Од некадашњих 14 малих матураната, на окупљање је дошло њих десеторо. Довољно да се врате три и по деценије уназад, у вријеме безбрижног дјетињства, школских несташлука, првих пријатељстава и лекција које су обиљежиле њихове животе. Њихов разредни старјешина био је Драган Жерајић, а данашње дружење било је прилика да се оживе успомене које вријеме није успјело да избрише.

Посебан тренутак окупљања био је долазак осамдесетчетворогодишњег Чеда Дамјанца, јединог живог наставника који је предавао овој генерацији. Емоције није крио. Готово цијели радни вијек провео је у школама у Зовом Долу, Грабовици, Шипачну, Дрежњу и Невесињу, подучавајући генерације ученика српском језику.

„Били сте букет младости. Свакоме сам могао прићи са разумијевањем и све смо могли договорити. Желио сам да вас наоружам знањем, јер је то највеће богатство које човјек може понијети кроз живот“, казао је Дамјанац.

Глас му је задрхтао док је гледао некадашње ученике, а данас зреле људе.

„Немам ријечи да искажем колико ми значи што сте ме позвали. То је знак да сте ме цијенили и вољели. Докле год будем дисао и ходао, о вама ћу причати само лијепо“, поручио је својим ученицима.

На крају је, у свом препознатљивом духу, измамио осмијехе свима у учионици.

„Ако сам направио неку грешку током вашег школовања, молим вас да ми сада опростите“, нашалио се наставник Чедо, након чега је услиједио дуг аплауз.

Један од иницијатора окупљања био је новинар Миљан Ковач, који каже да га је жеља да поново окупи школске другове пратила годинама.

„Неке од њих нисам видио пуних 35 година. Живот нас је одвео на различите стране, али данас смо поново били она иста дјеца из школских клупа. Надам се да ће још бити оваквих дружења“, рекао је Ковач.

У шали додаје да га наставник Чедо прати и данас.

„Кад год направим неку правописну грешку, сјетим се наставника Чеда Дамјанца“, каже кроз осмијех. Сјећа се да је наставник био ауторитет, али и човјек који је увијек био праведан.

„Никоме се није замјерио, али када је учење било у питању, није било шале. Тада се знао ред. Постојало је велико поштовање према наставницима. Они су живјели са нама у селу и били су примјер свим мјештанима“, нагласио је Ковач.

Да су темељи постављени у малој сеоској школи били чврсти, потврђује и животни пут Весне Бабић. Као најбољи ученик генерације наставила је низати успјехе и током даљег школовања, а данас знање српског језика преноси новим генерацијама као професор у Средњошколском центру у Невесињу.

Неђо Милинић сматра да су се времена промијенила, али да неке вриједности не би смјеле нестати.

„Тада је према наставницима и школским обавезама владало право страхопоштовање. Волио бих да и моја дјеца изграде такав однос према школи, јер се управо ту стичу знање и животне навике“, указује Милинић.

Анђелија Пиљевић и данас памти свакодневни пут до школе. Осам година је пјешачила из Дрежња до Зовог Дола по 14 километара.

„Наставнике памтим по строгоћи, али данас схватам да је то било за наше добро. Били смо фина сеоска дјеца, учтива и понизна. Одрастали смо другачије и учили да поштујемо и старије и школу“, прича Анђелија, коју другови и данас памте као ведру особу, увијек спремну за шалу.

Најдужи пут до родног села превалила је Снежана Ботић Вукоје, која је на окупљање стигла из Зрењанина.

„Увијек се радујем доласку у завичај. Оваква окупљања немају цијену. Она нас подсјећају ко смо и одакле смо потекли“, каже Снежана.

Данашње дружење показало је да вријеме може удаљити људе, али не може избрисати успомене. Из мале школе у Зовом Долу потекли су бројни професори, инжењери, привредници и други угледни људи који су завршили високе школе и факултете, изградили успјешне каријере, али никада нису заборавили прве школске клупе.

Зато ово није била само прослава 35 година матуре. Био је то сусрет генерације која је још једном потврдила да се истинско пријатељство, поштовање према учитељима и љубав према завичају не мјере годинама, већ трају читав живот.