Историја Херцеговине памти многе људе који су далеко од завичаја стекли богатство, углед и признања. Мало је, међутим, оних који су, попут Лазара Л. Милићевића (1892–1957), свој успјех доживљавали као прилику да помогну крају из којег су потекли. Управо зато име овог угледног привредника, хуманитарца и родољуба заслужује да буде сачувано од заборава.
Рођен у селу Лакат код Невесиња, у сиромашној херцеговачкој породици, Лазар је веома рано схватио да се за бољи живот мора изборити далеко од родног огњишта. Као седамнаестогодишњак, 1909. године, кренуо је преко океана, у Сједињене Америчке Државе, попут многих младих Херцеговаца који су у туђини тражили прилику за живот достојан човјека.
Судбина је, међутим, имала другачије планове. Почетак Првог свјетског рата вратио га је отаџбини. Одазвао се позиву Михајла Пупина, који је међу српским исељеницима у Америци организовао добровољце за помоћ Србији.
Пошто је рођен у тадашњој Аустроугарској, прелазак у Србију био му је забрањен, те је уз помоћ црногорског краља Николе добио путна документа и вратио се у отаџбину. Познавање енглеског и француског језика довело га је у близину српског генералштаба, гдје је својим знањем помагао током ратних година.
Послије рата почиње ново поглавље његовог живота. У Београду оснива компанију „Ауто Омниа“, која ће убрзо постати ексклузивни заступник америчког аутомобилског гиганта Џенерал Моторса за Краљевину Југославију. У вријеме када су аутомобили били симбол напретка, Лазар Милићевић био је један од људи који су модерне технологије и индустријски развој доводили на овдашње просторе.
Његово предузеће није се бавило само продајом аутомобила. Увозио је индустријске машине и техничку опрему, повезујући домаћу привреду са најразвијенијим свјетским тржиштима. У пословним круговима важио је за једног од најугледнијих и најуспјешнијих привредника међуратне Југославије.
Али богатство за Лазара Милићевића никада није било само циљ. Било је средство да помогне другима. Иако је живио у Београду, никада није прекинуо везе са Херцеговином. Помагао је бројним младићима из родног краја да дођу у престоницу, обезбјеђивао им школовање, занатску обуку и прве послове, вјерујући да је образовање највеће богатство које човјек може стећи. Био је један од оних људи чија су врата увијек била отворена за земљаке који су у Београд долазили у потрази за бољом будућношћу.
Као предсједник првог удружења Херцеговаца у Београду – „Неретва“ – окупљао је своје сународнике, његујући завичајни дух и међусобну солидарност. У својој кући на Топчидерском брду уредио је чувену Херцеговачку собу, аутентичан простор опремљен намјештајем и предметима нарученим из Коњица, желећи да и у срцу престонице сачува успомену на камен, огњиште и традицију свога краја.
Послије Другог свјетског рата, као члан Демократске странке, доживио је судбину многих успјешних привредника тог времена. Нова власт конфисковала је његову имовину – компанију „Ауто Омниа“, куће и другу стечену имовину. За човјека који је читав живот стварао, то је био тежак ударац од којег се никада није у потпуности опоравио. Недуго затим се разболијева и 1957. године умире.
Ипак, његово највеће богатство није нестало. Његова породица сачувала је Херцеговачку собу више од шест деценија, а унук Лазар Б. Милићевић поклонио ју је Музеју Херцеговине у Требињу, гдје се данас чува као драгоцјено свједочанство једног времена, породичне традиције и дубоке љубави према завичају.
Данас, када се говори о успјешним Херцеговцима, име Лазара Милићевића заслужује посебно мјесто. Не само зато што је изградио једно од најзначајнијих привредних предузећа међуратне Југославије, већ зато што никада није заборавио одакле је поникао. Његова животна прича подсјећа да се истинска величина човјека не мјери богатством које је стекао, него добром које је оставио другима.
За Невесиње и Херцеговину, Лазар Милићевић остаје симбол предузетничког духа, родољубља и доброчинства – човјек који је својим радом освојио свијет, али је срце заувијек оставио у завичају.
Драгомир Граховац
