На данашњи дан прије тачно 108 година, уочи великог православног празника Аранђеловдана, српска војска побједоносно је умарширала у Невесиње. Тим свечаним чином, 20. новембра 1918. године, коначно је спуштена завјеса на вишевјековно ропство, а слободарска херцеговачка варошица дочекала је слободу коју су генерације сањале.
Иако је овај датум један од најзначајнијих у новијој историји овог краја, о самом уласку ослободилаца шира јавност је дуго била мало упозната због оскудног историјског материјала. Ипак, вријеме није избрисало сјећање захваљујући аутентичном свједочанству – Љетопису невесињског проте Јефта Вујовића, који је овај историјски тренутак сачувао од заборава.
Улазак кроз снијежну мећаву
Према протиним записима, ослободилачке јединице стигле су у Невесиње из правца Мостара у 16 часова, предвођене командантом, капетаном прве класе Драгољубом Михајловићем. Долазак српских војника пратила је снажна снијежна мећава, коју је хроничар доживио као својеврсни небески поздрав јунацима са Солунског фронта.
„Српска војска, стваралац националне славе и величине, поносни својитељ и обновитељ Југославије, вјесник слободе Јужних Словена, чувар Балкана балканским народима, коју су ови крајеви нестрпљиво чекали толико вијекова, приспјела је преко Мостара у Невесиње уочи Аранђеловдана 7/20. новембра 1918. у 16 часова, под командом витеза Драгољуба Михајловића, капетана прве класе. Силна снијежна мећава, која је витезове Бијелог орла завила у бијели плашт, била је почасна паљба природе, која је притекла у помоћ народу Невесиња, опијеном пуноћом радости, да што достојније дочека највећег госта и пријатеља, што га је икад дочекало Српско Невесиње.“ – записао је прота Вујовић.
У свом емотивном осврту, протојереј истиче да ниједна генерација Невесињаца прије тога није доживјела такву пуноћу среће и блаженства, наглашавајући да већи и поноснији побједник никада није ступио на тло ове херцеговачке општине.

Аранђеловданска слава у слободи
Дан након уласка војске, на сам Аранђеловдан, 21. новембра, радост ослобођења спојила се са молитвом и народним обичајима. Прота Јефто Вујовић служио је свету литургију у невесињском храму, након чега је у Официрском павиљону осветио водицу и пресјекао славски колач.
Овај чин имао је посебну симболику јер је управо Аранђеловдан био крсна слава првог команданта ослобођеног Невесиња, капетана Драгољуба Михајловића, који је свој празник тог дана свечано прославио у заједништву са одушевљеним народом.
Пророчанске ријечи невесињског проте
Свјестан величине тренутка којем је свједочио, прота Вујовић је у свом Љетопису оставио и поруку за будућа покољења, вјерујући да ће сјећање на овај новембарски дан заувијек живјети у срцима Херцеговаца:
„Пролазиће деценије, али доћи ће један Аранђеловдан, када ће Невесиње општом народном славом прославити успомену на овај велики дан, дан доласка Српске војске у јуначко Невесиње.“
Више од вијека касније, 20. новембар остаје уписан златним словима у историју Невесиња као дан када су вишевјековни сан о слободи и жртва предака коначно добили свој смисао.

Лазар Милановић најмлађи носилац Карађорђеве звезде
У добровољачком покрету у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе учествовало је преко 600 Невесињаца. Многи од њих добили су највећа одликовања за исказану храброст и војничке врлине.
Од преко 3.400 лица која су добила Карађорђеву звезду најмлађи је био Лазар Милановић из Невесиња. Са 19 година је показао велику храброст при освајању Кајмакчалана 1917. године што је остало запамћено и вредновано уручивањем овог одликовања.
Обиљежавање десетогодишњице ослобођења Невесиња ( „Политика“, 1928)
На данашњи дан, 20. новембра, пре десет година ушла је српска војска у Невесиње, у гнездо српства, у срце јуначке Херцеговине. Колика је радост походила тога дана мало Невесиње! Плакало се од радости. Клицању није било краја. Радост, радост какву је данас, кад смо у слободи, тешко замислити, походила је цело Невесињско поље на данашњи дан.
Синуло је сунце слободе, раскинути су ропски ланци и Невесиње је постало слободно, у истини српско.Остварио се сан невесињских хероја. Али, у тој општој радости било је и туге.Многе су мајке тога дана заплакале, иако веселе, заплакале горко за својим намученим синовима, који падоше бранећи своју нацију свезаних руку, падоше не дочекавши тако дуго чекани и жељени час. Те добре жене и данас кажу да им је то неизлечива рана до гроба; оне стално тужећи причају синовима о слободи.
И, у спомен уласка војника Краља Ослободиоца у Невесиње, вечерас у 18 часова приређена је у Невесињу свечаност. Залепршале су се заставе.“Касаба“ је била осветљена као какав град, на сваком прозору пламтеле су по две свеће. Пред хотелом „Невесиње“ била се искупила маса света, два одреда војске, са официрима, стајала су, чекала на почетак бакљаде.И, уз суделоваље соколске музике, пошло се невесињским улицама, дошло се до Споменика слободе.Ту је, испод споменика, одржао темпераментан говор др Владимир Гаћиновић. Између осталог, рекао је:
"Драга браћо, данас је равно десет година од како нам долетеше крилати орли Краља Ослободиоца , како нам на својим крилима донесоше слободу.Мени је тако мило што Вас баш са овог светог места, испод споменика Великога Краља, могу подсетити на онај дан. Драга браћо, будимо достојни наших предака, будимо достојни оних који од Косова проливаше крв, да би ми данас уживали слободу. Рецимо, кликнимо са овог места: Нека је слава онима који падоше! Кликнимо: Да Живи Његово Величанство Краљ Александар! Да живи наша јуначка војска!"
После је соколска музика одсвирала химну, па се свет разишао.
