У Мостару и Невесињу данас су обиљежене 34 године од егзодуса Срба из долине Неретве када је за неколико јунских дана 1992. године од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба.
Обиљежавање Дана несталих почело је поменом у Саборној цркви у Бјелушинама, а настављено је симболичним бацањем цвијећа у ријеку Буну код Мостара. На овом локалитету јуна 1992. године настарадало 29 особа, војника и цивила, чиме је почео егзодус српског народа из Мостара и околине.
Тих тешких јунских дана бројни цивили су убијени на кућном прагу, многи су завршили у логорима гдје су мучени, силовани, убијани, а њихова имовина је опљачкана. Најтеже је породицама несталих, а још се трага за 82 лица.
На данашњи дан 1992. године запаљена je и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, а потом и остали православни храмови у долини Неретве.
Након Мостара обиљежавање Дана несталих настављено је у Невесињу полагањем цвијећа на Споменик слободе и Спомен костурницу на Гвозду. У Спомен соби су упаљене свијеће и још једном одата почаст страдалим борцима и цивилима.
Мара Вучић још увијек трага за својим сином који је нестао јуна 1992. године. Тек је био одслужио војни рок. Нестао је на Равнима.
„Да је пронађен и сахрањен, пола ове жалости и туге не би било. Његове 22 године младости ништа не може надокнадити“, рекла је Вучић која данас живи сама у Невесињу.
Ђурђа Зубац још трага за супругом Милованом који је нестао 1992. године у Мостару и никад није пронађен.
„Из Мостара је одведен, према доступним сазнањима, у село Радишићи код Љубушког. До данас немамо никаквих резултата. Молимо све људе да нам помогну да пронађено његове посмртне остатке и достојно их сахранимо“, поручила је Зубац.
Предсједница Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић нагласила је да постоји нешто дубоко неправедно, мучно и апсурдно у чињеници да се више од три и по деценије након рата породице у БиХ, Републици Српској и даље боре за оно што би морало бити основно људско право, а то је да достојанствено сахране своје најмилије.
„Тешко је разумјети да и данас имамо неке породице које не знају гдје да запале свијећу, гдје да положе цвијет, гдје да изговоре молитву и ријеч сјећања“, указала је Џелетовић.
Она се захвалила свим породицама несталих на храбрости, снази и достојанству.
Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац нагласила је да се и данас у Мостару и Невесињу породице окупљају са истом тугом, надом и очекивањем да ће коначно сазнати судбину својих најмилијих.
„Иако су прошле више од три деценија од нестанка првих особа на подручју Источне Херцеговине бол није прошла, вријеме није излијечило ране нити је умањило жељу породица да пронађу своје најдраже, идентификују њихове посмртне остатке и да их достојно сахране“, рекла је Граорац. Она јер додала да свака могућност која може довести до истине мора бити испитана, али да се то мора чинити пажљиво, одговорно и са дубоким поштовањем према породицама.
Вијенце и цвијеће на Споменик слободе положиле су делегације Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила, општинских и градских организација несталих из Невесиња, Бањалуке и Источног Сарајева, Народне Скупштине РС, општина Невесиње и Источни Мостар, Општинске борачке организације, Ратних ветерана Невесиња, Међународне комисије за тражење несталих лица, Института за тражење несталих лица и Црвеног крста Републике Српске.
Цвијеће је положено и на Спомен костурницу на Гвозду.
