У Манастиру Житомислић данас је молитвено и свечано обиљежен празник Светих мученика житомислићких, светитеља чије страдање представља једно од најпотреснијих свједочанстава православне историје у Херцеговини.

Свету литургију служио је јеромонах Макарије из Манастира Крка, уз саслужење игумана Манастира Житомислић Данила Павловића и свештенства из Херцеговине. Велики број вјерника окупио се у манастиру како би заједно обиљежио празник посвећен светим житомислићким мученицима.

Поздрављајући окупљене, игуман Данило Павловић захвалио се свештенству из Мостара, Стоца, Требиња, али и далеке Аустралије, које је присуствовало слави манастира, као и вјерном народу који је, упркос високим температурама, дошао да подијели радост празника.

„Сабрали смо се овд‌је на благослов и молитву наших светих заштитника, мученика житомислићких, који су својим молитвама обновили овај манастир да свијетли као свјетионик вјере, љубави, доброте и милости Божије“, рекао је игуман Данило.

Подсјетио је да је 26. јун 1941. године био један од најтрагичнијих дана у историји манастира, када је цјелокупно братство Манастира Житомислић убијено и бачено у Видоња јаму.

„Тада је изгледало да се све завршило. Манастир је опустио, али је њиховим молитвама и заступништвом поново оживио. У протеклом рату поново је порушен, али је обновљен и данас празнујемо спомен на њихове животе и њихово уснуће“, казао је игуман Данило.

Истакао је да је празник Светих мученика житомислићких од посебног значаја не само за Манастир Житомислић, већ и за цијелу Херцеговину, јер их вјерни народ доживљава као своје заштитнике.

„Без њихове молитве ми заиста не бисмо могли ништа“, поручио је.

У бесједи након Јеванђеља протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин говорио је о суштини мучеништва, нагласивши да оно није симбол пораза, већ најузвишенијег свједочења вјере.

„Најбоље ћемо схватити шта је мучеништво ако погледамо како је то записано у Јеванђељу. Господ говори: ‘Опрости им, Оче, јер не знају шта чине'“, рекао је Тупањанин.

Додао је да мученичко страдање и благовијест коју мученици остављају свијету представљају радосну вијест о Божијој милости и путу којим треба да иде сваки хришћанин.

„Истина Христова никада не може да се брани оружјем. Истина Христова никада не може да се брани насиљем. Она се увијек брани повјерењем у Божанску љубав, Божанску жртву и Божански крст. То је порука Светих мученика. Она никада није порука зла, насиља или освете, већ праштања и наде за све људе, за цијели свијет, за нас и за оне који су другачији од нас или који су према нама били насилни“, поручио је Тупањанин.

Подсјетио је и на ријечи Светог Вукашина Клепачког: „Синко, ради свој посао“, истакавши да управо у тим ријечима лежи суштина хришћанског односа према страдању и злу.

„Он не умире са ријечима клетве на уснама. Схвата да је мучитељ ту, а да је он на другој страни – страни Христовог крста и новог живота“, рекао је Тупањанин, закључивши да у Цркви нема ничега светијег, важнијег и искренијег од мучеништва.

Након Свете литургије уприличен је културно-умјетнички програм у којем је наступила Етно група „Симонида“, а потом је за бројне вјернике и госте приређена свечана трпеза љубави.

Подсјетимо, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2022. године одредио је 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких и од тада се овај празник обиљежава. Српска православна црква канонизовала је житомислићке мученике 2005. године, када је освештан Манастир Житомислић.

Свети житомислићки мученици у Српској православној цркви празнују се у знак сјећања на братство Манастира Житомислић које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату, када је манастир запаљен и порушен.

Житомислићки мученици били су братство Манастира Житомислић које је пострадало у Другом свјетском рату. Са успостављањем НДХ, братство манастира позвано је да се јави у мјесни уред. На челу манастира тада је био игуман Константин Вучуровић, којем је у тренутку страдања било свега 26 година. Уз њега су били јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеници Младен Шаран и Обрен Окиљевић, те богослови Марко Продановић и Бранко Билановић.

У манастиру се тада затекао и протођакон из Мостара Владимир Чејовић, који је из Црне Горе дошао бјежећи од ратних дешавања.

Сви су се одазвали позиву и јавили у мјесни уред, гд‌је су одмах били свезани, мучени и одведени на Видоња јаму изнад Билетић Поља. Тамо су бачени у јаму и затрпани камењем, гд‌је су и скончали.

Владимиру Чејовићу понуђено је да оде јер није био дио манастирског братства, али он није желио да их напусти, рекавши да ће до краја остати са братством Манастира Житомислић. Због тога је и он заједно са њима пострадао.

Братство манастира било је веома младо и ни по чему, осим по својој православној вјери, није представљало пријетњу властима НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије те године тек су били рукоположени, док је Обрен Окиљевић имао свега 18 година.

Братство манастира бачено је у Видоња јаму 1941. године. Митрополит Владислав покушавао је шездесетих година прошлог вијека да их достојно сахрани, али комунистичке власти то нису дозвољавале. Тек 1991. године њихови посмртни остаци извађени су из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве Манастира Житомислић.

Међутим, ни тада нису имали мира. На почетку ратних збивања у Херцеговини, 1992. године, манастир је разорен, а експлозив је бачен и у њихову гробницу, због чега се за њих каже да су страдали два пута.

Данас у Манастиру Житомислић почива дио њихових моштију које се чувају испред олтара.

Године 2005. проглашени су за свете мученике, а од тада до данас народ Херцеговине и цијели православни свијет исказују им поштовање и моле им се, чувајући успомену на њихово страдање и свједочење вјере.

ТОП ПОРТАЛ