Кад је случај сложен, љекари сазивају конзилијум. Окупе стручњаке различитих специјалности како би заједнички сагледали проблем и дошли до најбољег рјешења.

На Светог Луку, заштитника љекара, неформални конзилијум херцеговачких љекара окупио се у београдском ресторану „Стара Херцеговина“. Овога пута није било пацијента, нити се постављала медицинска дијагноза. За истим столом нашли су се љекари поријеклом из Херцеговине, а у средишту њиховог разговора били су завичај, заједничко поријекло и људи које не желе да забораве.

„Стара Херцеговина“ није само култни београдски ресторан познат по херцеговачким специјалитетима, већ и својеврсна херцеговачка сигурна кућа – мјесто сусрета, завичајног памћења и окупљања људи које повезују заједнички коријени.

Иницијативу за овај сусрет покренули су др Вукашин Лугоња и др Перо Алексић.

СВЕ СТРУКЕ ЗА ЈЕДНИМ СТОЛОМ

Окупљање је, бар по заступљеним специјалностима, заиста личило на прави конзилијум. Од офталмологије, пулмологије и ортопедије, преко гастроентерологије и васкуларне хирургије, до стоматологије и анестезиологије – готово да није било дијела људског организма о којем неко од присутних није могао говорити из угла своје струке.

Међу окупљенима били су: др Перо Алексић (офталмолог), др Вукашин Лугоња (анестезиолог-реаниматолог), др Мишо Кошутић (ортопед), др Петар Шворцан (интерниста-гастроентеролог), др Горан Вучуревић (васкуларни хирург), др Милан Шпуран (интерниста-гастроентеролог),  др Марко Војновић (гастроентеролог), др Милош Дука (стоматолог) и др Татјана Аџић-Вукићевић (пулмолог), др Срђан Милићевић (оториноларинголог) и др Јелена Бољановић (психијатар).

Због других обавеза овом приликом нијесу могли присуствовати: др Милан Спаић (неурохирург), др Синиша Дучић (дјечји ортопед), др Зоран Андрић (интерниста-онколог), др Стефан Дучић (васкуларни хирург), др Мирјана Милинковић (дерматовенеролог), др Радоје Додер (патолог), др Предраг Пешко (хирург), др Дејан Е. Лаковић (уролог), др Душко Дунђеровић (патолог) и др Драгана Вујовић (дјечји кардиолог).

„ДОБРО ДОШЛИ НА ДУХОВНУ МОБУ“

Госте је поздравио један од иницијатора сусрета, примаријус др Вукашин Лугоња, пожеливши им добродошлицу.

Подсјећајући на Његошеве стихове – „Лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином“ – Лугоња је указао на оно што је окупљене повезало и довело за исти сто.

„Шта је нас овдје довело? То је наш заједнички архетип“, поручио је, говорећи о дубокој вези са завичајем, о мисли која се рађа у камену и души која остаје у завичају.

У томе је препознао и посебну одговорност окупљених. Њихова духовност, како је истакао, превазилази оквире свакодневног живота и обавезује их на већи задатак.

Посебан дио обраћања посветио је памћењу и потреби да се сачувају имена људи који су својим радом обиљежили једно вријеме.

„Заборав анестезира већи дио нашег живота, али има нешто што се не смије заборавити“, рекао је Лугоња, објашњавајући да је управо из те потребе настала књига посвећена 55 година Требињске болнице. У њој су забиљежена и имена љекара из Херцеговине које је познавао и чији је рад желио да сачува од заборава.

„Јер што није записано – као да и не постоји“, поручио је др Лугоња, а затим прочитао имена љекара уврштених у књигу.

На крају је изразио наду да ће другу књигу написати неко од млађих колега, упутивши им поруку која је уједно била и једна од најљепших мисли овог сусрета:

„На старима свијет опстаје – на младима остаје!“

ЗАВИЧАЈ И У СТИХОВИМА

Духовна моба имала је и свој препознатљив завичајни печат. На зиду ресторана „Стара Херцеговина“ урамљени су стихови Божа Глоговца, пријатеља Вукашина Лугоње:

„Боље да ме пушка погоди
него да ме раштан прескочи.“

У овој духовитој, али и снажној херцеговачкој поруци сажети су завичајни менталитет, приврженост традицији и љубав према домаћој трпези. Стихови су више од досјетке – они су један од оних малих знакова препознавања по којима се људи из истог краја препознају и онда када су далеко од родног камена.

ЗАВИЧАЈ КАО ЗАЈЕДНИЧКИ ИМЕНИТЕЉ

У правом љекарском конзилијуму сваки специјалиста посматра проблем из угла своје струке, а до најбољег закључка долази се тек када се различита знања и искуства обједине.

Слично је било и за столом у „Старој Херцеговини“. Старије колеге присјећале су се људи и догађаја из завичаја, млађи су упознавали дио те прошлости, а разговор је природно повезивао генерације које су професионални пут градиле на различитим мјестима, али су коријене оставиле у истом крају.

Ако је судити по овом сусрету, херцеговачки конзилијум имао је и заједничку дијагнозу: завичај се чува памћењем, сусретима и људима који не прекидају везу са својим коријенима. Зато је изражена жеља да ово не буде једнократни сусрет, већ почетак редовних окупљања, сваке посљедње суботе у мјесецу.

Слободна Херцеговина (Трифко Ћоровић)