У Републици Српској данас ће бити исплаћене пензије, за које је у буџету обезбијеђено укупно 160 милиона марака, саопштено је из Министарства финансија Српске.

Ребалансом буџета за ову годину за исплату пензија намијењено је укупно милијарду и 946 милиона марака.

Црква светих апостола Петра и Павла у Лукавцу у недјељу, 12. јула, прославиће крсну славу-Петровдан. Света литургија почиње у 9 часова.

Чувајући традицију и обичаје окупиће се Лукавчани код светог храма да прославе светковину са родбином, комшијама и пријатељима. За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.

Кроз историју је Лукавац често помињан као примјер борбе за слободу и достојанство. Од времена Невесињске пушке, па кроз добровољачки покрет у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе, те као активни учесници антифашистичке борбе у Другом свјетском рату Лукавчани су показивали јунаштво и плементитост. Коначно, у посљедњем одбрамбено отаџбинском рату опет су устали да бране свој дом и слободарску традицију предака.

Према предању у овом мјесту, на старом граду Валу, столовао је и Херцег Стјепан Косача. Вал је природно утврђење поред локалног пута Лукавац – Дивин окружено стрмим литицама и необичним рељефним творевинама са свега два могућа прилаза. Остаци зидина и пронађено глинено посуђе и предмети потврђују да је човјек користио овај живописни простор. Према предању, на овом мјесту је било античко насеље. Непосредно испод Вала парцеле земље носе назив Подграднице, а велики дио Лукавачког поља чине Херцегове баре што указује и на постојање старог града и присуство Херцега Шћепана.

У дубровачким списима Лукавац се први пут помиње 1375. године. Данашње лукавачке породице су на простор између Липника и Потруба доселиле почетком 19. вијека. Према подацима Српске православне епархије Захумско – херцеговачке 1890. године у Лукавцу је било 85 кућа са 678 становника. Од тада па све до седамдесетих година прошлог вијека број становника је био у порасту. Основну школу у Лукавцу једном тренутку је похађало близу 200 ученика. Село је сада проријеђено и остарило. Некадашњи сточари су нестали, а њихови насљедници као да немају нити времена, нити интереса да раде оно што су радили очеви или дједови. Оно што је остало и што нас подсјећа на старе успомене су чист зрак, мирис богате природе и бистри извори на сваком кораку.

На овом живописном простору расле су генерације Лукавчана који су трагајући за бољим животом населиле све свјетске мердијане. Ипак, завичај и коријене нису заборавили и радо причају о свом селу и интересују се за братственике који још увијек вриједно раде у питомом Лукавачком пољу.

Списак познатих Лукавчана је подугачак и не може стати у један новинарски чланак. Нема тог Херцеговца који није чуо за хуманисту и великог добротвора Михајла Лабала, хајдучког харамбашу Кика Стевановића и прослављене кошаркашке репрезентативце Ратка Радовановића и Ђорђа Андријашевића. Мање је познато да је преко тридесет Лукавчана учествовало у добровољачком покрету у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе (1912 – 1918). Само из породице Вуковић са Рогача било је девет добровољаца, а Коста Стевановић је одликован високим војничким признањем – сребрном медаљом за храброст Милош Обилић. У Другом свјетском рату Лукавчани су дали велики допринос у антифашистичкој борби, а своје опредјељење за слободу и правду показали су и у посљедњем отаџбинском рату у којем су поднијели велику жртву. Потомци хероја, мјештани и поштоваоци подигли су Спомен обиљежје на којем су исписана имена 18 погинулих бораца из Лукавца. Вјера, слобода и храброст били су оличење ових српских јунака. Споменик је саграђен уз благослов Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Из Лукавца поријекло воде универзитетски професори, истакнути друштвени радници, књижевници, спортисти...

Црква светих апостола Петра и Павла

За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.

Темељи Цркве светих апостола Петра и Павла освјештани су 17. јула 1903. године, а освећење је извршио протојереј Ристо Кочовић уз саслужење свештеника Николе Која, Петра Говедарице и Душана Гаћиновића. Црква је грађена двије године, а неимар је био Лазар Шушић из Љубиња. Освећење је обавио митрополит Петар Зимоњић.

Уз помоћ великог добротвора Михајла Лабала црква и порта обновљени су 1987. године. Те године за Петровдан, великом народном сабору и богослужењу, присуствовало је неколико хиљада људи.

Уз велики труд мјештана посљедњих година обновљена је Црквена кућа, подигнут је Споменик погинулим борцима, саграђена капела и уређена порта храма, као најљепши примјери вјере, духовности и прегалаштва Лукавчана.

Занимљиво о Лукавцу

• Најстарија легенда везана за село Лукавац говори о закопаном благу на локалитету старог града Вала на којем је према предању посљедњи столовао Херцег Шћепан. Тврди се да негдје у литицама Вала постоји облик од камена који подсјећа на пијетла, а вода која капа са његовог кљуна показује гдје је сакривено благо.

• Лукавачка парохија основана је joш 1839. године и обухватала је села Лукавац, Бежђеђе, Трусину и Подком.

• Најпознатији невесињски пророк Вукеља Стевановић из Лукавца непогрешиво је предвиђао многе важне догађаје у 19. вијеку. Народ прича да је тачно најавио „Улошки устанак“ (1882) и ко ће бити његове вође у тренутку када за тако нешто нико није могао да повјерује.

• Велики хуманиста и добротвор Михајло Лабало у родном Лукавцу остао је упамћен и по томе што је у село довезао први бицикл.

• Научни резултати проф. др Радослава Радовановића, рођеног Лукавчанина, из области заштите од зрачења уграђени су у свјетске прописе Међународне агенције за атомску енергију и Свјетске здравствене организације.

• Владимир Гаћиновић из Лукавца, угледни невесињски љекар и предсједник општине, током студија медицине у Бечу друговао је са најбољим психологом свих времена Сигмундом Фројдом.

• Лукавчанка Љубица Граховац (Вађон) прва је спикерица Телевизије Црне Горе. Учествовала је у реализацији првог Дневника ТВ Титоград 1971. године.

• Михајло и Коса Цвијетић из Лукавца изродили су пет синова и сви су били виши од два метра.

• Никола Граховац из Лукавца, послијератни колониста у Гајдобри, својевремено је имао најјачи стисак руке у СФРЈ.

• Најдуговјечнија становница Лукавца за коју постоје документовани подаци је Мара Гаћиновић. Рођена је 1919, а умрла 2023. године.

Јубилеј 150 година устанка "Невесињске пушке" није само историјски догађај — то је дио народног ткива, велико предање и завјет потомцима.

Управо потомци славних устаника из 1875. године поносно причају о својим прецима, њиховој намјери и борби за слободу. Тај устанак био је надахнуће и водиља каснијим генерацијама.

Гутићи, Стевановићи, Радовићи, Бухе... Подугачак је списак невесињских презимена и имена устаника који су запалили искру ослобођења од турске владавине.

Прадјед Бошка Бухе, Тривко, био је један од команданата горњоневесињског батаљона који је одмах ступио у борбу.

– Захваљујући Тривку Бухи и триста устаника из Колешка и Сливаља, Турци су побјегли са бојишта. То се не смије заборавити – рекао је потомак устаника Бошко Буха.

Наташа Глигорић поносно прича о прадједу Перу Тунгузу, устаничком харамбаши који је запалио почетну искру устанка четири дана прије његовог званичног подизања.

– Овај први пуцањ пореметио је турске планове и отезање преговора са првацима. Након Перове акције, више се није могло одгађати — покренута је лавина – рекла је Наташа Глигорић.

Јединство и одлучност устаника били су водиља и борцима одбрамбено-ослободилачког рата. Учесници су поносни на то.

Предсједник Скупштине ОБО Невесиње, Синиша Шиповац, каже да би данас сви могли нешто да науче од Невесињске пушке.

– Невесињска пушка није само историјски тренутак, него и опомена нашим будућим генерацијама. Ако смо знали шта су слога, јединство и саборност прије 150 година, онда је срамотно да то заборавимо – нагласио је Шиповац.

С поносом о Невесињској пушци говоре и представници власти из Србије и Црне Горе. Преци актуелног предсједника Општине Херцег Нови, Стевана Катића, били су учесници „Невесињске пушке“. Каже да први пуцањ одјекује и данас.

– То су били пуцњи који су извојевали слободу. Треба да нам буду врста опомене да је бранимо и да у наредном периоду будемо сложни и јединствени – истиче Катић.

Министар културе у Влади Републике Србије, Никола Селаковић, додаје да је ово испит зрелости — и пред прецима, и пред потомцима.

– Ово је испит зрелости пред прецима и пред потомцима, јер овим показујемо да смо достојни предака, да се боримо за слободу – нагласио је Селаковић.

Додаје, ипак, да бројни Срби с обје стране Дрине не знају довољно о Невесињској пушци.

– То је грешка, а коријени тога сежу у другу половину прошлог вијека, када је устанак који је покренуо точак историје био непожељан у јавној сфери — јер је био српски – поручио је Селаковић.

РТРС

Током свечаног ручка који је у салону „Стефан“ приређен за госте манифестације „Невесињска пушка“ начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић уручио је пригодне поклоне митрополиту Димитрију, изасланику предсједника Републике Србије Милошу Вучевићу, предсједнику Владе Србије Ђуру Мацуту, министру унутрашњих послова Србије Ивици Дачићу и предсједнику Скупштине Црне Горе Андрији Мандићу за подршку народу Невесиња и помоћ током реализације активности обиљежавања јубилеја ̶ 150. годишњице Невесињске пушке.

Свечаном ручку нису присуствовали највиши званичници Републике Српске, па ће им пригодни поклони бити накнадно уручени.

Авдаловић је још једном изаразио задовољство што су велики историјски јубилеј заједнички организовали Српска и Србија. Поздравио је и присуство високих званичника Црне Горе и улогу Српске православне цркве.