У Храму Свих светих у Зовом Долу јутрос је служена света литургија, а потом је код Споменика погинулих бораца одржан помен и положено цвијеће.

Богослужење је обавио свештеник Драго Зубац. Он је нагласио да нас Црква Христова непрестано духовно исјељује, опомиње и враћа на пут спасења.

„ Да би стекли Царство небеско треба да се усавршавамо поштујући јеванђељске врлине као што су то чинили наши борци полажући животе за свој народ и ближње“, поручио је Зубац. Он је истакао да треба да се угледамо на њихова дјела и живимо као једно срде и једна душа.

Код Споменика на којем се налазе имена 17 погинулих бораца Војске РС са подручја мјесне заједнице Зови До цвијеће су положили чланови породица погинулих бораца, представнице Општинске борачке организације и Општине Невесиње.

Српски борци из Зовог Дола, Бежђеђа и Трусине су више пута кроз историју међу првима стајали на бранику отаџбине. Тако су и у посљедњем рату заједно са браћом из читавог Невесиња одбранили вјековну српску земљу.

Уз благослов Епархије захумско-херцеговачке и приморске у порти Храма Свих светих прије пет година је саграђен и освјештан Споменик погинулим борцима како би било оживљено сјећање на људе који су поднијели највећу жртву за слободу и Републику Српску.

Пјетлићи ФК „Вележ“ освојили су данас друго мјесто на турниру у Стоцу. Док је први тим успјешно водио битку за опстанак у прволигашком друштву Вележови клинци су у јакој конкуренцији показали да се на њих може озбиљно рачунати у будућности.

Турнир у Стоцу окупио је 12 екипа из Мостара, Чапљине, Билеће, Читлука, Коњица, Стоца и Невесиња. У конкуренцији дјечака годишта 2014/2015. невесињска екипа је прво у групи савладала Школу фудбала Национал и Бротњо, а потом је у полуфиналу још једном поразила вршњаке из Читлука. Вележ је у финалу поражен од Школе ногомета „Лимачи“ из Чапљине, али су невесињски полетарци били задовољни својим издањем.

Епитет најбољег стријелца турнира понио је Филип Ботић из невесињске екипе.

Меморијални турнир у Стоцу организује се у знак сјећања на истакнутог спортисту и спортског радника Велију Пирића.Овај спортски догађај спаја људе, гради заједништво и чуваважне вриједности.

У 33. колу Прве лиге Републике Српске фудбалери Вележа савладали су екипу Жељезничара из Бањалуке резултатом 3:0. Вележ је остварио шесту узастопну побједу и уједно славио против директног конкурента за опстанак и тако га престигао на првенственој табели.

Домаћи тим је од старта кренуо да притиска противничку одбрану и да ствара прилике. Већ у 12. минуту Вележ долази до предности. Бранковић је постигао сјајан поготак из слободног ударца са двадесетак метара. Лакушић је у 26. минуту дуплирао предност Невесињаца након лијепе тимске акције. На полувријеме се отишло при резултату 2:0.

Друго полувријеме је било доста изједначено и гости су из прекида успјели да створе неколико шанси, али се истакао голман домаћих Гаш. Голом Бокића у 71. минуту Вележ долази до недостижних и испоставиће се коначних 3:0. Посљедњих десетак минута домаћи су имали играча мање на терену након што је други жути картон добио Бајан.

Данашња утакмица је на Градски стадион привукла велики број љубитеља фудбала који су пружали велику подршку својим играчима. У посљедњем колу шампионата Вележ гостује екипи Романије.

Под условом да Радник остане у Премијер лиги БиХ Вележ побједом на Палама сигурно задржава прволигашки статус јер у мини табели са Дрином ХЕ и Козаром има највише бодова.

У случају да Радник испадне из Премијер лиге Вележу ће поред побједе над Романијом бити потребно да Љубић у посљедњем колу не савлада Слободу у Новом Граду.

ВЕЛЕЖ-ЖЕЉЕЗНИЧАР 3:0 (2:0)

Градски стадион у Невесињу. Гледалаца 400. Судија: Велибор Гиговић (Градишка). Стријелци: 1:0 Бранковић, 2:0 Лакушић, 3:0 Бокић.

ВЕЛЕЖ: Гаш, Госто, Авоно, Памплона, Бокић, Бајан, Лакушић, Бранковић (Шкрба), Драшковић (Бехрам), Гардић, Томић.

ЖЕЉЕЗНИЧАР: Бураш, Шмуља (Предраговић), Ђогић, Винтоњи, Билал, Шупут (Мишић), Малић, Калабић (Чолић), Бајић, Мирчић, Блануша.

Ученици Основне музичке школе „Свети Роман Мелод“ освојили су три награде на Међународном музичком фестивалу „Хармоника фест“ који је одржан у Тивту. Данило Тепурић је заслужио прву награду, а Ирина Окука и Василије Вуковић су добили друге награде.

Под менторством посвећеног и стручног професора Стефана Шкорића млади хармоникаши су показали изузетан таленат, технику, музикалност, освојивши признања која су резултат великог рада, дисциплине и љубави према музици.

Резултати (хармоника – соло):

Данило Тепурић – 92,12 бодова (класа проф. Стефан Шкорић)

Ирина Окука – 89,75 бодова (класа проф. Стефан Шкорић)

Василије Вуковић – 81,25 бодова (класа проф. Стефан Шкорић)

Директор школе Бојо Милошевић честитао је ученицима и професору на постигнутом успјеху на престижном фестивалу.

− Овај натуп у Тивту није само доказ квалитета наших младих музичара него и потврда континуираног успјеха и развоја наше школе – поручио је Милошевић.

„Хармоника фест“ у Тивту окупио је више од 170 такмичара из региона у 17 категорија, а саджавао је едукативни и концертни програм.

Фестивал је организовала организација „Хармоника Монтенегрина“ у сарадњи са Центром за културу Тиват.

У ПТТ Музеју у Београду, у организацији удружења “Култура без граница”, а под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији, свечано је отворена документарна изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, ауторке Наташе Глигорић посвећена њеном прадједу Перу Тунгузу, легендарном херцеговачком харамбаши и симболу српског отпора против османске власти.

На 27 паноа приказан је херојски пут овог јунака који је свој живот посветио слободи српског народа, од првих устаничких дана 1875. године до пробоја Солунског фронта 1918.

АРНО ГУЈОН: СРБИ ХЕРЦЕГОВЦИ ЗНАЈУ КО СУ, ШТА СУ И ЗАШТО ПОСТОЈЕ!

Отварајући изложбу, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон подсјетио је на значај ових историјских тренутака и мјеста.

– Постоје датуми у нашој историји који нису само бројке у уџбеницима, већ живе ране, завјети и свијетла у тами вијекова. Ова земља на којој данас стојимо није тек географија — она је тло натопљено знојем, крвљу и сузама храбрих, који нису устали да би живјели боље, већ да би уопште живјели као слободни људи.

Гујон је истакао да Невесињска пушка није пуцала само у једном правцу, већ да је симбол слободарског духа који је пробудио цијели народ, од Херцеговине до Мораче и Београда. Иако војнички неуспјешан, тај устанак је био морална побједа и изазвао је буђење српске свијести.

– Тај устанак, иако војнички неуспјешан, био је морална побједа. Он је пробудио успаваног џина у народу који је већ био научен да пати. Али када Србин устане, он не устаје само због себе – он устаје за своје претке, за своје потомке, за крст часни и слободу златну.

Гујон је истакао да је Перо Тунгуз и у осмој деценији живота стао раме уз раме са младим борцима, преживио албанску голготу и дочекао славу на Солунском фронту.

– Перо Тунгуз није био само војник — он је био симбол. Симбол непоколебљиве одлучности. Он није мјерио вријеме по календару, већ по правди. Није бројао године живота, већ кораке које је направио за слободу. У његовим грудима куцало је срце Херцеговине — тврдоглаво, поносно и спремно да се жртвује до краја.

Гујон је упозорио и на савремене изазове, када се српски глас покушава утишати и историја фалсификовати. Међутим, како је рекао, Србија данас има снагу да буде стуб својој дјеци широм света, баш као што је у прошлости устаницима стизала помоћ из Србије и Црне Горе.

– Ја овдје не говорим као Француз. Говорим као човјек који је у Србију дошао срцем прије двадесет година, не познајући језик, али познајући неправду. Видио сам страдање српског народа, и знао сам да не могу да останем нијeм. То није био избор – то је била обавеза.

На крају свог говора, Гујон је подсјетио на снагу и љепоту Херцеговине.

– Херцеговина је у срцу сваког ко вјерује у част, истину и постојаност. Тај крш, који изгледа сурово, изњедрио је душе мекше од стихова Шантића и снажније од ријечи Дучића. Херцеговина није дала само устанике – она је дала и пјеснике, свештенике, јунаке и мученике. Она је показала да није довољно само вољети отаџбину – треба знати и страдати за њу. Од Невесињске пушке до Митровданске офанзиве, дух херцеговачки никада није клонуо. Када падне један јунак, устану тројица. Када застане пјесма, одјекне пуцањ. И када се чини да је све изгубљено — роди се нова генерација која зна ко је, шта је и зашто постоји – закључио је Гујон уз поздрав “Живио српски народ. Живјела Херцеговина. Живјела Србија!“

НАТАША ГЛИГОРИЋ: ПЕРО ЖИВИ У МЕНИ И КРОЗ МЕНЕ!

Ауторка изложбе Наташа Глигорић је истакла да јој је велика част и задовољство што је ова изложба посвећена слободарским традицијама и 150. годишњици Невесињске пушке публикована  у прелијепом амбијенту Палате Министарства пошта из 1930. године, саграђеној по пројекту архитекте Момира Коруновића.

– Не претендујући да харамбашу Перу Тунгуза поставим испред читаве плејаде вођа и учесника устанка – витезова Невесињске пушке којима се с поштовањем клањам – усмјерила сам сноп свјетлости и пажње на Перове хајдучке стазе, на јуначка постигнућа којима се није хвалио и китио, али и на тамновања, албанску голготу и страдања која је подносио као дио свог усуда – природно и ћутке.

Ауторка је подсјетила на стару изреку: „Нико не зна шта су тешке муке док не пређе Албанију пјешке“, и нагласила да је Перо, као добровољац, ту муку прешао у 76. години живота.

– Имао је ту Божју милост да траје, и да се кроз његову биографију преламају најважнији историјски догађаји друге половине 19. и почетка 20. вијека.

Глигорићева је нагласила да је Перо био активан учесник устанка Невесињска пушка, Улошког устанка и Првог свјетског рата, али да је највише упамћен по својој храбрости у нападу на Ћетној пољани, “гдје постаје метафора за отпор, бунт, пркос и одлучну акцију”.

У припреми изложбе користила је богату породичну архиву и књиге које су написали Перови синови Радован и Данило, а сарађивала је и са историчарем Ненадом Урићем из Историјског института у Београду, који је пружио стручну подршку кроз архивску грађу.

– Перове директне потомке, који по њему носе презиме Тунгуз Перовић, такође је красило искрено родољубље, а неки су оставили траг у српској историји и култури. Ћерка Милка је завршила препарандију; Радован Невесињски докторирао је филозофију и књижевност у Бриселу; Војин Тунгуз Перовић, као артиљеријски пуковник, био је носилац више одликовања, међу којима је и Карађорђева звезда; Душан Тунгуз Перовић био је полицијски комесар и учесник Великог рата, а најмлађи син Данило – професор и књижевник – студирао је историју и географију у Дижону и Греноблу и био учесник Балканских ратова и добровољац у Првом светском рату.

Ауторка је напоменула да је Перо остао уписан у историју, народну епику, и постао инспирација за многа књижевна, ликовна и филмска дјела“, као и да његово име живи кроз топониме као што су Тунгузове ливаде, Тунгузова лука, његова улица у Невесињу, и споменик на Јакомиру.

„Перо живи у мени и кроз мене“, казала је ауторка, описујући сцену харамбаше Пера како сједи поред огњишта, пуши бојали чибук и држи у крилу неког од четворице синова не сањајући да ће једног дана поред свих мушких потомака праунука бити та која ће приповједати породичну и његову повијет.

–Идеал јединства, уједињења и слободе српског народа није био само њихов сан – то је била њихова борба, њихов живот. А на слободу се не чека. Слобода се не моли. Слобода се осваја. И ту лекцију, прије тачно сто педесет година, Перо Тунгуз и саборци су нам већ једном одржали. Наша је дужност да је памтимо, живимо и преносимо.

НЕНАД УРИЋ: ПЕРОВ ЖИВОТ ЈЕ БИО НЕПРЕКИДНА БОРБА

Историчар Ненад Урић је истакао да изложба освјетљава живот, дјеловање и стремљења Пера Тунгуза, хајдучког харамбаше и устаничког вође из периода ослободилачких ратова српског народа у другој половини XIX и почетком XX вијека.

– Перо Тунгуз рођен је 1840. у Сливљима код Невесиња, а умро 1919. године у Трстенику. У хајдуке се одметнуо 1857. године, да би од 1866. као харамбаша предводио једну од најбунтовнијих чета у Херцеговини, супротстављајући се поробљавању хришћанског становништва од стране турских власти. У историји је забиљежен као један од најзначајнијих иницијатора и вођа устанка у Херцеговини 1875-78. године, затим и као један од главних вођа херцеговачких Срба у устанку 1882. године против аустроугарских окупационих власти, познатог, између осталог, и под називом Улошки устанак.

Урић је подсјетио да је Тунгузов рани одлазак у хајдук није био случајан, већ да је он био породично предодређен, с обзиром да је био род с хајдучком породицом Ковачевић, из Срђевића код Гацка, из које су потицали харамбаше Петко, његов ујак, и Стојан Ковачевић, даљњи рођак.

– Стасавајући у таквој средини, и сам је израстао у бунтовника који се не мири с туђинском влашћу. Перо је издржао хајдуковање и у најтежем времену, након погубљења харамбаше Петка Ковачевића, у Мостару, 1865. године. Издржао је и 1871. након што су Турци провалили тајну организацију херцеговачких Срба за припрему устанка у Херцеговини, којој је и његова породица припадала, када је ухапшен архимандрит Серафим Перовић, игуман манастира Житомислић. Перо је тада с оцем Лазаром Тунгузом и браћом Божом и Крстом био ухапшен, али су сва четворица успјела да побјегну и пређу у Црну Гору, на Грахово. Послије извесног времена поново је окупио омању чету и прешао у Херцеговину, остајући у херцеговачким горама и планинама, с мањим прекидима, до устанка 1875.

Урић је навео да се чета Пера Тунгуза кретала по селима у околини Невесиња, настојећи да подстакне колебљиве народне прваке да што пре отпочну устаничка дејства.

 – Народни прваци су оклијевали, чекајући још неки поуздан глас са Цетиња, иако су током претходних мјесеци од књаза Николе добили подршку за подизање устанка, уз услов да оружане акције отпочну сами, подаље од црногорске границе, без увлачења Црне Горе у рат са Турском. У напетој атмосфери која је владала на обје стране ‒ код потлаченог народа и турских власти ‒ Перо Тунгуз напао је 5. јула 1875. године са својом четом  турски караван на Ћетној пољани, недалеко од Невесиња, чиме је убрзао општи сукоб са Турцима, који је почео неколико дана касније. Ови догађаји названи су од народа, затим и у историографији Невесињском пушком.

Урић је напоменуо да је напад код Ћетне пољане (у Бишини) био је највећи подвиг Тунгузове чете и њега лично, и овјековјечио је Перово име код потомака и српског народа у Херцеговини и шире.

 – Напад у Бишини био је непосредан увод у општи народни устанак, који је убрзо затим почео. У дијелу српске историографије, Ћетна пољана се узима као почетак устанка у Херцеговини, али ипак, много чешће само као иницијална каписла ‒ први испаљени хитац, који је нагло пореметио српско-турске односе и убрзао општи сукоб. Под командом војводе Пека Павловића, којег је књаз Никола, под видом умирења устанка, послао у Херцеговину, организована је устаничка војска, у коју су били укључени и хајдуци. По избијању устанка нагло је порастао број хајдука, тако да је од хајдучких чета образован батаљом од око 800 бораца, којим су командовали Драго Обренов Ковачевић, Стојан Ковачевић и Перо Тунгуз. Устаничка војска Херцеговине имала је укупно око 10.000 људи.

Урић је објаснио да о судбини Босне и Херцеговине нису одлучивали ни Срби, ни Муслимани, ни Хрвати, већ велике силе, које су на конгресу у Берлину (1878) ове земље предале на управу Аустроугарској. Будући да Аустроугарска није испуњавала обавезе које је прихватила Берлинским мировним уговором, побунила се, јануара 1882, цијела источна Херцеговина.

–  Перо Тунгуз се укључио у отпор против аустроугарске окупације. С неколицином српских и муслиманских првака, Перо Тунгуз је учествовао у припремама овог устанка, а са српске стране, и по препоруци са Цетиња, био је изабран за главног устаничког вођу. Послије пораза устанка прешао је Перо маја 1882. у Улцињ, затим у Никшић, гдје му је раније избјегла породица. Аустроугарске власти запалиле су му кућу у Улогу и опљачкале сву имовину. Живот у Црној Гори није био лак, али му је доносио и породичну радост, рађала су му се дјеца. Почетком наредног вијека прешао је у Србију и настанио у Београду, издржавајући породицу од мјесечне помоћи коју је добијао за ратне заслуге. Када је почео Први свјетски рат, иако у поодмаклим годинама, пријавио се у добровољце. Учествовао је у одбрани Београда 1914. и 1915. године, а затим са српском војском и избјеглим становништвом сурове зиме 1915, на 1916. годину прешао је Албанију. Боравио је краће време на Крфу, затим у сјеверној Африци, да би по опоравку био пребачен на Солунски фронт. Умро је у Трстенику 18. марта 1919. године, измучен тешким животом хајдука и ратника.

Урић је исктакао да је Перов живот био непрекидна борба – од хајдука, преко устаника, до добровољца у Првом свјетском рату.

– Перо Тунгуз припадао је генерацији која је једва успјела да осјети слободу и опуштен живот у сопственој отаџбини. Стално је био у борбама, које нису престајале ни послије оружаних сукоба, напрегнут, у ишчекивању да се врати у родни крај, на своје огњиште. Дочекао је ослобођење и од турске и од аустроугарске власти, али се у своју ужу постојбину ‒ невесињски крај, на Морине и Херцеговину није успио да врати. Потомци су му се одужили за истрајност, захваљујући којој и сами постоје, преносећи његове посмртне остатке на брдо Јакомир, на Моринама, гдје му је крајем 60-их година подигнут, а недавно и обновљен споменик – закључио је Урић цитирајући стих једне кинесне пјесме „душа војника, иако прохујала хиљадама година, жуди да се врати кући“. 

МАРКО ЈЕЛИЋ:  УСКОРО И ПОШТАНСКА МАРКА ПОСВЕЋЕН А НЕВЕСИЊСКОЈ ПУШЦИ

Окупљене је поздравио и Марко Јелић,  директор ПТТ Музеја.

Он се захвалио ауторки Наташи Глигорић и истакао да је овом изложбом ПТТ Србија започела обиљежавање 150. годишњице Невесињске пушке најављујући да ће током јуна мјесеца бити представљена и посебна поштанска марка посвећена Херцеговачком устанку.

У програму су учествовали српски гуслар Славко Алексић који је казао стихове пјесме „Невесињска пушка“ аутора Бора Граховца, као и појац и композитор Љубомир Манасијевић, који је на својствен начин отпјевао духовну химну „Востани Сербие“.

Програм је водио предсједник Удружења “Култура без граница” Трифко Ћоровић, уредник листа Српско коло и оснивач портала Слободна Херцеговина.

Овом догађају су, између осталих, присуствовали Борислав Максимовић у име Представништва Републике Српске у Србији, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, академик Срето Танасић, протојереј-ставрофор Лазар Манигода, предсједници и представници завичајних херцеговачких удружења у Србији, као и бројне личности из друштвеног и културног живота српске престонице.

Извор: Слободна Херцеговина

Tекст: Култура без граница

Фотографије: Канцеларија за јавну и културну дипломатију,
Представништво Републике Српске у Србији,
Драгана Бокун/Српско коло

У Храму Светог Кирила и Методија у Оџаку данас је свечано прослављена крсна слава храма. Свету литургију служио је свештеник Драго Зубац у присуству великог броја вјерника. Након литургије, услиједила је свечана литија око храма, а потом освећење и ломљење славског колача. У топлој и сабраној атмосфери, окупљени вјерници су уз молитву славили светитеље, који су словенским народима оставили неизбрисив и благословен траг у писмености.

Отац Драго у својој надахнутој бесједи говорио је о светој мисији браће из Солуна, те упутио ријечи захвалности и честитке домаћинима, који су и ове године уложили труд и љубав како би прослава славе храма била достојанствена.

„Сретна слава светитеља и просветитеља! Да Господ молитвама светих равноапостолних да сваком нашем срцу и души благослов и љубав на многа љета“, рекао је свештеник Зубац.

Окупљеним вјерницима обратио се овогодишњи домаћин славе Бошко Унковић из села Раст. Пожелио им је здравље, срећу и весеље, те да се сваке наредне године окупљају у што већем броју око ове богомоље.

Присутнима је наздравио и Драган Брењо, члан Одбора за изградњу Храма Светог Кирила и Методија. Нагласио је  да се већ десетак година вјерници окупљају око овог храма на дан светих Кирила и Методија и пожелио да тако буде и наредних година у још већем броју, у здрављу и весељу.

У порти храма приређена је трпеза љубави. Дјечији осмјеси и игра, те пријатељски разговори одраслих употпунили су топлу празничну атмосферу, свједочећи да живот у заједници има своје снажно упориште у вјери.