Данашња изложба ученичких радова под називом „Пиши као што говориш, читај као што је написано“ круна је овоседмичног низа активности, које су у Основној школи „Ристо Пророковић“ провели просвјетни радници и ученици поводом обиљежавања 160 година од упокојења Вука Караџића.

Изложбу су отворили чланови школског хора и оркестра пригодним нумерама. Програм су употпуниле рецитације полазника продуженог боравка.

У циљу његовања сјећања на лик и дјело Вука Стефановића Караџића, одјељењске старјешине су на часу васпитног рада обрадиле садржаје о његовом немјерљивом значају у области образовања.

Сви ученици су дали свој допринос кроз литерарне или ликовне радове.

Чланови новинарске секције су у сарадњи са школским библиотекаром и ученицима из подручних одјељења припремили тематске плакате, али и зидне новине и репортажу о проведеним активностима.

Вриједно особље школске библиотеке припремило је ријетке примјерке старих издања и урадило увећане копије првог Буквара, док су водитељи драмско-рецитаторске секције са сарадницима сачинили плакат Вукове азбуке са народним пословицама.

Директорица школе Мара Шаран истакла је да су низом активности, које су провели током ове седмице, жељели да поуче ученике о улози и доприносу Вука Стефановића Караџића у реформи српског језика, увођењу народног језика у књижевност, описмењавању народа, чувању културног стваралаштва и националног бића.

„Дужност нам је да дјецу од најранијег доба учимо да његују српску традицију, да памте и не забораве ко смо и које су нам вриједности наши преци оставили у насљеђе да их чувамо и његујемо“, закључила је Шаран.

Београдски дневни лист АЛО објавио је занимљиву причу о Невесињцу Милији Радојичићу и његовој изабраници Патрицији Каунди из Замбије.

Невесињац и Африканка живе у складном браку у Чачку и изазивају пажњу суграђана и медија.

Преносимо репортажу из листа АЛО!

Африканка Патриција Каунда Радојичић (23) због љубави прешла чак 9.614 километара пронашла је мужа у Србији и отпочела нов живот.

Љубав прожима наше животе. То је неопходан део нашег свакодневног размишљања и осјећаја. У свакој култури љубав поприма различите облике, али она је увек, на овај или онај начин, саставни део живота и највећа покретачка снага у људским животима.

Патриција Каунда Радојичић долази из далеке Замбије, удата је за Херцеговца Милију Радојичића и заједно живе у Чачку. Они су за АЛО! говорили о љубави, вјери која их је спојила, али и српском гостоприсмтву и традицији.

Пар се упознао онлајн на једном сајту за упознавање, а Херцеговац Милија признаје да је она та која је начинила први корак. Веза на даљину им је тешко пала, али од другог састанка у јулу 2022. године каду су рекли судбоносно "ДА", постали су нераздвојни.

Српска снајка о нашој земљи има само позитивне утиске. Ипак, најјачи утисак на њу је оставила домаћа храна - потпуно другачија од оне која се једе у Африци.

- Свиђа ми се Чачак, овде има добрих и породични људи и волим да причам с комшијама. Љубазни су и помажу, поздрављају ме и често желе да се фотографишу са мном. Мој омиљени специјалитет су пуњене паприке и сарма, наравно. Сарму знам да спремам јер ме је бака Радмила томе научила - каже кроз смех и додаје да је тек тада положила тест као права српска снајка.

Патриција је била припадница протестантске цркве, а 19. новембра је прешла у православље и крстила се у Чачаку у цркви Успења Пресвете Богородице.

- Крштење ми много значи јер је веома важно и верујем да сви хришћани морају бити крштени као што је крштен Исус Христ. Када ми је свештеник сипао воду на главу осећала сам се тако смирено, цело тело ми је обузео мир и знала сам да чиним праву ствар- каже Патриција.

Милија истиче да се трудио да јој на најлепши начин представи наше културно - историјско наслеђе.

- Мени је било изузетно важно, да се наш вредносни систем поклапа. Битна нам је породица, вера и духовност, када смо се око тога усагласили могли смо да планирамо заједничку будућност - каже Милија и додаје да су заједно обишли манастир Жичу, али и многе светиње у Овчарско- кабларској клисури као и Чачку где иду на службу сваке недеље.

Патрицији се посебно допада српска музика, а воли и да пева па су њени снимици на друштвеним мрежама одушевили нацију.

- Допадају ми се песме Данице Црногорчевић, а волим да певам "Весели се, српски роде". Посебну емотивну вредност имају песме о Косову и Метохији и јасно ми је шта оне представљају за српски идентитет. Допада ми се и врањско коло. Учим и да играм, а муж ми показује неке кораке - каже она.

На питање како ће прославити Дан заљубљених, Милија се нашалио да је за њих 14. фебруар Свети Трифун, а љубав славе сваког дана.

АЛО!

На данашњи дан, прије шест година, прерано нас је напустио бард српског глумишта Небојша Глоговац. Прослављени глумац који се увијек дичио херцеговачким поријеклом заувијек је остао у сјећањима Невесињаца.

Небојша је радо долазио у Невесиње, а враћао се хвалећи се „ да нигдје на свијету није срео тако добронамјерне, честите, поштене и дружељубиве људе".

Посљедњи дужи интервју за Радио Невесиње Глоговац је дао током Митровданских свечаности 2013. године. Подсјећамо на ту репортажу:

НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ: ПОНОСАН САМ НА НЕВЕСИЊСКО ПОРИЈЕКЛО

Један од најбољих српских глумаца Небојша Глоговац био је гост Митровданских свечаности у Невесињу. Његов наступ током свечане академије изазвао је овације публике и било је очигледно да су се Невесињци пожељели свог земљака.

У интервјуу за Радио Невесиње Глоговац каже да је „сто од сто“ Херцеговац јер су му родитељи из Невесиња, а он је рођен у Требињу.

– Мајка ми је из породице Самарџија, рођена и одрасла у Невесињу, а отац је из невесињског села Драмишево. Рођен сам у Требињу гдје је отац добио прву свештеничку службу – истиче Глоговац.

По чему памтите Херцеговину и доласке у Невесиње?

Дјетињство је оно што човјека обиљежава и што се најдуже памти. Одрастање у Требињу са пар другова ми је у најдражем сјећању. Сваког љета одлазили смо прво у Невесиње код ујака и стрица, а потом у Драмишево код дједа.Чувао сам краве, јахао коња без седла, купио сијено и уживао у пространству и слободи.Сва та искуства су непроцјењива за мене. Када причам пријатељима у Београду, људима који су одрасли у граду, неке доживљаје и утиске из тог периода они слушају отворених уста и не могу да вјерују каква је то милина и љепота.

Херцеговци су поносан народ, они посебно воле када неко истиче своје поријекло. Можемо ли Вас убројати у ту групу људи који његују завичајне везе?

Мени је боравак у Херцеговини најзначајнији дио живота. Наравно, ту убрајам и рођење мојих синова, неке лијепе умјетничке успјехе, али ти утисци из Невесиња и Требиња су негдје на првом мјесту.

Поменули сте Ваше синове који навијају за Црвену Звезду. Овдје су делије из Невесиња на планини Вележ направиле највећи клупски грб на свијету. Сигурно би их то интересовало да виде?

Кад сам ишао код ујака, видио сма горе на брду како то изгледа. Фали ту црвена и бијела боја, то је очигледно. Свака част на подухвату, али то још није завршено. Причаћу са људима из Звезде да пошаљу тону црвене и тону бијеле боје или колико већ треба, да се то обоји и да буде комплетна слика. Али, свака част! Поштујем то! Сваки пут кад одем на дерби, увијек ми је срце пуно када видим транспарент делија из Невесиња или из Требиња.

Колико пратите дешавања у Херцеговини?

Увијек ми је драго када чујем нешто лијепо.Поносан сам и на ту племениту борбу која је обиљежила овај народ. То заиста импонује и онда је дика рећи да си одавде. Ја се поносим поријеклом.

У првим улогама глумили сте Херцеговца. Шта је пресудно да би прихватили неки ангажман?

Увијек је пресудан добар сценарио, добра екипа са којом радим, да буде интриганта тема и лик који нисам до тада играо, нешто што ме узбуђује, нешто што је ново и занимљиво, прије свега различито од мене. Некад ме привуче и финансијска страна приче, па буде на уштрб умјетности, али већином се трудим да то има неки квалитет који мене задовољава.

Знам да сте велики заљубљеник у планине и природу. Сигурно је невесињска природа инспиративна. Можемо ли очекивати да дођете на неки одмор у Невесиње?

Наравно. Намјеравамо да поправимо кућу у Драмишеву, па ће бити простора и за одмор на селу и доласке у Невесиње.

Међуопштинско удружење слијепих и слабовидних лица из Билеће у оквиру пројекта „Пружимо руке хуманости“ подијелило је данас 14 хигијенско – прехрамбених пакета за све чланове у Невесињу.

Предсједник Удружења Душан Бабић истакао је да је овај пројекат реализован у сарадњи са Министарством здравља и социјалне заштите РС.

– Подјела ових пакета јуче је уприличена у Билећи, сутра ћемо дијелити у Гацку, а у суботу у Берковићима – нагласио је Бабић.

Он је додао да Међуопштинско удружење слијепих и слабовидних лица на подручју Херцеговине има око 60 чланова.

Бабић је рекао да се нада да ће до краја године бити у могућности да спроведу још једну хуманитарну акцију.

• Када је 1881. године велики пожар захватио Невесиње, дио становништа је у пећини Новакуши нашао привремени смјештај.

• Поштански службеници у Невесињу 1893. године, поред редовне опреме, задужили су и клизаљке за снијег како би становништву могли пружити услуге у критичним условима.

• Прва вјетрењача у Невесињу направљена је 1899. године. Служила је за погон млина.

• Лоптачки клуб „Невесиње“ формиран је у Београду још 1912. године, 33 године прије Партизана и Црвене звезде. Утакмице је играо на стадиону који се налазио на локалитету данашње Каленић пијаце.

• Група од преко 60 љекара, апотекара и болничара из Београда 1930. године у Невесињу је мјесец дана је бесплатно лијечила сиромашни народ овог краја. Хуману мисију предводио је проф. Ђурица Ђорђевић.

• Љубомир Чокорило из Зовог Дола био је право чудо од дјетета. Када се родио 1933. године био је тежак само један килограм, али је брзо напредовао. Проходао је са шест мјесеци, а са седам година већ је изгледао као зрео младић и почео је да загледа дјевојке. О овом медицинском феномену писала је југословенска, али и европска штампа. Његов отац Обрен са висином од 2,29 м био је један од највиших људи у Југославији.

• Први приватни аутомобил – фијат 850, популарни «фићо», имао је Ђока Мањак, наставник и директор школе у Луци.

• Звук струна гусала шездесетих година прошлог вијека емитован је на фреквенцијама највеће радиодифузне станице на свијету „Би-Би-Си“ и то захваљујући Невесињцу Алекси Ковачевићу који је у Европи био познат као успјешан атлетичар, али је своје гостовање у студију британске станице искористио да покаже умијеће на древном инструменту.

• У Невесињу је 1970. године само 5% становника имало заснован радни однос.

Драгомир Граховац /Радио Невесиње/