ЗА ЈУНАКОМ СЕ НЕ ПЛАЧЕ – БОГ ДАО, БОГ УЗЕО – ЊЕМУ ЈЕ БИО ПОТРЕБНИЈИ.

Ову реченицу Дијана Перин памти још од дјетињства. Понављала ју је њена бака након погибије сина Блажа Перина, покушавајући да бол због губитка претвори у снагу и достојанство.

„Тада ме је љутило што не плаче. Ми смо свакодневно плакали за татом, а она никада. Данас схватам да је своју бол носила дубље од свих нас. Тихо је умирала за својим сином, али је, можда више него ико, поштовала његову жртву и његов херојски чин“, прича Дијана у свједочанству које је екипа Меморијалног центра Републике Српске забиљежила у Невесињу.

Када говори о свом оцу, Дијана не почиње од страдања, него од живота, јер оца, којег је изгубила у раном дјетињству, памти као човјека који је својим примјером учио друге како се живи.
„Био је врло одлучан човјек. Знао је да постави приоритет у животу, а одбрана своје земље за њега је била неприкосновени приоритет.“

Ипак, за Дијану је он прије свега био отац. Није викао, није кажњавао, али је својим ауторитетом и личним примјером уливао поштовање. Његова ријеч била је закон, а управо такве лекције обликовале су је као човјека.

„И све што сам постигла немјерљиво је у односу на титулу кћерке Блажа Перина. То је титула коју носим са највећим поносом“, закључује Дијана.

Блажо Перин погинуо је на Митровдан, 8. новембра 1992. године на подручју Подвележја, као командир чете Војске Републике Српске.

НЕ ИДИ ИЗ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ. РОДНИ КАМЕН ТЕ ВЕЖЕ.

Животни завјет сину Данијелу Мишељићу, оставио је отац Марко, који је погинуо у протеклом Одбрамбено отаџбинском рату.

Иако је имао прилику да почетком рата оде у иностранство и обезбиједи сигурнији живот за своју породицу, Данијелов отац није желио да напусти родни крај.

„Увијек је говорио да не треба да идемо одавде. Није могао да остави своје родитеље, нити је желио. Остао је уз своју породицу и свој народ“, прича нам Данијел који деценијама касније у себи препознаје исту везаност за завичај и корјене, јер, како додаје, једноставно, тај родни камен те веже.

У свједочанству за Меморијални центар Републике Српске, Данијел Мишељић говори о оцу чије су га животне вриједности обликовале много више него што је то схватао као дијете.

Памти га као полицајца, љубитеља фудбала, али прије свега као оца уз којег је одрастао у кругу породице и пријатеља.

„Моје дјетињство било је у Полицијској станици. Одрастао сам уз очеве колеге, полицијске аутомобиле и униформе. Био сам прихваћен од свих њих и осјећао сам се као дио тог свијета.“

Али највише од свега памти осјећај сигурности који је имао поред оца.

„Било је ту путовања, љетовања и дружења. Данас схватам колико су та времена била лијепа и колико сам био срећан што сам одрастао уз њега.“

Марко Мишељић погинуо је 7. јуна 1995. године на Пориму, у рејону Зијемаља, бранећи своју земљу као припадник Војске Републике Српске.

ОНО МИ ЈЕ ПИСМО НАЈМИЛИЈЕ КОЈЕ ДОЂЕ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

„Свијећу да прислужим свим нашим синовима“, жеља је мајке Маре Вучић, која је дошла у Спомен собу у Невесиње, да подијели сјећање на свог сина Жарка. Тридесет година не зна гдје је, од када је 19. јуна 1992. године нестао на подручју Равни код Мостара.

Каже, сјећа се као да је јуче било када је Жарко кренуо на одслужење редовног војног рока у Македонију.

„Стотину сам пута запјевала:“Оно ми је писмо најмилије, које дође из Македоније“. Слао је писма. Ја му пошаљем пара да има, а он купи радио апарат за кућу. Па Жарко мој што си то радио, ја сам теби послала да ти имаш, да поједеш нешто? А он каже – па Бога ти мајко, па шта смета.“

И данас памти сваки детаљ њиховог посљедњег сусрета. Сјећа се да је на себи имао бијелу мајицу и бијеле чарапе, „поврх“ црне. Памти и да му се ручни сат покварио, па му је дјед дао свој џепни.

За Мару, тога дана, вријеме је стало, али додаје:

„На једну сам страну жалосна за њим, на другу поносна, јер је живот дао за Српску Републику“, закључује мајка.

Жарко Вучић нестао је 19. јуна 1992. године на подручју Равни код Мостара. До данас није пронађен.

ОСТАЛА ЈЕ КРСНА СВИЈЕЋА ДА ГОРИ, АЛИ ЈЕ МАЈКА ИЗГУБИЛА РАДАНА

Ту недјељу, на Митровдан 1992. године, Ковиљка Аџић, чекала је вијести са фронта, као и свака мајка, супруга, сестра, кћерка тог дана у Невесињу.

Била је, каже у страху. На линију је испратила три мушке главе из куће, супруга, старијег сина Радомира и најмлађег Радана, треће дијете у мајке.  Свједочи, то јутро, само су долазиле информације да гину. Једна таква, стиже и у кућу гдје се њена породица смјестила након што је прогнана из долине Неретве.

Радан, њен најмлађи син, погинуо је са само 19 година. Старији син Радомир тог дана је рањен.

И више од три деценије касније, мајка о свом болу говори тихо, али са разумијевањем за туђу несрећу.

„Тај дан је погинуло много јединаца. И опет кажем, гдје је остала крсна свијећа да гори, добро је. Али најгоре је ономе ко је имао једног сина, па је остао и без њега. То је туга већа. Онај коме је неко остао, ипак има у шта да гледа. А онај који нема никога, само он зна како му је.“

Радан Аџић погинуо је 8. новембра 1992. године на Врањевићима код Невесиња. Имао је само 19 година.

ДА СЈЕЋАЊЕ БУДЕ ТРАЈНО САЧУВАНО

Снимљена свједочанства чланова породица погинулих и несталих бораца Војске Републике Српске, као и породица цивилних жртава рата у Невесињу, биће дио аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске. Такође, у оквиру докумантовања свједочанстава у Невесињу, прикупљена је значајна архива која ће бити дигитализована и похрањена.

Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су преживјели страдања да подијеле своја свједочења, како би сјећање на жртве било трајно сачувано.

Сви који желе да оставе своје свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе:Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или на број телефона: 051/222-999.

Текст и фото: Меморијални центар Републике Српске

У Мостару и Невесињу данас су обиљежене 34 године од егзодуса Срба из долине Неретве када је за неколико јунских дана 1992. године од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба.

Обиљежавање Дана несталих почело је поменом у Саборној цркви у Бјелушинама, а настављено је симболичним бацањем цвијећа у ријеку Буну код Мостара. На овом локалитету јуна 1992. године настарадало 29 особа, војника и цивила, чиме је почео егзодус српског народа из Мостара и околине.

Тих тешких јунских дана бројни цивили су убијени на кућном прагу, многи су завршили у логорима гдје су мучени, силовани, убијани, а њихова имовина је опљачкана. Најтеже је породицама несталих, а још се трага за 82 лица.

На данашњи дан 1992. године запаљена je и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, а потом и остали православни храмови у долини Неретве.

Након Мостара обиљежавање Дана несталих настављено је у Невесињу полагањем цвијећа на Споменик слободе и Спомен костурницу на Гвозду. У Спомен соби су упаљене свијеће и још једном одата почаст страдалим борцима и цивилима.

Мара Вучић још увијек трага за својим сином који је нестао јуна 1992. године. Тек је био одслужио војни рок. Нестао је на Равнима.

„Да је пронађен и сахрањен, пола ове жалости и туге не би било. Његове 22 године младости ништа не може надокнадити“, рекла је Вучић која данас живи сама у Невесињу.

Ђурђа Зубац још трага за супругом Милованом који је нестао 1992. године у Мостару и никад није пронађен.

„Из Мостара је одведен, према доступним сазнањима, у село Радишићи код Љубушког. До данас немамо никаквих резултата. Молимо све људе да нам помогну да пронађено његове посмртне остатке и достојно их сахранимо“, поручила је Зубац.

Предсједница Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић нагласила је да постоји нешто дубоко неправедно, мучно и апсурдно у чињеници да се више од три и по деценије након рата породице у БиХ, Републици Српској и даље боре за оно што би морало бити основно људско право, а то је да достојанствено сахране своје најмилије.

„Тешко је разумјети да и данас имамо неке породице које не знају гдје да запале свијећу, гдје да положе цвијет, гдје да изговоре молитву и ријеч сјећања“, указала је Џелетовић.

Она се захвалила свим породицама несталих на храбрости, снази и достојанству.

Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац нагласила је да се и данас у Мостару и Невесињу породице окупљају са истом тугом, надом и очекивањем да ће коначно сазнати судбину својих најмилијих.

„Иако су прошле више од три деценија од нестанка првих особа на подручју Источне Херцеговине бол није прошла, вријеме није излијечило ране нити је умањило жељу породица да пронађу своје најдраже, идентификују њихове посмртне остатке и да их достојно сахране“, рекла је Граорац. Она јер додала да свака могућност која може довести до истине мора бити испитана, али да се то мора чинити пажљиво, одговорно и са дубоким поштовањем према породицама.

Вијенце и цвијеће на Споменик слободе положиле су делегације Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила, општинских и градских организација несталих из Невесиња, Бањалуке и Источног Сарајева, Народне Скупштине РС, општина Невесиње и Источни Мостар, Општинске борачке организације, Ратних ветерана Невесиња, Међународне комисије за тражење несталих лица, Института за тражење несталих лица и Црвеног крста Републике Српске.

Цвијеће је положено и на Спомен костурницу на Гвозду.

У просторијама Удружења обољелих од мултипле склерозе у Невесињу одржана je трећа по реду едукативна радионица под називом „Прављење свијећа“.

Ова активност реализована је у оквиру ширег пројекта „Да је пчеларство лако, пчелар би био свако“, с циљем радне терапије, социјалне инклузије и економског оснаживања чланова овог удружења.Радионица је дио Регионалног програма локалне демократије на Западном Балкану 3, који финансира Европска унија, а спроводи Развојни програм Уједињених нација у партнерству са 14 локалних заједница у БиХ , међу којима је и општина Невесиње.

Едукативни дио састанка водио је познати пчелар Веселинко Пудар. Он је присутне детаљно упознао са цјелокупним процесом прераде и обликовања природног материјала. Учесници су имали прилику да науче све стручне кораке – од идеалне температуре и препоручених метода топљења чистог пчелињег воска, преко избора опреме, па све до припреме специфичних калупа за израду финалног производа.

„Процес прављења свијећа иде тако да прво припремимо и дезинфекујемо калупе, фиксирамо и учврстимо фитиље, припремимо восак и излијемо га у калупе“, објаснио је Пудар.

Предсједник Удружења МС регије Источна Херцеговина, Бранимир Таминџија истакао је вишеструку корист оваквих пројеката.

„Ова радионица била је одлична прилика да неко од обољелих покрене производњу ручно рађених свијећа од чистог воска. Прављење свијећа на овај начин има предности јер је ово потпуно здрава верзија и може бити уносан хоби за наше чланове“, истакао је Таминџија.

Поред очувања менталног и физичког здравља кроз фину моторику и креативан рад, ова радионица отвара и реалне могућности за развој малих кућних бизниса. Производња еколошких свијећа од чистог воска све је траженија на тржишту, што члановима удружења може обезбиједити додатни извор прихода и већу самосталност, закључено је на радионици.

Фото: Окука, Зечевић, Оручевић, Пејовић, Телетина, Марић, Вујадиновић, Уљаревић, Ристић, Булајић, Типура, Бојичић

Портал bhbasket.ba објавио је занимљиву причу о почецима кошаркашког спорта у Невесињу према сјећањима бившег играча Вележа Раке Вујадиновића, нашег земљака који живи и ради у Канади.

Све је почело сада већ давне 1970. године, када је репрезентација Југославије освојила злато на Свјетском првенству у Љубљани. Та историјска титула покренула је невјероватан кошаркашки бум широм земље, а талас популарности “краљице игара” брзо је запљуснуо и Невесиње.

Први, импровизовани кошеви у граду ницали су на најнеобичнијим мјестима – код популарне „Осамнаестке“ (зграде од 18 станова у Улици браће Башагића) и у простору старе пилане.Ту су направљени први кошаркашки кораци генерације која ће ударити темеље организованог спорта у граду.

Озбиљнија прича почиње 1974. године, када екипа Основне школе покреће редовне тренинге под будним оком професора Сима Окуке, који је преузео улогу првог тренера.

Први званични наступ ове селекције догодио се на престижном турниру „14. фебруар“ у Мостару, 1975. године. Турнир се играо у дворани Грађевинске школе, а сјећања на те утакмице и данас буде осмијех:

“Колико се сјећам, у једној екипи је играо Горан Гачић, а у другој Карло Џеба. Џеба је играо изузетно борбено и пргаво – више лактовима него лоптом! Ипак, то нас није омело. Невесињци су показали карактер и освојили прво мјесто”, присјећа се Раденко Вујадиновић.

Званична историја почиње 1976. године, када се оснива Кошаркашки клуб „Вележ“ Невесиње. Почеци су били инфраструктурно изузетно тешки. Спортска дворана у граду тек се градила, а отвореног кошаркашког терена није било.

Због тога је екипа комплетан први дио првенства играла у гостима. Тренирало се у малој сали Основне школе, која је била толико скромних димензија да играчи уопште нису имали реалан осјећај за величину правог кошаркашког игралишта.

У међувремену, професор Симо Окука прелази да ради у Машинску школу у Мостару, а палицу првог тренера КК „Вележ“ преузима Драган Ивковић, професор физичког васпитања.

Посебан допринос дали су љекари овдашњег Дома здравља, који су се без оклијевања одазвали да помогну клубу када год је требало. Међу њима су били др Трипо Скочајић, др Кахро Тановић, др Мијат Савић, др Боро Васиљевић и многи други који су волонтерски стајали уз екипу.

Премијерну утакмицу КК Вележ имао је у Коњицу а у историји клуба остаће упамћена по резултату,који је био суров  – 119:36 за домаћине.

За Вележ су у тој историјској, првој утакмици наступили: Јово Тепурић, Ранко Вујадиновић, Брано Нана Ивковић, Миралем Бојичић, Ади Типура, Бранислав Савић, Бели Зечевић, Здравко Булајић, Борислав Вујадиновић, Боро Уљаревић и Раденко Вујадиновић.

Повратак кући био је једнако тежак као и сам пораз:

“Када смо се вратили, чаршија нас је дочекала ‘дрвљем и камењем’. Међутим, то нас није поколебало. То је био наш почетак, школа која се морала проћи да би се изградио тим који ће касније донијети много радости Невесињу,” каже нам Раденко Вујадиновић бивши играч КК Вележ.

bhbasket.ba (Емир Крпо)

Вршац је поново оправдао титулу једног од градова са најдужом традицијом одржавања херцеговачких сабора у расијању, показујући постојано заједништво које траје већ деценијама.

У банатској равници, у амбијенту хотела „Хелвеција“ у Вршцу, чији је власник херцеговачки кнез Родољуб Драшковић, пред више од 300 гостију одржано је традиционално, деветнаесто по реду Херцеговачко сијело у организацији Удружења Херцеговаца Вршац.

Да је Вршац те вечери био истинска престоница херцеговачког расијања, свједочи и присуство челних људи матичних општина. Сабору су присуствовали Миленко Авдаловић, начелник општине Невесиње, Миодраг Парежанин, начелник општине Билећа, Дражен Бошковић, замјеник градоначелника Требиња, као и Дејан Сантрач, замјеник градоначелнице Вршца.

Поред представника локалних самоуправа, у „Хелвецији“ су се окупили и представници скоро свих херцеговачких завичајних удружења из Републике Српске и Србије. Стигли су завичајци из Бања Луке, Бијељине, Суботице, Новог Сада, Зрењанина, Сечња, Смедерева, Ковина, као и представници београдских удружења Гачана, Требињаца, Невесињаца, Билећана и Калиновика.

Света Ана као инспирација и путоказ

Протојереј Александар Станојловић благословио је сабрање и пренио поздраве Митрополита банатског Никанора, а у својој бесједи посебно је освијетлио лик Свете мати Анастасије Ане, мајке Светог Василија Острошког, чији је празник ове године први пут служен након канонизације.

Управо је ова мајка својим примјером и васпитањем задојила вјеру у младом Стојану и од њега начинила великог заступника пред Богом, што је данас снажан путоказ и дуг свим завичајним мајкама да своју дјецу одгајају у страхопоштовању према светињи, родној груди и херцеговачком поријеклу.

Пашајлић: Не постоји град без Херцеговаца

Као и претходних година, највећи терет организације, али и понос изузетног домаћина, изнио је предсједник Удружења Божо Пашајлић. Као препознатљиво заштитно лице овог сабора већ двије деценије предано гради мостове између камена и Баната.

Поздрављајући присутне свештенике, госте и херцеговачку браћу и сестре, Пашајлић је изразио част и задовољство што их види сабране у Вршцу. Објаснио је да је 19 година традиције озбиљан период који означава стасавање једне генерације. Ипак, иза те бројке стоји дужа историја: удружење је званично основано прије 23 године, али су економски изазови, а касније и вишегодишња принудна пауза узрокована пандемијом корона вируса, прекинули континуитет одржавања самих сијела, због чега је њихов број нешто мањи од година постојања.

Колико се Херцеговаца раселило потврдио је и личним примјером.

– Због природе свог посла пропутовао сам скоро цијелу земљину куглу, али гдје год би ме путеви одвели, свједочио сам истом невјероватном феномену — није се десило да дођем у било који град на свијету, а да у њему не сретнем бар неког свог земљака Херцеговца.

Пашајлић је подсјетио на ријечи владике Николаја који је за Херцеговину рекао да нема мање земље, а већих људи и већег карактера.

– Можда живимо боље и завршили смо веће школе, али нисмо надрасли своје претке који су овом земљом ходили и сваког момента знали чији су и од кога су постали. Замолио бих вас кад је год то могуће да пренесемо млађима, да говоримо о својој постојбини, да причамо о прецима, одакле смо, ко смо и шта смо. Кад год имате прилику упалите свијећу својим прецима да им покажемо да их нисмо заборавили.

Пашајлић се посебно захвалио спонзорима пожељевши им старим благословом да „вазда имали и вазда другоме давали”. Такође, одао је признање својим најближим сарадницима Мирославу Бољановићу и Перу Благојевић, који су изнијели огроман терет организације, као и свим осталим члановима удружења.

Поздрав из Херцеговине

У име завичајне Херцеговине домаћинима се захвалио начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, подсјетивши на тежак историјски усуд и солунски дуг предака који су прије више од вијека, крвљу и знојем на свјетским фронтовима, заслужили своје мјесто под небом Војводине.

Евоцирајући трагичне успомене на аустроугарски логор у румунском Араду, гдје је у Првом свјетском рату уморено преко 500 Херцеговаца, Авдаловић је повукао и једну дубоку егзистенцијалну паралелу:

— Ово је прилика да се преиспитамо гдје смо данас. Да ли смо срећнији данас кад имамо по глави становника једну собу, телевизор, телефон и ауто, или када смо сви спавали у једној соби по двоје у кревету? Не говорим ово да бисмо се враћали уназад, већ као опомену млађим генерацијама које понекад мисле да од њих почињу историја и стварање свијета.

Завршавајући обраћање, начелник Невесиња пренио је топле поздраве из завичаја и изразио наду да ће овај духовни и културни мост између камена и Баната трајати деценијама које долазе.

Културно-умјетнички програм био је права ризница наше баштине.

Традиционална гошћа херцеговачких сабора, првакиња драме Ивана Жигон, истакла је да јој служи на велику част што пред овим скупом може да говори о свом прађеду, генералу Митру Мартиновићу — првој сабљи Балканског рата, чији је отац Бошко ратовао на Вучијем долу. Она је овом приликом представила генералове мемоаре под насловом „Битка за част”, књигу коју је сама приредила из заоставштине своје мајке Јелене, а која свједочи о узвишеним моралним начелима и вриједностима којима се овај велики ратник водио. Из те ризнице породичног сјећања, Ивана Жигон је прочитала записе који су одјекнули као директно завјештање сабраним Херцеговцима:

— Свијет мораш знати задивити. Човјеку увијек мораш пружити нешто ново, јер оно што је обично брзо застаријева, а са тим застаријева и слава. Освојити срца свих, то је велика побједа која треба да се ослања на природну надмоћност и личне заслуге. Будите достојанствени, будите величанствени, и нека свако ваше дјело буде достојно једног краља. А шта то заправо значи? Да свака ваша мисао буде полетна и узвишена, јер оно што је уистину краљевско није садржано у моћи и слави, већ у беспријекорним навикама.

Посебан печат културно-умјетничком програму дала је оперска пјевачица Милица Досковић. Она је за ову прилику извела своју најпрепознатљивију пјесму, својеврсну идентитетску химну „Не дам”, чији је текст за ову прилику прерађен и у потпуности посвећен Херцеговини, што је изазвало снажне емоције и одушевљење присутних.

На музички и драмски део програма природно се надовезала и поетска ријеч. Познати српски пјесник Благоје Баковић. је у свом обраћању поручио Херцеговцима да њихово господство не потиче од материјалног богатства, већ од тога што су дубоко „прикопчани на Господа”. Кроз аутентичну херцеговачку филозофију опстанка, Баковић је подвукао да је за разумијевање најважнијих животних формула најпре потребно научити бројати до један, јер је управо у том броју сабрана сва суштина нашег идентитета.

— Један је Бог, једна је Србија, једна је Херцеговина, један је Свети Василије Острошки и један је Јован Дучић. Тако ви имате јединаца за васколико српство — поручио је Баковић, а потом присутнима казивао надахнуте стихове из своје поеме „Зрно соли”.

Ко научи до један да броји,

ком тај један најбројније значи,

од тог броја већи не постоји,

нит је ико од једнога јачи.

Кроз стихове пјесник је подсјетио на све косовске и кајмакчаланске крваве капуте, на плаву гробницу, солунце и нововјековне јунаке и мученике — од Светог Вукашина из Клепаца и Светог Станка, до мале Милице Ракић и Новака Ђоковића, спајајући историјску вертикалу нашег страдања и поноса у то једно, свето завичајно зрно.

Програм је отворио херцеговачки епски пјесник и здравичар Предраг Јаничић, након чега је кроз рецитал и игроказ „Невесињска пушка“ наступила породица Спремо из Велике Греде. Миодраг, некада најмлађи гуслар Србије, и његове сестре Анђела и Милица, оживјели су дух устаника из 1875. године.

Сестре Наталија и Емилија Јанчић извеле су „Побједничке пјесме“ и нумеру „Невесињски равни луже“, док је на струнама гусала наступио народни гуслар и предсједник најтрофејнијег гусларског друштва „Стара Херцеговина“ Ђорђе Тановић.

Допринос очувању баштине представило је и СКУГД „Петар Перуновић – Перун“, једино преостало гусларско друштво у Банату, које је наступило са мушком и женском пјевачком групом „Наш осмијех“.

Захвалност пријатељима удружења

Предсједник удружења Божо Пашајлић упутио је посебну захвалност свим добротворима, нагласивши да никога нису морали молити, већ су добри људи сами помагали како би ово вече успјело. У знак захвалности за несебичну подршку, Пашајлић је уручио иконе домаћину Родољубу Драшковићу (Swisslion) и Лазару Лазу Дангубићу из Хајдучице.

Удружење се искрено захваљује Граду Вршцу и хотелу „Хелвеција“, као и предузећима S.B.H. SO-TRADE (Нова Пазова), МИК Пројект (Београд), Техника АД Вршац, Ослонац (Бела Црква), Magica Court (Београд), Металинг (Београд), ВШ Електро-инстал – Пуцаревић (Вршац) и Дунав осигурању. Организацију су несебично помогли и појединци: Давор Мацура, Влада Чапић, Дарко Бајчетић, Милена Благојевић, Рајко Миловић, Драган Вејин и Божидар Пашајлић.

Посебан аплауз припао је дародавцима завичајне томболе: Радету Миљковићу (пет дана на Копаонику), Драгану Аћимовићу (викенд на Моску), Ристу Пудару (викенд у Мостару) и Марији Пашајлић (викенд у Вршцу). Њихова подршка је најљепши доказ да завичајна солидарност и даље живи, а да Херцеговци, ма гдје се налазили, знају да чувају своје коријене и трајну љубав према родном крају.

Овогодишње сабрање имало је и племениту, задужбинарску димензију. Гости су упознати са акцијом обнове и живописања Храма Покрова Пресвете Богородице у билећком селу Хоџићи, а на улазу у дворану била је постављена кутија за добровољне прилоге. Сва прикупљена средства биће усмјерена за осликавање цјелокупне површине овог храма.

Прва награда овогодишње томболе биле су гусле – дар породице Спремо

Узбуђење је донијела и богата томбола. Удружење је даривало седмодневно љетовање у Грчкој, а домаћини петодневни пут у Венецију. Међу осталим дародавцима нашли су се Раде Миљковић, који је обезбиједио пет дана у конацима на Копаонику, Драган Аћимовић са викендом на Моску, Ристо Пудар са боравком у мостарским апартманима „Мила“, те Марија Пашајлић која је даровала викенд у вршачком апартману „Инвенто“.

Сабор је завршен у касним сатима уз поруку надахнутог водитеља Уроша Марковића.

— Скоро двадесет година у Вршцу доказујемо да Херцеговина није само географија. Она је карактер. Она је вјера. Она је образ. Она је сјећање на претке и обавеза према потомцима… Нека нам је вјечна Херцеговина! Нека нам је вјечна Република Српска! Нека нам је вјечан српски народ!

Трифко Ћоровић

Фото: Слободна Херцеговина и Ненад Каначки

Млади рукометаши Херцеговине освојили су друго мјесто на 9. Меморијалном турниру – Трофеј Херцеговине “Милан Тасовац Таса“ који је јуче одржан у Билећи. Невесињци су до финала стигли побједама против екипа Сутјеска из Никшића и Раднички из Горажда, показујући много жеље и енергије. У борби за побједнички пехар намјерили су се на квалитетну екипу Будућности из Подгорице. У првом полувремену су били равноправан ривал, али је у наставку пресудио шири ростер Подгоричана.

За најбољег голмана турнира проглашен је Теодор Кљакић из невесињске екипе.

Меморијални турнир – Трофеј Херцеговине “Милан Тасовац Таса“ већ годинама окупља најталентованије младе рукометаше и чува успомену на човјека чије име заузима посебно мјесто у херцеговачком рукомету.

Овај спортски догађај је намијењен дјечацима рођеним 2010. године и млађим. На паркету спортске дворане у Билећи ове године су се представиле екипе из Требиња, Мостара, Подгорице, Никшића, Горажда и Невесиња. Турнир представља мјесто сусрета младих спортиста, промоцију рукомета, пријатељства и здравих вриједности, али и прилику да се нове генерације упознају са људима који су градили темеље овог спорта на херцеговачким просторима.