Region
Редовна исплата права на додатак на дјецу, права на матерински додатак, права на помоћ за опрему новорођенчета, права на пронаталитетну накнаду за трећерођено и четврторођено дијете и права на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу за мјесец јун почела је данас, саопштено је из Фонда за дјечију заштиту Републике Српске.
Јунска исплата додатка на дјецу обухвата 17.821 дијете, односно 10.438 корисника/родитеља, за прво, друго, треће и четврто дијете, као и за дјецу вулнерабилних категорија. За исплату овог права обезбијеђено је укупно 2.644.518 КМ.
Материнским додатком за мјесец јун обухваћено је укупно 3.888 мајки/породиља, а за исплату овог права издвојено је 1.576.123 КМ.
Данас почиње и исплата права на пронаталитетну накнаду за трећерођено и четврторођено дијете.
Право на пронаталитетну накнаду за трећерођено и четврторођено дијете оствариле су 133 мајке/породиље, односно 107 трећерођене и 34 четврторођене дјеце. За исплату овог права издвојено је 79.500 КМ.
За исплату права на помоћ за опрему новорођенчета издвојено је 280.500 КМ за 546 породиља/мајки, односно 561 дијете/новорођенче.
Исплатом за мјесец јун 2024. године право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу издвојена је укупно 261.047 КМ за 401 родитеља/његоватеља.
Обавјештавају се корисници да се за остваривање права могу обратити пословницама ЈУ Јавног фонда за дјечију заштиту, у мјестима у којима имају пребивалиште.
РТРС
На обронцима Морина, гдје су зиме сурове, без струје и воде, Саво Спремо (43) производи чувени херцеговачки сир из мјешине.
Спремо свако јутро сам музе око 300 оваца, а узгаја укупно 630, својих и туђих да би годишње произвео до двије тоне сира.
Саво, од маја до септембра сваке године док борави на овим пашњацима, устаје у цик зоре да би стигао да измузе овце од којих свако јутро добије око 110 литара млијека.
Најпопуларнији производ који прави је сир из мјешине, специјалитет добро познат који се најбоље слаже, знају љубитељи хране, уз кромпир поле. Овдје се такође прави и познат сир "шкрипавац".
Сам процес производње сира захтијева много времена и посла, од саме припреме мјешине (кожа одеране животиње која се препарира уз помоћ соли и зашије) до сирења. Годишње прода од 45-50 мјешина сира које су тешке до 50 килограма. Један килограм сира кошта 22 КМ, а младог 15 КМ.
„Некако успијевам да стигнем, некад останем до касно у ноћ док све завршим“, прича Спремо.
За свој сир има сталне муштерије, а највише их је из Невесиња, Калиновика, Мостара па чак и Дубровника, а који су навикли на добар и препознатљив укус његових домаћих производа.
Како се прави сир?
"Млијеко проциједим,успем у лонац да одстоји. Кад се почне сирити ставим га на шпорет да се загрије једно 15-ак минута на око 35 степени. Затим оциједим сурутку, а сир иде на цијеђење од јутра до увече. Онда га ставим у бачву, па послије једно четири дана иде у мјешину гдје стоји минимум мјесец и по дана", појашњава домаћин док сипа на дегустацију и своју домаћу ракију.
Са својом породицом дошао је у ове крајеве 2002. године са 18 година, а породичним послом је наставио да се бави. Бројне препреке и недостатак основних услова за живот као што су струја или телефонске везе, успио је превазићи уз помоћ соларних панела што му је донекле олакшало посао.
"У Невесињу смо живјели, имало се слабо пара. Купили смо ово имање и стоку. Мама и тата су умрли, сестра се удала, а ја сам наставио с овим да се бавим", испричао је Саво Спремо.
Када је посао кренуо запослио је Радоју који му већ осам година помаже око бриге о стоци.
Иако живи у неприступачном мјесту о његовом гостопримству се надалеко чуло, па му скоро свако вече свраћају муштерије или понеки пролазници, а своју колибу никад не закључава.
"Некад затекнем више него што сам оставио. Овдје нема људи, може се десити да се некоме поквари ауто, а увијек може овдје да преспава".
Поред оваца, има још осам крава чије млијеко такође користи за сир у комбинацији са овчијим. Преко зиме овце враћа њиховим власницима, а остали дио године проводи у Невесињу гдје има породичну кућу и трговину у којој продаје свој сир.
МОНДО БиХ
За вјернике Српске православне цркве данас је почео Петровски пост, установљен у славу светих апостола Петра и Павла и осталих апостола који су се послије силаска Светог Духа постом и молитвом припремали за хришћанску проповијед.
Петровски односно Апостолски пост ове године траје од 16. јуна до 11. јула, односно до Петровдана који сваке године празнујемо 12. јула. Почетак поста, а самим тим и његово трајање увијек зависи од датума Васкрса, па најкраће може трајати једну, а најдуже шест седмица.
Петровски пост назива се још и апостолски, почиње првог понедјељка послије Духовске недјеље и траје до празника Светих апостола Петра и Павла.
У току овог поста понедјељак, сриједа и петак се посте на води, уторак и четвртак, а субота и недјеља на риби.
Као и за вријеме трајања сваког поста не једу се месо, бијели мрс и јаја. Дан уочи Петровдана се такође строго пости.
Сврха поста, како кажу правила вјере, не може се постићи само уздржавањем од мрсне хране, већ и уздржавањем од лоших мисли, ријечи и дјела.
Петровски пост спада у један од четири најважнија годишња поста које СПЦ прописује својим канонима.
Најдужи је Велики или Часни пост који се завршава празником Васкрсења, а потом Божићни пост који, такође, траје више недјеља и завршава се празником Христовог Рођења.
Осим Петровског, у љетном периоду се поштује и Госпојински пост, пред Велику Госпојину, празник Вазнесења Богородице. Православни хришћани добровољно доносе одлуку о поштовању поста, а тим подвигом се постиже очишћење душе и тијела.
У Манастиру Житомислић данас је обиљежен празник Светих мученика житомислићких.
Свету литургију служио је владика далматински Никодим, уз саслужење јеромонаха Памфила из Манастира Тројице Сергијеве Лавра код Москве, свештеника Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Епархије далматинске.
Владика Никодим је у проповједи рекао да су мученици житомислићки пострадали за име господње.
“То вам је највећа љубав коју неко може да покаже да идеш и у смрт са својом браћом. Онај који слиједи све што је господ прошао су свједоци самог васкрсења Христовог. То нама треба да буде центар наше вјере. Ми као хришћани треба да слиједимо ријечи Господње и јеванђеље које каже да не припадамо овом свијету”, рекао је владика Никодим.
Подсјетио је на страдање Манастира Житомислић у два рата.
“Ова црква је била уништена када смо долазили први пут, а сада се подигла као феникс из пепела и краси овај крај. Ово је један од најљепших манастира у БиХ и драго ми је да нас овдје мученици житомислићки окупљају и да покажемо да поштујући њих јесмо поштоваоци Христа и прави вјерници”, поручио је владика Никодим.
Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић рекао је да је ово велики догађај за манастир и све вјернике.
“Тај 26. јун 1941. године је био страшан, али погледајте како се та страхота претвори у радост празника и то су Свети мученици”, поручио је игуман Данило.
Поздравио је представнике руске цркве која је мученике ставила у диптих светих Руске православне цркве, а оца Памфила задужили да пише житије мученика житомислићких.
Након литургије у Музеју Житомислић отворена је изложба под називом „Патријарх Варнава у посјети Херцеговини и Босни” аутора Дариа Дринића.
Дринић је на отварању изложбе рекао да изложба приказује посјету патријарха Варнаве Херцеговини, те да су слике откупљене из Загреба.
Дринић је говорио о животу патријарха Варнаве, али и да значај његовог дјела није довољно препознат у нашем народу.
Светој литургији и касније изложби слика присуствовао је велики број вјерника и званичника, међу којима представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару, народни посланик у Скупштини Српске Илија Таминџија, Недељко Ђого из Општинског вијећа Столац, представници Оружаних снага БиХ, Немања Вуковић, предсједник Скупштине општине Никшић и многи други.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2022. године одредио је 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких и од тада се празнује. Српска православна црква канонизовала је житомислићке мученике 2005. године када је освештан манастир Житомислић.
Свети житомислићки мученици у Српској православној цркви празнују се у знак сјећања на братство манастира Житомислић које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату када је запаљен и порушен манастир Житомислић.
Игуман манастира Житомислић Данило Павловић каже да се Свети мученици житомислићки поштују годинама у манастиру, али да се од 2022. прослављају као слава у манастиру Житомислић.
Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић и пострадали су у Другог свјетском рату. Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.
“Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гђе су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами”, прича игуман Данило.
Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.
Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опредјељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.
“Они тако млади нису били никаква пријетња, а ни по свом ставу нису се никоме замјерили него су живјели у миру са својим комшијама. Међутим завршили су тако како је завршила већина нашег народа из долине Неретве и свугдје гдје су Срби живјели на територији НДХ“, рекао је игуман Данило.
Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941., а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.
“1992. године је разорен манастир и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Ми данас имамо само дио сачуваних њихових костију које чувамо у цркви испред олтара. 2005. године проглашени су за мученике, јер су два пута страдали и од тада до данас их поштујемо, пјевамо их на свакој литургији и молимо им се као својим небеским заштитницима“, рекао је игуман Данило.
ТОП ПОРТАЛ