Обавјештвају се корисници у насељу Бојишта, дионица од Глоговаца према Цвијетићима, да ће у сриједу, 29. јула, доћи до обуставе водоснабдијевања због реконструкције тог дијела водоводне мреже.

Ученици из Невесиња, Билеће и Требиња и професор ликовне културе Драган Батинић пуни лијепих утисака стигли су са Крфа гдје су били учесници образовног кампа „Стопама наших предака“ који је приредила православно-спортско организација „СВЕТИ СРБ и ја“

Право на путовање ови млади људи нису добили случајно. Освојили су га својим литерарним, ликовним, калиграфским и видео радовима, показујући да љубав према историји, традицији и културном насљеђу може бити најљепше награђена.

Међу овогодишњим учесницима били су ученици Средњошколског центра „Алекса Шантић“ из Невесиња – Јелена Арбиња, Хана Скочајић, Јована Вишњевац, Миа Милићевић и Лука Настић, ученици ОШ „Петар Петровић Његош“ из Билеће – Николина Ковачевић и Дејан Милићевић и ученици Центра средњих школа Требиње – Јелена Стајчић, Ана Максимовић, Павле Пажин и Марија Шараба.

Током двије седмице проведене на Крфу, ученици су обишли сва најзначајнија мјеста српског страдања и васкрса. Посебно емотиван био је одлазак на острво Видо, гдје су на обали Плаве гробнице присуствовали парастосу и помену српским војницима, као и историјском часу који је оживио догађаје из времена Албанске голготе.

Посјетили су и Гувију, мјесто искрцавања српске војске на Крф, потом Агиос Матеос и споменик Дринској дивизији, као и споменике Гвозденом пуку и Моравској дивизији, које су претходне генерације учесника пројекта поставиле на мјестима гдје су логоровали српски војници.

– Током двонедјељног боравка на кампу у организацији ПСУСС „Свети Срб и ја“ имали смо прилику да упознамо историју, културу и традицију Крфа. Посебна част за све нас био је пријем код митрополита крфског господина Нектарија, као и код градоначелника Крфа. Присуствовали смо традиционалном грчком панигирију, упознали локалне обичаје, а слободно вријеме проводили кроз едукативне, културне и спортске активности, на прелијепим плажама Јонског мора и у дружењу са вршњацима из различитих крајева  испричала је ученица Јелена Арбиња.

Оно што овај пројекат чини посебним јесте чињеница да свака генерација оставља трајан траг на Крфу. И ове године вајари Михаило Глигорић и професор Драган Батинић, заједно са Србима који годинама његују сјећање на славну српску прошлост на Крфу, подигли су нови споменик као свједочанство страдања српских војника, али и нераскидивог пријатељства српског и грчког народа.

Тако Крф не постаје само мјесто сјећања, већ и простор у којем нове генерације остављају свој печат, настављајући мисију очувања националног памћења.

За ученике из Невесиња, Билеће и Требиња ово путовање било је много више од љетног кампа. Био је то час историје под отвореним небом, лекција о пожртвовању, слободи и достојанству, али и прилика да стекну нова пријатељства и упознају културу земље која је прије више од једног вијека широм отворила врата српској војсци и народу.

На крају боравка, ученици нису крили захвалност свима који су им омогућили да постану дио ове јединствене приче.

– Захваљујемо ПСУСС „Свети Срб и ја“, предузећу „Хидроелектране на Требишњици“, нашим наставницима – менторима и свима који препознају, подржавају и његују наш труд и рад, мотивишући нас да постављамо нове циљеве и остварујемо нове успјехе, поручили су учесници.

Док су се враћали својим домовима, са Крфа су понијели много више од фотографија и успомена. Понијели су осјећај поноса што су корачали стазама којима су прије више од једног вијека ходали њихови преци, чувајући завјет да се жртва српских војника никада не заборави.

Историја Херцеговине памти многе људе који су далеко од завичаја стекли богатство, углед и признања. Мало је, међутим, оних који су, попут Лазара Л. Милићевића (1892–1957), свој успјех доживљавали као прилику да помогну крају из којег су потекли. Управо зато име овог угледног привредника, хуманитарца и родољуба заслужује да буде сачувано од заборава.

Рођен у селу Лакат код Невесиња, у сиромашној херцеговачкој породици, Лазар је веома рано схватио да се за бољи живот мора изборити далеко од родног огњишта. Као седамнаестогодишњак, 1909. године, кренуо је преко океана, у Сједињене Америчке Државе, попут многих младих Херцеговаца који су у туђини тражили прилику за живот достојан човјека.

Судбина је, међутим, имала другачије планове. Почетак Првог свјетског рата вратио га је отаџбини. Одазвао се позиву Михајла Пупина, који је међу српским исељеницима у Америци организовао добровољце за помоћ Србији.

Пошто је рођен у тадашњој Аустроугарској, прелазак у Србију био му је забрањен, те је уз помоћ црногорског краља Николе добио путна документа и вратио се у отаџбину. Познавање енглеског и француског језика довело га је у близину српског генералштаба, гдје је својим знањем помагао током ратних година.

Послије рата почиње ново поглавље његовог живота. У Београду оснива компанију „Ауто Омниа“, која ће убрзо постати ексклузивни заступник америчког аутомобилског гиганта Џенерал Моторса за Краљевину Југославију. У вријеме када су аутомобили били симбол напретка, Лазар Милићевић био је један од људи који су модерне технологије и индустријски развој доводили на овдашње просторе.

Његово предузеће није се бавило само продајом аутомобила. Увозио је индустријске машине и техничку опрему, повезујући домаћу привреду са најразвијенијим свјетским тржиштима. У пословним круговима важио је за једног од најугледнијих и најуспјешнијих привредника међуратне Југославије.

Али богатство за Лазара Милићевића никада није било само циљ. Било је средство да помогне другима. Иако је живио у Београду, никада није прекинуо везе са Херцеговином. Помагао је бројним младићима из родног краја да дођу у престоницу, обезбјеђивао им школовање, занатску обуку и прве послове, вјерујући да је образовање највеће богатство које човјек може стећи. Био је један од оних људи чија су врата увијек била отворена за земљаке који су у Београд долазили у потрази за бољом будућношћу.

Као предсједник првог удружења Херцеговаца у Београду – „Неретва“ – окупљао је своје сународнике, његујући завичајни дух и међусобну солидарност. У својој кући на Топчидерском брду уредио је чувену Херцеговачку собу, аутентичан простор опремљен намјештајем и предметима нарученим из Коњица, желећи да и у срцу престонице сачува успомену на камен, огњиште и традицију свога краја.

Послије Другог свјетског рата, као члан Демократске странке, доживио је судбину многих успјешних привредника тог времена. Нова власт конфисковала је његову имовину – компанију „Ауто Омниа“, куће и другу стечену имовину. За човјека који је читав живот стварао, то је био тежак ударац од којег се никада није у потпуности опоравио. Недуго затим се разболијева и 1957. године умире.

Ипак, његово највеће богатство није нестало. Његова породица сачувала је Херцеговачку собу више од шест деценија, а унук Лазар Б. Милићевић поклонио ју је Музеју Херцеговине у Требињу, гдје се данас чува као драгоцјено свједочанство једног времена, породичне традиције и дубоке љубави према завичају.

Данас, када се говори о успјешним Херцеговцима, име Лазара Милићевића заслужује посебно мјесто. Не само зато што је изградио једно од најзначајнијих привредних предузећа међуратне Југославије, већ зато што никада није заборавио одакле је поникао. Његова животна прича подсјећа да се истинска величина човјека не мјери богатством које је стекао, него добром које је оставио другима.

За Невесиње и Херцеговину, Лазар Милићевић остаје симбол предузетничког духа, родољубља и доброчинства – човјек који је својим радом освојио свијет, али је срце заувијек оставио у завичају.

Драгомир Граховац