Radio Nevesinje
У Дому културе „Небојша Глоговац“ вечерас је приређен културно-умјетнички програм за ученике са Космета који су стигли у Невесиње у оквиру пројекта „Спојимо дјецу са Косова и Метохије и Републике Српске“.
Након вечерње службе у Саборном храму, драге госте у невесињском Дому културе поздравили су предсједник Одбора за помоћ Србима Косова и Метохије Милорад Арлов и свештеник Славко Лаловић. Они су истакли да Срби у Републици Српској брину за свој народ на Косову и Метохији и да су ови сусрети доказ да нису сами и да имају пријатеље.
Арлов се захвалио Општини Невесиње, свештенству, просвјетарима, невесињским породицама и свима који су се укључили у овај пројекат.
Страхиња Вуковић из Звечана први пут је дошао у Невесиње. Одушевљен је гостопримством својих вршњака са којима ужива у слободи коју нема у јужној српској покрајини. Страхиња има десеторо браће и сестара од којих је троје већ долазило у Републику Српску.
Црквена општина Невесиње је дјеци са Косова уручила пригодне поклоне, а етно групе „Свети Димитрије“ и „Симонида“ за госте су приредиле мини концерт српских изворних и етно пјесама.
Наставници из Основне школе „Ристо Пророковић“ сутра са својим колегама са Косова одлазе на једнодневни излет у Требиње, а заједничку вечеру у Невесињу приређује фирма „Гратен“ из Невесиња“.




Црква светих косовских мученика у Заборанима прославила је данас крсну славу Видовдан, а обиљежено је и 31 година од злочина над недужним цивилима и 82 године од страдања у Другом свјетском рату.
Свету литургију служио је свештеник Младен Чалија. Након литије услиједио је обред ломљења славског колача и пригодне здравице мјештана и гостију.
Чалија је нагласио да је српски народ увијек желио да буде на страни правде и истине.
„Можемо бити поносни на наше славне претке који су знали како се чува част и образ“, рекао је Чалија истичући да је косовски завјет био опредијељен за идеале да се у нашим срцима роди таква вјера и љубав да је вриједно дати живот за ближњега. Он је додао да је и у Заворанима, као и на Косову земља натопљена крвљу мученика.
„Нека молитвено заступништво Светог Кнеза Лазара и свих косовских мученика којима је посвећен овај храм увијек буду над нашим родом“, поручио је Чалија.

Замјеник начелника општине Невесиње Бодан Ботић похвалио је упорност мјештана који су успјели да снажном вјером превазиђу страдања и саграде овај храм у којем славе косовске јунаке и његују културу сјећања на жртве Заборана.
Предсједник Борачке организације Невесиње Синиша Шиповац пожелио је да Видовдан престане да буде дан страдања и постане инспирација за договоре, праштања и међусобно радовање.
Пригодне здравице одржали су Љубан Дука, Здравко Лозо, Драго Мучибабић, Драган Јокшић и Мишо Копривица. И у њиховим порукама доминирала је симболика Видовдана и завјет косовских мученика.
Након богослужења и славског обреда одржан је помен за жртве злочина код спомен плоче у цркви и положено цвијеће.

Црква Светих косовских мученика у Сточи освјештана је 2015. године, а храм је изграђен на иницијативу мјештана Заборана и околних села. Посебан печат изградњи овог храма дали су Љубан Дука и Раде Кандић, који су својим трудом и радом започели изградњу овог светог мјеста.
Становници Заборана неколико пута у историји доживљавали су страдање, али су опет устајали и обнављали живот. На локалитету гдје је саграђена црква некада се одржавао велики народни сабор.

У невесињском селу Дрежањ данас је одржан помен жртвама стравичног злочина, који су на Видовдан 1943. године починили фашисти. Парастос на Партизанском гробљу у овом селу служио је свештеник Драго Зубац, а цвијеће су положили представници Општине Невесиње, Општинске борачке организације и потомоци жртава.
У само једном дану злочиначка њемачка експедиција убила је 37 мјештана, а село је спаљено и опљачкано. Mеђу жртвама било је петнаесторо дјеце.
Осамдесет година послије мјештани села Дрежањ са тугом причају о овом немилом догађају. Жеља им је да се такво нешто никада више не понови.
Потомци страдалих 1961. године подигли су спомен обиљежје на којем су уклесана имена погинулих Ивковића и Вујовића.



Црква светог великомученика кнеза Лазара и свих мученика косовских у Батковићима прославила је данас крсну славу Видовдан.
Богослужење су обавили свештеници Раде Лакета, Драго Зубац и ђакон Дејан Ивановић. Након свечане литије преломљен је славски колач.

Услиједиле су здравице домаћина и гостију.
Свештеник Лакета пожелио је окупљеним вјерницима да их сила светог великомученика Лазара својом моћи и снагом води у све дане њиховог живота.
– Нека је срећан и Богом благословен овај велики дан, да вас Бог сачува у велике дане славе светитеља наших и светог великомученика Лазара, свих светитеља који су живот положили за ближњег свог, да би се данас у миру живило и рађало – поручио је Лакета.

У својој здравици свештеник Зубац је поручио вјерницима да се угледаjу на кнеза Лазара и косовске јунаке који су се одрекли земаљског зарад царства небеског, вјечног и непролазног живота.
Домаћин славе Саво Ковач у здравици је окупљеним пожелио добро здравље и да свако наредно окупљање буде у срећи и благостању.

Предсједник Црквеног одбора Добривоје Граховац честитајући славу свим окупљеним, нагласио је да се ове године навршава 50 година од освјештања цркве и да се прослава планира организовати у септембру.
Начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић честитао је славу свима, поручивши да је Видовдан дан који је обиљежио наш народ.
„ Цар Лазар је био инспирација многим људима који су у савременој историји чинили разна дјела да би наш народ опстао и преживио на балканској вјетрометини“ – поручио је Авдаловић.

Посебан поздрав и најбоље жеље и намјере мјештани су упутили дјечаку Василију Недељковићу који је дошао из Звечана, са Косова и Метохије у посјету родбини и који је данас носио један од бајрака у литији.

Група од 46 дјеце из Звечана која бораве у Невесињу са начелником општине Миленком Авдаловићем, директорицом невесињске Основне школе Маром Шаран и наставницима посјетили своје пријатеље у Мостару. Пред Саборном црквом Свете Тројице дочекали су их генерални конзул Републике Србије Васо Гујић, старјешина Саборне цркве Душко Којић, предсједница СПКД ”Просвјета” Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић, те чланови ”Просвјете” и дјеца из ”Просвјетине школе”.
Дјеца са Косова обишла су, поред Саборне цркве, Стару цркву у Мостару, Владичански двор и Конзулат Србије, Стари град и Стари мост, те парк Алексе Шантића.
Генерални конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић пожелио је дјеци да се добро проведу у Херцеговини.
“Ако смо бар мало времена посветили дјеци и да се барем мало одвоје од средине у којој живе и на тренутак забораве сву тежину коју имају на простору Косова и Метохије, нарочито у задње вријеме дешавања на сјеверу, а ово су дјеца из Звечана, мислим да смо урадили добру ствар. Требамо да се ујединимо и да подржимо овакве пројекте и да сви градови сутра буду домаћини овој дјеци”, поручио је Гујић.

Старјешина Саборне цркве Душко Којић рекао је да је сваки пут када дјеца са Косова дођу у Мостар, то празник за све Србе у Мостару. Он је изразио наду да ће се створити услови да се у наредним годинама више друже дјеца са Косова и из Мостара.
Којић је говорио о Саборној цркви и њеном значају за Мостар.
“Надамо се да ћете, када будемо освећивали ову цркву и ви доћи да будете овдје са нама. Косово је нешто што је нама у срцу и души. Косово је наше око и наше биће. Све људе које познајем, а који планирају пут на Косово, планирају га једнако важно као да иду у Јерусалим, јер Косово за нас заиста јесте Јерусалим”, рекао је Којић.

Предсједница СПКД ”Просвјета” ГО Мостар Сања Бјелица Шаговновић пожелила је дјеци и наставницима из Звечана добродошлицу и говорила им о Мостару.
“Ми овдје врло добро знамо како вам је и како живите на Косову. Косово је и наше срце. Наши свештеници и наш блаженопочивши владика Атанасије усадили су нам љубав према Косову и завјет да наше везе буду трајне”, рекла је Бјелица Шаговновић.
Начелник Невесиња Миленко Авдаловић подсјећа да је посјета дјеце са Косова и Метохије постала традиција у Републици Српској и да је Невесиње ове године домаћин дјеци са Косова.
Дјеца су смјештена у невесињске породице, а у наредним данима ће обићи све знаменитости Невесиња. Организоваће се посјета Крековима и споменику “Невесињској пушци”, Овчији брод, цркве, институције културе, школе и друге садржаје.
“Дјеца су нешто знала о Невесињу и Мостару, а ево могу да их и посјете сада. Задовољни су и све остало је небитно. Читав аутобус и људи који су дочекали дјецу су били у сузама. Невјероватно је како су се емоције просуле. Људи се поистовјете са нашим мукама које су биле деведесетих. Разумију муке и наша дјеца иако нису рођена у тешким временима”, каже Авдаловић.
ТОП ПОРТАЛ
Мај је мјесец кад се обиљежава један од најважнијих дана у години, Међународни дан породице. Иако се сваког 15. маја указује на то колико је породица важна, наталитет је из године у годину све мањи. Породице које се одлуче да имају више од двоје дјеце све су рјеђа појава. Ипак, тридесетчетверогодишња Мирјана Граховац се одважила да изађе из оквира удобности, ставила је своју породицу на прво мјесто и изабрала да буде поносна мајка петоро дјеце – Милице, Лазара, Дуње, Уроша и Вукашина. Без обзира на све изазове на које наилази свакодневно, увијек зрачи ведрином и ништа јој није тешко кад испред себе види насмијана лица својих малишана.
Мирјана Граховац је рођена у Сарајеву као једино дијете у породици Тодоровић. Још као беба је остала без мајке. Иако јој је отац био велика подршка и, иако јој је остатак живота посветио пружајући јој сву потребну пажњу и љубав, увијек је осјећала да јој нешто недостаје. Одувијек је чезнула да има брата или сестру, свог пријатеља који ће увијек бити ту за игру и несташлуке, али и неког ко ће увијек бити уз њу пружајући јој безусловну љубав какву само браћа и сестре дијеле.
„Са оцем сам живјела у Бреговима, у дворишту је увијек било пуно дјеце, не могу да кажем да ми је фалило друштво. Међутим, кад бих ушла у кућу, жељела бих да играм не љути се човјече са татом, или бих терала баку да ми чита па је тако она постала непресушни извор прича и пјесмица. Жељела сам да, као друга дјеца, имам неког са ким бих се играла кад је напољу киша. Често бих звала родицу или другарице из зграде да дођу код мене. Истина је да нисам била ускраћена за друштво, али имати пријатеље и брата или сестру су двије потпуно различите ствари“, присјећа се Мирјана свог дјетињства.
Мирјана са посебним жаром прича о својој дјеци и са осмијехом на лицу истиче да је баш ово жељела – велику породицу.
„Мој супруг је из велике породице, има брата и три сестре. Када сам ступила у њихову породицу, примјетила сам како се увијек пазе и помажу и то ме је одушевило. Љубав и подршка коју пружају једни другима оставили су ме без ријечи, а осмијех који не скидају са лица кад су заједно мора у вама да пробуди посебне емоције. У том тренутку сам знала да управо такву породицу желим за своју дјецу и да сам за тим чезнула читаво дјетињство“, прича нам Мирјана којој су, не крије, свекар и свекрва били узор према ком је одлучила да створи, за сада, седмочлану породицу.

Дјеца су највеће богатство
Мирјана је свог супруга Зорана упознала преко заједничких пријатеља и одмах су знали да се више неће раздвајати. Зоран је иначе одличан мајстор за камен, а Мирјана професор енглеског језика и књижевности. Ипак, њихово најљепше звање је родитељи двије дјевојчице и три дјечака.
Иако се за јединце често везује мишљење да су себични и размажени, Мирјана својим односом према породици показује да је то ипак само стереотип. Несебично ставља потребе своје породице на прво мјесто, жељна да својој дјеци пружи све најбоље, али и да их усмјери на прави пут. Поносно истиче да је одлука коју је донијела нешто што би увијек поновила јер, на крају кад све сагледа, ништа не може да је усрећи као поглед на њих петоро који се, и кад се посвађају и потуку, воле неизмјерно.

Лазар и Дуња
И док јој се по глави преплићу свакодневне догодовштине, кроз осмијех прича да јој је дан толико активан да некад нема времена ни са супругом да размени неколико ријечи. Међутим, кад дјеца заспу, допусти себи да погледа неки филм или прочита неколико страница омиљене књиге јер, истиче, ако је мајка нервозна и незадовољна и дјеца су.
„Сада сам, захваљујући дјеци, много богатија и зрелија. Породица за мене представља мир, сигурност, самопоуздање, подршку и љубав и пресрећна сам кад примјетим задовољство на лицу дјеце. Знам да их васпитавам на прави начин кад видим колико се међусобно воле и штите, срце ми заигра кад чујем да кажу да су богати јер имају једни друге“.

Урош, Милица и Дуња
Иако супруг Зоран ради по цијели дан и дође кући преморен, увијек је ту за њу и њихову дјецу, спреман да помогне у кућним пословима или се поигра са дјецом, одведе их у шетњу или вожњу бициклом. Ипак, са посебном емоцијом помиње своју заову чија им је помоћ била од великог значаја и не зна како би се снашли да им она повремено не помогне нарочито у тренуцима док је била у породилишту или кад је тек дошла кући са бебом.
„Прије него што се родила Милица, мислила сам да сам потпуно спремна на мајчинство. Међутим, када смо је донијели кући била сам у шоку, нисам ни претпостављала шта ме све чека. И уз сву помоћ коју сам имала било ми је тешко. Међутим, са другим дјететом је било много лакше, спремнији сте на све изазове које ће вам наметнути дан. Научите да организујете своје вријеме, али и дјецу, и кад успоставите рутину, постајете све опуштенији и из дана у дан све више уживате да проводите вријеме са тим малим створењима. Мислим да човјек треба да се препусти томе у шта је упловио и да се бори и иде напријед. Сви чекамо прави моменат за битне ствари у животу, а то не постоји“, прича Мирјана коју је, каже, мајчинство учинило много осјећајнијом, стрпљивијом, смиренијом, емпатичнијом и мудријом.

Вукашин, пето дијете у породици Граховац
Дугорочне планове, каже, не прави, једино тежи томе да дјецу васпита на прави начин. Најбитније јој је, као и сваком родитељу, да дјеца буду добра и неискварена, самостална и да увијек помажу једни другима. Иако се труди да их васпитава без гледања у екране, то је, каже, данас заиста тешко. Ипак, довија се на разне начине како да их забави док им уједно указује и на штетност телефона. Циљ јој је, прича, да својој дјеци ништа не брани него да их научи да сами разлуче шта је добро, а шта није.
НАЈСТАРИЈА - НАЈОДГОВОРНИЈА
Мирјана истиче да су јој Милица и Лазо који имају осам и шест година велика помоћ.
„Један дан Милица звони на интерфон и каже да је довела Лазу и Дуњу из вртића. Тај дан је падала киша, али су њих двоје поприлично суви, а Милица потпуно мокра. Питам је зашто је покисла, а она ми каже да је Дуња заборавила кишобран па јој је она, као старија сестра, дала свој да не покисне. Значи, има развијен тај осјећај да заштити млађе, али и да мени увијек помогне и заиста сам поносна на њу“.
„Трудим се да им спорт и неке активности које их не оптерећују буду примарна забава у односу на гледање у екран, а свака ваннаставна активност на коју иду наша дјеца је искључиво њихов избор. Супруг и ја смо увијек ту да их усмјеримо и покажемо им да је то корисно за њих и њихово здраво одрастање. Желим да их научимо шта су праве вредности, да им ништа не забрањујем него да их учим да размишљају рационално. Тако им никад нећу рећи да им забрањујем да гледају у телефон него им указујем на штетност тога за њих како би сами схватили да су довољно користили овај уређај. Такође се трудим да својој дјеци објасним да не морају увијек да се уклапају, већ да буду индивидуе које су прича за себе, са јасним ставовима. Желим да схвате да не треба да маре за туђе мишљење уколико знају да су они у праву па макар се у неком тренутку осјетили одбачено“, прича нам Мирјана о начину на који васпитава своју дјецу и посебно подвлачи да тежи да дјецу изводи у шетње, да возе бицикле или ролере и да их на тај начин удаљава од екрана, а не кроз забране јер се забранама, убјеђена је, ништа не постиже код дјеце.
Дјеца, наводи, уживају у великим породицама, срећни су што имају једни друге. Њима, каже, никада није досадно, увијек имају са ким да причају, да се играју, да се шале, али и да се посвађају и помире у истом сату.

Милица и Дуња, увијек су ту једна за другу
„На примјер, кад ружим Дуњу јер је урадила нешто погрешно, Милица ће увијек скочити да је брани иако зна да је погрешила. Пред тим ја остајем немоћна и не могу ништа више да кажем, јер је управо то оно чему сам жељела да их научим, да увијек буду ту једни за друге“, прича Мирјана док јој глас подрхтава од бујице емоција коју изазива прича о међусобној љубави њене дјеце.
УВИЈЕК СУ ТУ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ
„Како је Милица најстарија, све чешће жели да буде као ја и да преузме на себе неке обавезе за које још није спремна. Вукашин је сад једномјесечна беба и јако јој је занимљиво да брине о њему. Тако је, желећи да га пољуби, стала на решетку од кревеца док је он био у њему и читаву је извалила. Срећом, није пала на њега. Сви су то прећутали и наставили да се играју. Кад сам ушла у собу да нахраним Вукашина, имала сам шта да видим“.
Иако јој обавезе око дјеце и куће одузимају доста времена, Мирјана увијек нађе вријеме које ће посветити само себи. Уз добру организацију, каже, све је могуће постићи. Ипак, веома је битно и прилагодити се ситуацији у којој се тренутно налазиш и уживати у ономе што доноси сваки нови дан. И са веома мало слободног времена, Мирјана ипак стигне да уради нешто што јој заиста прија као што је одлазак у куповину или кафа са пријатељицом.
„У тренуцима кад сам јако нервозна, Милица примакне столицу до мене и почне да ме масира. Останем затечена како то дјелује, осјетим да напетост полако нестаје и чудим се како је успјела да ме смири њеним малим ручицама“, прича Мирјана о својој најстаријој ћерки која јој је велика помоћ.
Не могу да кажем да није тешко, али бих увијек исту одлуку донијела. Данас се млади плаше одговорности и обавеза па тако одлажу и стварање породице, а знамо да је она основна ћелија друштва. Вољела бих да сви, као друштво, схватимо да су нас модерни апарати удаљили једне од других и да ће нам свима бити боље кад се посветимо својој породици и пријатељима.
Извор: Глас Требиња/Радио Требиње
Аутор: Јована Салата