Неколико стотина вјерника учествовало је у "Шантићевој светосавској литији" у Мостару у знак подршке браћи у Црној Гори, а предводио је умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије и мостарско свештенство.

Литија, у којој је био велики број дјеце, кренула је послије литургије у Старој цркви до гроба Алексе Шантића на гробљу Бјелушине, гдје је служен помен и одржан рецитал пјеснику који је преминуо на данашњи дан 1924. године.

Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије поручио је данас из Мостара да ће Бог судити онима који насрћу на светиње.

Он је истакао да је српски народ један, ма гдје год да се налазио.

- Нека им Бог суди... Издржаћемо, ми смо велики народ, народ са великим духовним резервама. У Црној Гори се показало да је народ жив, а то свједоче и ова дјеца данас - истакао је владика Атанасије.

Велики херцеговачки пјесник Алекса Шантић умро је 2. фебруара 1924. године. Његови стихови и данас буде емоције и сјећања, посебно у Невесињу и Мостару.

Београдска „Политика“ од 5. фебруара 1924. године опширно извјештава о посљедњем испраћају великана српске поезије и великог родољуба.

Преносимо у цјелости текст:

„ Од погреба Светозара Ћоровића није било ниједне манифестације која би се њој бар мало приближила. Но сахрана Шантића задивила је свакога, јер Мостар није видео нити ће икада видети што величанственије. Томе је помогао још и диван, ведар, сунчан, пролећни дан - иако је на дан песникове смрти беснела ужасна бура.

Шантић је умро у кући гдје станује и његова сестра госпођа Ћоровићка. Одатле му је тело пренесено у Српски дом ноћу између суботе и недеље. Иако се тај чин имао извести уз учешће најмањег, скромно и тихо, ипак је пет стотина пријатеља и поштовалаца присуствовало овој дирљивој и необичној свечаности која је имала нечег мистичног и језивог. У недељу и у понедељак по подне цео Мостар, без разлике година, вере и занимања прошао је кроз Српски Дом где је тело било изложено.

У Мостар се слегле многобројне корпорације; изасланства су дошла на велике даљине. Владу је представљао жупан Красојевић који је положио венац и изјавио родбини саучешће у име Краљево; министра просвете заступао је др Крсмановић, начелник просветног одељења за Сарајево, војску командант дивизије, ђенерал Чађевић.

Поворка се кренула у два часа поподне из Српског дома. Била је дуга више од километра, озбиљна и достојанствена. Све у њој осећало је тежак губитак, тихо и ћутећи корачало; и за време паузе између две музике: хрватске глазбе и војне музике мостарске дивизије, само се чуло хучање плаво зелене Неретве и шестарење аероплана над старим Мостаром.

Кретало се овим редом: црквени знаци; основне школе, хрватска гллазба, средње и стручне школе мушке и женске, војна музика, Соколи са заставама, изасланици из Босне и Херцеговине; извидници; друштва и корпорације, њих осамнаест; четници; добровољци и инвалиди; ордени; венци; певачи друштва „Гусле“ и „Хрвоје“; свештенство; песниково тело на колима са четири коња, које су водили војници, а около шест девојака у бело обучених; за колима браћа песникова Перо и Саво са најближом родбином; заступници: Краљев, министра Просвете, изасланици Београда, представници војних и грађанских власти на челу са командантом дивизије и намесником за Босну и Херцеговину; грађанство.

Из Српског дома пошло се главном улицом, Новом улицом, па преко моста Краља Петра шеталиштем Војводе Мишића, преко моста Војводе Степе, главном улицом до радње Буњића, одакле су соколи на рукама носили тело стрмим уличицама до цркве, а одатле још стрмијим до гробља. Пет хиљада душа пратило је најомиљенијег Мостарца; и старо и младо од деце основних школа до погурених стараца.

Женског света било је у мањој мери због мостарског обичаја да оне не присуствују погребима. С тога разлога није на спроводу била ни Шантићева сестра, удовица покојног Светозара Ћоровића.

До цркве је ишла целокупна поворка, како је већ мрак био пао, пуштени су ученици, али је остала маса у целини пошла гробу да ту укаже последњу пошту. У шест и по часова земни остаци Шантићеви предани су земљи коју је волео и топло опевао као свету земљу.

Због великог броја пријављених говорника највећи број одржао је своје говоре пре опела. Говорили су: испред Српског дома Шотрић у име певачког друштва „Гусле“; код општине председник Ћемаловић, пред хотелом „Неретва“ др Крсмановић у име Министарства Просвете, код „Хрватског клуба“; Звонимир Турина у име Хрвата код гимназије Б. Шола, ученик, у име гимназијске омладине; на Рондоу др Леонтић из Дубровника; код електричне централе госпођа Гатало у име овдашњег Кола српских сестара; код Соколане др Колбо у име Сокола; са терасе Докићеве радње Љубибратић у име Просвете; код Митрополије Светислав Петровић у име Српског књижевног гласника; после опела у цркви митрополит Петар Зимоњић, пред црквом Јеремија Живановић у име Српске књижевне задруге и као уредник „Венца“; на гробу госпођа Крсмановић у име српских мајки.

У свим говорима нарочито је истицана Шантићева вредност и као песника и као човека; његова бескрајна љубав према родној груди, његов пророчки геније данашњих дана, љубав према убогима и потиштенима; исказивано је признање песнику човечности, али је указано и на разочарење у које је пао песник „најцрнијих ноћи и најсјајнијих дана“, који је заћутао када су почели облаци раздора и корупције да замућују ведре дане слободе.

Венаца је било шездесет. Сем венца Краљева и владе било их је од корпорација: Академије наука, професорског и учитељског удружења, омладине, добровољаца, певачких, књижавних и просветних удружења, политичких организација свих партија, многих општина, родбине и пријатеља, па и поштовалаца на велике даљине.

Све траке са натписима чуваће се у Српском Дому заједно са његовим сребреним венцима које је добио о педесетогодишњици живота.

Цела тужна свечаност изведена је савршено по утврђеном програму и дуго и дуго памтиће се у кршној Херцеговини.

Слабо учешће из Београда оставило је тежак утисак, јер је престоница много дуговала највећем сину кршне Херцеговине. Нема патриотске и књижевне корпорације у Београду којој се он на позив није одазвао.

Многа удружења и приватна лица уписала су Шантића за члана разних патриотских удружења, а нарочито „Просвете“.

Иако је сахрана завршена тек у ноћ, нису напустили поворку ни сељаци из околних крајева, већ су и даље остали у Мостару“.

ПОЛИТИКА, 5. фебруар 1924.