Region
Влада Републике Српске утврдила је јуче Нацрт измјена и допуна Закона о фискалним касама, којим су за неиздавање фискалног рачуна предвиђене казне од 10.000 до 20.000 конвертибилних марака, које морају бити плаћене у року од два дана како на објекат не би био стављен катанац.
Министарка финансија РС Зора Видовић објаснила је да је овим измјенама дефинисана новчана казна као замјена за затварање објекта.
- Ако казна буде плаћена у року од 48 часова, објекат неће бити затворен. У супротном, биће затворен 30 дана, а не 15, као што је било прописано до сада. Поновљеним прекршајем новчана казна била би двоструко већа, а објекат затворен 60 дана - рекла је Видовићева након сједнице Владе Српске и нагласила да овим законским рјешењем желе да умање ниво сиве економије, што подржава и пословна заједница.
Видовићева је навела да је Влада утврдила Нацрт закона о измјенама и допунама Закона о порезу на добит, којим је предвиђено да пореска основица буде умањена 100 одсто за улагања у опрему и постројења.
- Они који буду улагали у опрему и постројења неће бити опорезовани, а водили смо се чињеницом да је наша привреда још технолошки заостала - појаснила је Видовићева.
Министри су усвојили и Нацрт закона о измјенама и допунама Закона о унутрашњем платном промету јер Централна банка БиХ намјерава да сачини регистар рачуна за физичка лица.
- Ови закони проистичу из економских реформи које је утврдила Влада Републике Српске. Наш циљ је растерећење привреде и вјерујем да ћемо у овој години имати још закона који ће се односити на побољшање услова у привреди - нагласила је Видовићева.
Предсједник Уније удружења послодаваца РС Драгутин Шкребић каже за “Глас Српске” да пословна заједница подржава све видове борбе против сиве економије те да није толико важно колике су казне, већ да се законски прописи једнако примјењују на све.
- Нисам за драконске новчане казне, посебно када нису можда довољно искоришћена ни постојећа законска рјешења. Инспектори морају квалитетније спроводити контроле јер има објеката који су под одређеном политичком заштитом и у које инспектори и не долазе у контролу - тврди Шкребић и додаје да подржавају борбу против свих злоупотреба, рада на црно и сиве економије, али под условом да нема привилегованих.
Директор Занатско-предузетничке коморе РС Јовица Братић истиче за “Глас Српске” да су, према досадашњим прописима, за неиздавање фискалног рачуна предузетници плаћали казну од 500 марака, а на објекту је катанац стајао 15 дана.
- На иницијативу привредника инсистирали смо да не буде затварања локала и да, ако већ мора, буду повећане новчане казне. Што смо тражили, то смо и добили. Мислим да је казна од 10.000 КМ огромна и да ће се она више односити на правна лица, али, реално, крајње је вријеме да се уозбиљимо. Најгора варијанта је затварање локала јер у том случају губимо муштерије, па нема ни зараде и потребно је више мјесеци мукотрпног рада да се то поврати - рекао је Братић.
Стари студенти
Влада РС је по хитном поступку усвојила и приједлог измјена и допуна Закона о високом образовању с циљем продужења рока за завршетак студија за старе студенте. На сједници је, између осталог, утврђен Нацрт закона о измјенама Закона о локалној самоуправи, којим је до 30. јуна 2021. године продужен рок о усклађивању три запослена на 1.000 становника. Тај рок требало је да истекне 30. јуна ове године.
ГЛАС СРПСКЕ
Премијер Републике Српске Радован Вишковић рекао је да ће изградњом Хидроелектране Дабар енергетски сектор Српске постати значајан фактор на Балкану јер ће имати довољно електричне енергије за извоз, што ће донијети бројне бенефите за економску слику Српске.
Вишковић је, након разговора са руководством ХЕ Дабар, Хидроелектрана на Требишњици и Електропривреде Републике Српске, рекао да очекује да до половине ове године буде познат извођач радова на Дабру, с обзиром на то да је у току међународни јавни позив за финансирање и изградњу ове хидроелектране.
- Договорили смо са новом управом ЕРС-а да убрзамо процедуре уз поштовање законских оквира. Изградњом овог објекта у значајној мјери ћемо контролисати воде које се налазе у хоризонтима и регулисати евентуалне поплаве - навео је Вишковић и додао да ће од изградње Дабра корист имати и ХЕТ.
Он је рекао да је разговарно и о ХЕ Дубровник, гдје је од јануара обустављена производња због хаварије у којој су три радника изгубила живот.
- Доворили смо се да се на неки начин укључи и Влада Српске, да бисмо имали информацију када ће Дубровник бити на мрежи, јер нам је то битно да бисмо регулисали наше акумулације и искористили воде које долазе, да спремно дочекамо љетњи период - навео је Вишковић.
Он је истакао да је разговарано и о другим важним енергетским објектима, као што су Бук бијела, Фоча и Паунци, изразивши наду да ће ове значајне инвестиције бити завршене током мандата ове Владе.
Директор ХЕ Дабар Жељко Зубац рекао је да је расписан међународни јавни позив за финансирање и изградњу свих преосталих објеката и пуштање у рад што прије.
- То подразумијева да тражимо компанију или групу компанија које ће обезбиједити новац по најповољнијим условима и електрану пустити у рад што прије - каже Зубац.
Епархија Захумско – херцеговачка и приморска је у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове године обиљежава се 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а уједно и јубилеј установљења Епархије Хумске од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Прије 800 година, 1219. године основана је епархија Хумска са сједиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион.
Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38 милиметара и тежине 34,55 грама, а мањи је пречника 27 милиметара и тежине 17,28 грама. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата.
Умјетничко рјешења златника урадио је парох дубровачки, отац Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219 – 2019“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873 – 1992“.
Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник посједује цертификат и једну малу књижицу са текстом који слиједи.
ОСАМ ВИЈЕКОВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У бурној и знаковитој историји Српске православне цркве било је на десетине преломних тренутака и догађаја, успона и падова који су ту историју трајно обликовали и одредили. У том мноштву догађаја издваја се нарочито један преломни тренутак који представља сржну тачку и прекретницу у осмовјековном трајању наше цркве. Ријеч је, наравно, о гласовитој 1219. години када је Свети Сава, најзнаменитија личност не само у историји православног хришћанства на овим просторима, већ и у цјелокупној историји нашег народа, издејствовао код тадашњег васељенског патријарха самосталност цркве коју уздиже у ранг архиепископије. Од те 1219. и Савиног круцијалног чина траје континуирана борба и настојање да се ова најзначајнија тековина првог жичког архиепископа и истинског утемељивача Српске православне цркве одржи и опстане упркос честим историјским ударцима и искушењима који су неријетко угрожавали и доводили у питање њен даљи опстанак и трајање. Сви догађаји у историји нашег народа и цркве одређују се и самјеравају управо у односу на тај кључни 13. вијек и његову најзначајнију годину. Данас, осам вијекова послије, важност и значај Савиног чина, освијетљеног са замашне временске дистанце и сагледаног кроз призму збивања која су му претходила, баш као и оних којима он претходи, оцртава се у својој истинској пуноћи и несамјерљивом значењу.
Када је ријеч о збивањима која претходе и битно утиру пут мисији првог и најзначајнијег српског арихепископа и просвјетитеља, у првом реду треба се присјетити дјеловања једних од првих апостола Христове цркве – великог апостола Павла и његовог ученика апостола Тита, који на извјестан начин постављају темеље будућој Српској православној цркви оснивањем хришћанске цркве и првих хришћанских заједница на овим просторима. Да би досегла своју пуну самосталност, хришћанска црква требало је да прође кроз дуго раздобље од 13 турбулентних вијекова, који, између осталог, обухватају и дјеловање солунске браће, светих Ћирила и Методија, те уједињење српских области под владарском круном Немањића. Они пак догађаји који слиједе након 1219. године највише су осјенчени управо турским освајањем српских територија и укидањем Патријаршије (и њеним, додуше, кратковјеким поновним успостављањем), што ће довести до дисконтинуитета у историји наше цркве, која је, упркос вишевјековном процесу дезинтеграције, успјела у другој деценији 20. вијека, на темељу црквене зиданице коју је саградио најмлађи син Стефана Немање, повратити своју самосталност. Нови ударац, подједнако силан и снажан као и претходни које примала кроз своју дугу историју, Српска црква добија током и након завршетка Другог свјетског рата, који је једновремено означио и почетак петодеценијског раздобља њеног потискивања и крајње маргинализавије. Један нови рат и нови историјски потреси који су још једном из темеља продрмали српски народ почетком посљедње деценије 20. вијека – отворили су ново раздобље у историји цркве којим започиње период њеног унутрашњег обнављања и враћања достојанства и угледа који јој припадају. Посриједи је процес који, у извјесном смислу, траје и данас и из чијег окриља и самјеравамо осмовјековну историју наше цркве.
Оно на шта свакако ваља подсјетити на крају овог кратког осврта јесте и чињеница да Српска црква, од свог оснивања до данас, прати и дијели судбину народа којем припада а која је једно непрестано кретање између страдања и обнављања, смрти и васкрсења, успињања и посртања; судбину која нас укрепљује у спознаји о постојаности, чврстини и непорозности црквеног и националног темеља постављеног руком првог жичког архиепископа далеке 1219. године. Историја Српске цркве уједно је и историја наше херцеговачке епархије, а историја наше епархије јесте историја Саборне цркве Свете Тројице у Мостару – историја распињања и васкрсавања!
Херцеговачка епископија је кроз вијекове мијењала своје сједиште, од Стона, Тврдоша, Дужи па све до Мостара. Данас јој је сједиште у Мостару и Требињу. Мостар се и данас обнавља заједно са својом Саборном црквом. Стари мост, симбол Мостара, у свом полумиленијумском трајању преживио је многе владаре и ратове. Посљедњи рат, на самом крају другог миленијума, није преживио. Обновљен је и пуним сјајем је засјао на почетку 21. вијека. Мостару је враћен његов симбол.
Саборна црква, други симбол Мостара, запаљена је и до темеља разрушена годину прије рушења Старог моста. Њена обнова се приводи крају, а с њом се обнавља и наш народ и вишевјековно сједиште наше епископије.
Епископ Григорије
Велики херцеговачки пјесник Алекса Шантић умро је 2. фебруара 1924. године. Његови стихови и данас буде емоције и сјећања, посебно у Невесињу и Мостару.
У посједу Радио Невесиња је чланак из београдске „Политике“ од 5. фебруара 1924. године у којем се опширно извјештава о посљедњем испраћају великана српске поезије и великог родољуба.
Преносимо у цјелости текст:
„ Од погреба Светозара Ћоровића није било ниједне манифестације која би се њој бар мало приближила. Но сахрана Шантића задивила је свакога, јер Мостар није видео нити ће икада видети што величанственије. Томе је помогао још и диван, ведар, сунчан, пролећни дан - иако је на дан песникове смрти беснела ужасна бура.
Шантић је умро у кући гдје станује и његова сестра госпођа Ћоровићка. Одатле му је тело пренесено у Српски дом ноћу између суботе и недеље. Иако се тај чин имао извести уз учешће најмањег, скромно и тихо, ипак је пет стотина пријатеља и поштовалаца присуствовало овој дирљивој и необичној свечаности која је имала нечег мистичног и језивог. У недељу и у понедељак по подне цео Мостар, без разлике година, вере и занимања прошао је кроз Српски Дом где је тело било изложено.
У Мостар се слегле многобројне корпорације; изасланства су дошла на велике даљине. Владу је представљао жупан Красојевић који је положио венац и изјавио родбини саучешће у име Краљево; министра просвете заступао је др Крсмановић, начелник просветног одељења за Сарајево, војску командант дивизије, ђенерал Чађевић.
Поворка се кренула у два часа поподне из Српског дома. Била је дуга више од километра, озбиљна и достојанствена. Све у њој осећало је тежак губитак, тихо и ћутећи корачало; и за време паузе између две музике: хрватске глазбе и војне музике мостарске дивизије, само се чуло хучање плаво зелене Неретве и шестарење аероплана над старим Мостаром.
Кретало се овим редом: црквени знаци; основне школе, хрватска гллазба, средње и стручне школе мушке и женске, војна музика, Соколи са заставама, изасланици из Босне и Херцеговине; извидници; друштва и корпорације, њих осамнаест; четници; добровољци и инвалиди; ордени; венци; певачи друштва „Гусле“ и „Хрвоје“; свештенство; песниково тело на колима са четири коња, које су водили војници, а около шест девојака у бело обучених; за колима браћа песникова Перо и Саво са најближом родбином; заступници: Краљев, министра Просвете, изасланици Београда, представници војних и грађанских власти на челу са командантом дивизије и намесником за Босну и Херцеговину; грађанство.
Из Српског дома пошло се главном улицом, Новом улицом, па преко моста Краља Петра шеталиштем Војводе Мишића, преко моста Војводе Степе, главном улицом до радње Буњића, одакле су соколи на рукама носили тело стрмим уличицама до цркве, а одатле још стрмијим до гробља. Пет хиљада душа пратило је најомиљенијег Мостарца; и старо и младо од деце основних школа до погурених стараца.
Женског света било је у мањој мери због мостарског обичаја да оне не присуствују погребима. С тога разлога није на спроводу била ни Шантићева сестра, удовица покојног Светозара Ћоровића.
До цркве је ишла целокупна поворка, како је већ мрак био пао, пуштени су ученици, али је остала маса у целини пошла гробу да ту укаже последњу пошту. У шест и по часова земни остаци Шантићеви предани су земљи коју је волео и топло опевао као свету земљу.
Због великог броја пријављених говорника највећи број одржао је своје говоре пре опела. Говорили су: испред Српског дома Шотрић у име певачког друштва „Гусле“; код општине председник Ћемаловић, пред хотелом „Неретва“ др Крсмановић у име Министарства Просвете, код „Хрватског клуба“; Звонимир Турина у име Хрвата код гимназије Б. Шола, ученик, у име гимназијске омладине; на Рондоу др Леонтић из Дубровника; код електричне централе госпођа Гатало у име овдашњег Кола српских сестара; код Соколане др Колбо у име Сокола; са терасе Докићеве радње Љубибратић у име Просвете; код Митрополије Светислав Петровић у име Српског књижевног гласника; после опела у цркви митрополит Петар Зимоњић, пред црквом Јеремија Живановић у име Српске књижевне задруге и као уредник „Венца“; на гробу госпођа Крсмановић у име српских мајки.
У свим говорима нарочито је истицана Шантићева вредност и као песника и као човека; његова бескрајна љубав према родној груди, његов пророчки геније данашњих дана, љубав према убогима и потиштенима; исказивано је признање песнику човечности, али је указано и на разочарење у које је пао песник „најцрнијих ноћи и најсјајнијих дана“, који је заћутао када су почели облаци раздора и корупције да замућују ведре дане слободе.
Венаца је било шездесет. Сем венца Краљева и владе било их је од корпорација: Академије наука, професорског и учитељског удружења, омладине, добровољаца, певачких, књижавних и просветних удружења, политичких организација свих партија, многих општина, родбине и пријатеља, па и поштовалаца на велике даљине.
Све траке са натписима чуваће се у Српском Дому заједно са његовим сребреним венцима које је добио о педесетогодишњици живота.
Цела тужна свечаност изведена је савршено по утврђеном програму и дуго и дуго памтиће се у кршној Херцеговини.
Слабо учешће из Београда оставило је тежак утисак, јер је престоница много дуговала највећем сину кршне Херцеговине. Нема патриотске и књижевне корпорације у Београду којој се он на позив није одазвао.
Многа удружења и приватна лица уписала су Шантића за члана разних патриотских удружења, а нарочито „Просвете“.
Иако је сахрана завршена тек у ноћ, нису напустили поворку ни сељаци из околних крајева, већ су и даље остали у Мостару“.
ПОЛИТИКА, 5. фебруар 1924.