Radio Nevesinje

Radio Nevesinje

Ел. пошта: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

У ОШ“Ристо Пророковић“у Невесињу јуче су одржана Регионална такмичења из енглеског језика и демократије за ученике деветог, односно шестог разреда.

Невесињска екипа која се такмичила из демократије освојила је треће мјесто, док су из енглеског језика ученици ОШ“Ристо Пророковић“, Анита Бјелогрлић и Ђорђе Гушић подијелили пето мјесто.

Прво мјесто из демократије заслужили су ученици требињске школе „Вук Караџић, док је најбоља из енглеског језика била Ивана Ћук из ОШ “Свети Василије Острошки“ такође из Требиња.

Васиљко Шкриван, савјетник за наставу из Републичког педагошког завода додијелио је ОШ“Ристо Пророковић“ захвалницу за успјешну организацију такмичења. Он је нагласио да је веома задовољан како знањем које су показали ученици из демократије и енглеског језика, тако и веома топлим пријемом домаћина.

Директорица невесињске школе Мара Шаран захвалила се ученицима и њиховим наставницима на труду и раду које су уложили и одличном знању које су показали на такмичењу.

Најбољим ученицима додијељене су дипломе и похвале, а професорима чији су ученици освојили прво мјесто додјељена су признања.

Невесињски ученици учествовали су јуче и на Регионалном такмичењу из хемије које је одржано у Билећи. Запажен резултат остварила је Сњежана Стајић која је заузела треће мјесто.

Још један успјех невесињски основци остварили су на Малим олимпијским играма које се одржавају у Приједору. Рукометна екипа ОШ “Ристо Пророковић“ пласирала се у завршницу такмичења међу четири најбоље екипе и данас ће се борити за једну од медаља.

Славенка Голијанин

У 15. колу Прве рукометне лиге РС Херцеговина је вечерас у Невесињу савладала Приједор резултатом 30:24. Невесињци су се тако ривалу реванширали за пораз из јесењег дијела сезоне.

Нешто опуштенији улазак невесињских рукометаша у утакмицу гости су искористили и повели са 4:1. Међутим, домаћи су брзо посложили редове, заиграли чвршће у одбрани и уиграним контрама пунили мрежу ривала. Најбољи период имали су у посљедњих десет минута првог полувремена када су направили серију 7:1 за миран наставак сусрета.

У другом дијелу утакмице Херцеговина је рутински одржавала предност, а у финишу сусрета прилику су добили јуниори и имали су запажене роле. Девет играча из домаћег састава уписало се у стријелце, а бриљирао је Драговић са 11 голова. Код гостију се истакао Благојевић са 10 голова.

У наредном колу Херцеговина гостује у Бањалуци ОРК „Борац“.

Her Pri 1

 

ХЕРЦЕГОВИНА – ПРИЈЕДОР 30:24 (15:9)

 

Спортска дворана „Невесињка“. Гледалаца: 200. Судије: Трнчић, Џебо (И. Сарајево). Искључења: Херцеговина (6 мин), Приједор (14 мин). Седмерци: Херцеговина 3 (2), Приједор 5 (3).

ХЕРЦЕГОВИНА: Стајић, Џидић, Ковачевић (3), Пантић, Кнежевић, Шиповац (2), Манигода (2), Граховац, Буха (1), Авдаловић, Ивановић (2), Чабрило (3), Бабић (3), Шаренац, Драговић (11), Вујадиновић.

ПРИЈЕДОР: Ђуричић, Благојевић (10), Бабић, Шербула (2), Кесар, Ковачевић (3), Ивановић (3), Мишковић, Вокић (1), Топић, Балабан (5).

Her Pri 2

Her Pri 3

Her Pri 5

Ученица осмог разреда Основне школе „Ристо Пророковић“ Елена Голијанин освојила је треће мјесто на 26. Републичком такмичењу из математике које је данас одржано у Бањалуци. Вриједна невесињска ученица је тако изборила пласман на Јуниорску математичку олимпијаду БиХ. Еленин ментор је наставница Драгана Ивковић.

У конкуренцији осмих разреда на завршном такмичењу младих математичара Републике Српске учествовало је 17 ученика, међу којима су били побједници свих регија из РС. Такмичење је организовао Републички педагошки завод.

Подсјећамо, Елена Голијанин је прошле године освојила прво мјесто на Републичком такмичењу из Српској језика и језичке културе.

Elena 12

                Обавјештавају се ратни војни инвалиди од I до X категорије и чланови породица погинулих бораца да је објављен јавни позив за подношење захтјева за остваривање права на бањско и климатско лијечење за 2019. годину.

У јавном позиву утврђени су критеријуми за пријављивање, поступак избора корисника, трошкови и временски рок за реализацију пројекта.

Јавни позив је објављен у „Гласу Српске“ 28.03.2019. године и на Огласној табли општине Невесиње 05.04.2019. године.      

Пројектом бањске рехбилитације РВИ и чланова породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске за 2019. годину, за општину Невесиње планирана је бањска рехабилитација за 10 корисника.

Рок за подношење писменог захтјева са траженом документацијом је 15 дана од дана објављивања Јавног позива на Огласној табли Општине.                                                              

Захтјев се подноси Одјељењу за општу управу. Образац Захтјева може се преузети у Шалтер сали Општине.

Контакт телефон за додатне информације и правну помоћ: 059/601-239.

Перо Зубац, пјесник, волио је у Мостару једне јесени, рећи ће његова пјесма, неку Светлану. Пјесник ће касније признати да је то био само лирски субјекат, а да је Перо Зубац лично у Мостару волио чак четири пута, те да се ниједна од његових љубави није звала Светлана. Касније је преселио у Нови Сад. Ту су 1965. године, када је настала једна од најпознатијих пјесама српске поезије, вољене Мостарке добиле једно једино име. Пјесма о којој је ријеч, може се претпоставити, је "Мостарске кише". Зубац је ову пјесму на објаву у Загреб послао Звонимиру Голобу. Остало је историја. Стихови о Мостару и Светлани двадесетогодишњег Перу Зупца винули су у сам врх тадашњег југословенског пјесништва, а он се на том врху, чак и по нестанку државе Југославије, одржавао и одржава до данас.
Преко педесет књига разних жанрова које је објавио и мноштво награда које је добио, већ су довољни да се направи легат у неком озбиљном музеју. Но, сувише је рано да се прича о томе. Најновије признање Пери Зупцу стигло је из Јагодине. Тамо је проглашен лауреатом награде "Златни Орфеј", поводом чега је, како о наградама, тако и о књигама, пјесништву, колегама, родном Невесињу, Мостару као граду његове младости, али и о фудбалу, говорио у интервјуу за "Независне".
НН: Шта уопште за једног познатог пјесника с огромним опусом представљају књижевне награде?
ЗУБАЦ: Мене су награде увек радовале. Нисам се нешто много нудио, аплицирао, ангажовао, него када се то деси, онда сам стварно био обрадован, без обзира на то да ли се ради о малој или о великој награди. Мене су у Републици Српској јако обрадовали када сам добио "Шушњар", па кад сам добио награду од Клуба пријатеља уметности у Мркоњић Граду за најлепшу љубавну песму, ја сам дошао тамо и био сам веома радостан. Говорим о томе шта су велике, а шта су мале награде. Добио сам и две највеће. Ја сам у 27. години добио "Горанов вијенац". Две године пре мене ту награду добио је и мој пријатељ Добрица Ерић и ми смо први спрски песници који су добили ту велику хрватску награду. Добио сам и награду "Ослобођење Војводине", и вуковарску и мостарску и кикиндску и награде многих градова и свака од њих ме обрадовала, па ме тако обрадовало и то што ћу отићи у Јагодину по награду "Златни Орфеј". Добри песници пре мене су добили ту награду и добар је фестивал. Увек када се људи потруде да направе нешто у корист поезије, то ме радује.
НН: Прије двије године када сте добили Шантићеву награду многи су се изненадили да Вам је тек тада припала.
ЗУБАЦ: То је мој завичај. Ја сам из Невесиња, а награда се додељује у Мостару. Сви који су добили ту награду после ових наших несретних ратова били су добри песници. Нема ниједан који није добар, а да је добио ту награду. Иначе, било је духовито када ми је саветница градоначелника Мостара рекла: "Ја сам се тако радовала када сте први пут добили Шантићеву награду", мислећи да сам добио ту награду пре рата, а у ствари сам је пре две године први пут добио.
НН: Колико се друштвени статус пјесника промијенио данас у односу на онај какав је био прије рата?
ЗУБАЦ: Знате како, данас има много више награда него некада. У Србији је некада било пет издавача, а данас има сто пет. Самим тим оно некадашње било је више цењено. Било је занимљиво када сам добио награду "Ослобођења Војводине", која више не постоји. Ја сам тада радио на телевизији и стигло ми је писмо у којем је речено да сам том наградом остварио ниво, да без обзира на то шта радим имам плату у висини плате доктора наука. Дакле, ко је год добио ту награду, без обзира на то где радио, био портир или директор, аутоматски је добијао коефицијент који му гарантује плату доктора наука. Та награда је била везана за револуцију, па када су нестала времена која су славила револуцију, нестала је и она.
НН: "У књигама спава искуство света и ти га будиш читајући", кажу стихови једне Ваше пјесме. Да ли данас довољно будимо искуство свијета?
ЗУБАЦ: Драго ми је што знате те стихове, то ми је једна од дражих песама за децу које сам написао. Забуна је да се не чита. Чита се много више него пре. У наше доба није било интернета, а на интернету се јако много чита поезија. Сигуран сам, ако се може мерити било каквим блесиметром, да би било немогуће да се у доба интернета мање чита него онда када га није било. Интернет је спасио поезију.
НН: Чарлс Симић је писао о томе закључивши како је сама чињеница да људи имају времена да цијеле опусе пјесника разних епоха објављују на интернету доказ да се поезија много чита.
ЗУБАЦ: Пратим поезију на интернету, иако је не објављујем тамо, јер немам ни времена, ни живаца, ни концентрације за тако нешто, али видим да је неко окачио, рецимо, петнаест или двадесет мојих песама на неку страницу. Тај човек је морао то прекуцавати, спајати, слати, објављивати, а да ме никад у животу није видео. Наравно, не говорим само о себи, него се то односи на све друге. Знате шта је ту занимљиво? То што је интернет један праведан, чак и најправичнији систем. Како је Душко Трифуновић говорио, то народ бира. Која је најбоља песма Пере Зупца? То се зна, народ је одабрао, може Перо да прича шта хоће. Комплетан Алекса Шантић се, рецимо, налази на једном енглеском сајту који потписује Денис Боом, а тај Денис је као дечак био једно време у Мостару и направио је тај предивни сајт посвећен Шантићу на енглеслом језику.
НН: Колико је поезија уопште преводива?
ЗУБАЦ: Рећи ћу вам један детаљ. Скоро је изашла једна књига на шпанском језику. Моју поезију превела је Силвија Манрос, која је наша, удата за Стојаковића у Београду. И када је примила награду за најбољег преводиоца читала је део из "Мостарских киша", на шпанском, нормално. Ја сам јој тада рекао: "Госпођо Силвија, то тако лепо звучи, па лепше су 'Мостарске кише' на шпанском, него на српском."
НН: Народ је, зна се, одабрао "Мостарске кише" за најбољу Вашу пјесму.
ЗУБАЦ: Да, то је тако још од 1965. године.
НН: Занимљиво је да сте овом пјесмом у неку руку брендирали име Светлана, толико да многи мисле да сте Ви написали и "Калемегданско вече", гђе се име Светлана помиње у неком другом контексту.
ЗУБАЦ: Јесте, многи мисле да је то моја песма. У једној од мојих књига ја сам написао и објаснио да је то песма Миломира Ђукановића Ђузе. Миломир Ђукановић Ђуза, мој друг, био је уредник на Телевизији Београд, врло занимљив писац и романсијер. Он је једноставно написао ту песму и није је ни потписао. Први пут је била речена на неком радију и то је једноставно заживело. Ми смо се дружили и он то мени ништа није рекао. Једном ми пошаље једну своју књигу, роман у којем јунак објашњава девојци како је потурио мени песму "Калемегданско вече". Тада сам и ја то сазнао и смејали смо се после. Ето, забуна је, а та песма и не личи на мене. Не иде уз мене оно са шлицом, ја сам много фин дечак (смијех). Ђуза је мој друг, ја сам њему рекао, ма нема везе. Знате, била је на радним акцијама једна песма о Цеци, звала се "Светлана, звао сам те Цеца". То се говорило по радним акцијама, дугачка једна песма без потписа и многи су мислили да сам је ја написао.
НН: Говорили сте да су Вам невесињски сњегови у ђетињству много значајнији од потоњих мостарских киша...
ЗУБАЦ: То је најлепша сензација мог детињства које се врло радо сећам и описао сам те невесињске снегове у многим књигама. Када сам скоро био с владиком Григоријем у Невесињу, ја сам намерно то читао Невесињцима, и то је био први пут да сам у Невесињу говорио песме. Никада пре нисам у Невесињу говорио песме. Доводио сам тамо Мику Антића и друге песнике, али ја тамо никада нисам био познат као песник. То сам објашњавао многим својим пријатељима. Мене су у Невесињу знали као Перицу, а Перица је био фудбалер. Када смо 1980. године били седам дана у Мостару Десанка Максимовић и ја, сретнемо једног мог пријатеља из основне школе. Она је ишла да види руже у неком ружичњаку, кад иде човек према нама познат, мој пријатељ Хасан. Сретнемо се. "Јао, Хасо, јеси то ти, откуд овде?" "Јесам, ја сам сада инжењер, радим ту у Мостару", каже он. Каже Десанка у неко доба: Дивно, Хасане, сад ћете ви мени рећи да ли је мој Перо кад је био мали писао песме?" Каже њој Хасан: "Другарице, он је био најбољи фудбалер од свих нас, штета." (смијех)
НН: Када сте престали да играте фудбал?
ЗУБАЦ: Још у подмлатку Вележа сам повредио ногу и у Чапљини на једној утакмици сам стао и нисам више могао да трчим.
НН: Дакле, то је био крај Ваше фудбалске и почетак пјесничке каријере?
ЗУБАЦ: Лео Халдун, који је био задужен за младе фудбалске таленте у Херцеговини, једном је у возу случајно срео Мирослава Антића и мене и каже он Антићу: "Видио сам ја одмах да мали мисли главом."
НН: Колико данас обилазите родну Херцеговину?
ЗУБАЦ: Кад могу, прије је то нормално било много чешће. Жеља ме често вуче, али у овим годинама једно су жеље, а друго могућности.
НН: У пјесми "Кад дође час" кажете: "Кад куцне ура да се крене, /у непостојање, у душа врт, /учини ко да је дошла по мене /Ленка Дунђерска, а не смрт..." Прије коју годину написали сте и студију о Ленки Дунђерски. Од када траје Ваша заинтересованост за Ленку?
ЗУБАЦ: Да, то се ја обраћам Господу, видим да много знате. Ленка Дунђерска је моја литерарна опсесија. Двадесет година сам се бавио њом, написао сам ту књигу "Ленка Дунђерска". Иван Настовић, који је био највећи зналац тих снова и писао књиге "Снови Десанкини", "Снови Андрићеви", објавио је књигу о Лази Костићу и Ленки и мени је послао један примерак. Онда ја отворим књигу, кад тамо залепљен један папир. Каже, овај део је избачен из књиге, а на њему стоји "Перо Зубац реинкарнација Лазе Костића". Касније ми рече да је тако мислила и Теодора Дунђерска, која ти је помогла. Ленка је била њена тетка, а Теодора док је била жива учинила ми је велику част, много ме задужила. Дала ми је фотографије Ленке када је била мала и много шта. Једину књигу из Ленкине библиотеке имам само ја. Тако, ето, то ме пратило кроз живот. То је нека промисао, јер Теодора Дунђерска је говорила, баш ће један дечак из Невесиња да се интересује да Ленку Дунђерску, али ето, заиста је тако било.
НН: За крај реците нам још само колико смо изгубили скорим одласком Вашег пријатеља Добрице Ерића?
ЗУБАЦ: Много, заиста много. Таквих песника није било. Од свих тих такозваних сељака песника памтиће се тек Паун Петронијевић и Добрица Ерић, али Добрица је био савршен песник. Песник којем је језик био као нама што су хлеб или вода. Он је толико владао језиком, музиком и римом, а завршио је само основну школу. То је једноставно богомдани песник. Био је патриота и тај његов патриотизам никоме није могао да засмета. То је била једна префињена врста патриотизма. Хтео то или не, човек када би га први пут срео, заволео би га. Нема више таквих песника. Он је био уникатан. Ја сам отиошао да га испратим. Било је јако много народа и био сам јако сретан што сам се поклонио једном од највећих песника које смо имали.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
НЕЗАВИСНЕ

На Благовијести, 7. априла, у манастиру Житомислић, код Мостара, биће отворен музеј у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, враћена након 27 година у ову светињу, а чини је збирка икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ.

У музејској поставци коју ради професор доктор Љиљана Шево, налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. вијека – дјела српских, итало-критских и руских аутора.

„Међу српским иконама најзначајније су `Житомислићке двери`, које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, дјело Георгија Митрофановића. Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос и једна је од четири такве у свијету. Иконе су рестауриране и враћене у Епархију“, каже за Срну игуман манастира Житомислић Данило Павловић.

Осим икона, манастир посједује и шест јако вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија датира из 14. вијека.

У музеју ће бити постављена и збирка сребрених предмета за црквену употребу, углавном из 17. вијека.

„Ова збирка икона и умјетнима једна је од три највеће у БиХ. Једна је у Сарајеву у Старој цркви, друга је у Тузли. Дуго смо чекали на изградњу музеја да би се ове умјетнине могле чувати у адекватним условима, али и бити изложене“, наводи игуман манастира Житомислић.

Игуман Павловић каже да ће на Благовијести, које су и манастирска слава, у 9.00 часова литургију служити Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије.

У подне ће бити отворен музеј, у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, коју су 1992. године спасиле монахиње овог манастира.

Музеј ће отворити директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, будући да је та институција Републике Српске у највећој мјери финансирала изградњу овог објекта, а помогло је и федерално Министарство културе.

„Манастир Житомислић посједује велику музејску збирку. То су умјетнине које су монахиње које су живјеле у овом манастиру до посљедњег рата успјеле да спасу од ратних дејстава и пренесу у Србију“, каже игуман Данило.

Он додаје да Манастир из године у годину посјећује све већи број православних ходочасника, али и страних туриста.

„Овај музеј биће јако значајан за Манастир и све који га посјете и биће отворен током цијелог дана и свима доступан“, каже игуман.

Игуман подсјећа да је знатан дио манастирске ризнице, нарочито библиотеке и архива изгорио у Другом свјетском рату, када је побијено и цијело братство.

„Остало је оно што је било у цркви, јер она није паљена и пљачкана у Другом свјетском рату. У посљедњем рату те ствари су спашене, а Манастир је опљачкан, запаљен, па порушен“, каже игуман Данило.

Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару.

Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм.

Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини. У њему је 1848. године отворена прва богословска школа у БиХ, а касније школа за описмењавање српске дјеце.

Манастир је обновљен 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле. Проглашен је за национални споменик БиХ.

Манастир је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице и налази се у мјесту Житомислићи, двадесетак километара јужно од Мостара, на лијевој обали Неретве.

Сада је ово мушки манастир и у њему, осим игумана, живе још четири монаха.  

 

Срна

 

ЈУ Центар за информисање и културу
Радио Невесиње

Kontakt info

Немањића бб,88280 Невесиње
Република Српска

Tel: 059 601 394, Fax: 059 601 455


E-mail: radionevesinje@hotmail.com

ID PDV

Матични број: 01805053
Рј. суда: RU-1-264-00
ИД број : 4401396050004

Žiro Računi

Рачун јавних прихода: 5520060001233609

Врста прихода: 722591

Буџетска организација:0069520