Region
У Музеју Херцеговине у Требињу, синоћ је промовисана књига „Тајна Марка Пола“, аутора Горана Дуке, који је књигу писао готово двадесет година, обилазећи архиве Венеције, Задра, Сплита, Корчуле и Дубровника, сакупљајући драгоцјену грађу.
Аутор је истакао да је током дугогодишњег истраживања, дошао до сазнања да поријекло Марка Пола води до града Требиња.
„Тајна Марка Пола”, као што сам назив каже, је вишеслојна, није у питању само тајна лика и дјела Марка Пола, кога ми слабо познајемо, већ и његово поријекло које води до Требиња. Хрватска Академија знаности и умјетности је током истраживања дошла до сазнања да је породица Поло уствари Павловић, која потиче из Дубровника. Касније, док сам трагао за елементима за књигу, дошао сам до карте БиХ из 1440. године, на њој је регија Требиња заокружена посебном бојом и пише Павловић. Дакле Павловићи су били вишевјековни владари Требиња“, рекао је Дука.
Он је додао да га је посебно изненадио негативан однос Венеције према Марку Полу.
„У Венецији има само аеродром који носи његово име и ништа више, јер га не воле. Схватио сам да је то због његових коријена, а они су са наших простора. Око 20 година сам истраживао, како бих написао ову књигу. Многи историчари су се изненадили чињеницама које у њој износим“, казао је аутор књиге.
Горан Дука је рођен 1961. године у Сарајеву, гдје се школовао. Од 1984. до 2012. живи на Корчули, а потом се преселио у Невесиње гдје је у једном мандату био предсједник СПКД „Просвјета“.
Аутор је више романа, збирки прича и приређивач антологија поезије. Дјела су му превођена на њемачки, шведски и словеначки језик.
Радио Требиње
У Музеју Херцеговине Требиње вечерас је отворена изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, ауторке Наташе Глигорић, која је посвећана Перу Тунгузу, једном од покретача Невесињске пушке, који је нападом на Турке 5. јула 1875. године започео устанак.
Тунгуз је био један од вођа устанка 1882. године против аустроугарских власти и учествовао је у Првом свјетском рату као добровољац српске војске.
Аутор изложбе Наташа Глигорић, која је праунука Пера Тунгуза и секретар Удружења Невесињаца у Београду, каже да кроз овај пројекат његује културу сјећања и афирмише завичајно насљеђе у српској јавности.
„Изложба сведочи о животу и улози поједница у значајним историјским процесима и слободарској идеји која је започела у Херцеговини, а завршена на Солунском фронту. Кроз ову изложбу испраћени су најважнији догађаји из историје српског народа из друге половине 19. и почетка 20. века. Испратили смо Невесињску пушку, Улошки устанак, такозвану другу Невесињску пушку из 1882. године против аустроугарске окупационе власти и Први светски рат, а све те догађаје кроз биографију харамбаше Пера Тунгуза, чувеног јунака“, навела је Глигорић.
Она је додала да се осјећа почаствованом што је прва станица на путу ове изложбе кроз Републику Српску управо град Требиње - срце слободарске Херцеговине.
„Захвална сам Музеју Херцеговине, најпрестижнијој установи културе у овом делу Српске, што је препознао значај ове изложбе која оживљава дух Невесињске пушке“, истакла је Глигорић.
Отварајући изложбу, шеф Kонзуларне канцеларије Србије у Требињу Мирослав Марковић рекао је да је јубилеј - 150 година од Невесињске пушке, устанка српског народа против османске власти највећи јубилеј који заједно прослављају Република Српска и Србија, а ова изложба је саставни дио догађаја који се организују у ту част.
„Јако је битно да се негује култура сећања, да деца уче о томе колико је херојство требало, посебно у тим временима, када су се два царства сударила, а мала Херцеговина отерала једно велико царство“, навео је Марковић.
У програму су учествовали: народни гуслар Милош Паровић, пјесник Јово Братић и кантаутор Горан Дука из Невесиња
Изложба је крајем маја премијерно приказана публици у Београду, у Музеју Херцеговине је до 7. јула, а 9. јула биће отворена у Невесињу.
Изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ је реализована под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији, на челу са директором Млађеном Цицовићем и у сарадњи са Музејем Херцеговине у Требињу, Удружењем ,,Култура без граница" и уз стручну сарадњу историчара Ненада Урића.
Радио Требиње
Наша политика је да Република Српска и Србија обиљежавају заједно све догађаје, а тако и 150 година од Невесињске пушке, рекао је на прес конференцији предсједник Републике Српске Милорад Додик.
Додик је навео да је један од најважнијих устанака био Устанак у Невесињу, и он је одредио политичку судбину читавог Балкана.
"Важно је рећи да колективно памћење Срба у Републици Српској, Србији и Црној Гори остало је памћење устанка у Невесињу и онога што сљедује иза", навео је Додик.
Као предсједник Републике Српске, Додик каже да је учествовао у раду организационог одбора и да у томе учествује и предсједник Србије Александар Вучић.
"У име њега и руководства Србије и нашег руководства позивам све људе да дођу 6. јула у Невесиње и да на заједнички начин пошаљемо поруку да нисмо заборавили наше претке", поручио је Додик.
Предсједник истиче да наши преци нису штедјели своје животе како би се борили за оно што ми данас, како каже, зовемо светиња, а то је наша слобода.
"Да није било Невесињског устанка та слобода не би ојачала у нашој перцепцији и нашој вољи свих година које су долазиле послије тога. Данас у Републици Српској живимо слободан живот", навео је предсједник Српске.
Предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић поручио је данас да ће се у недјељу 6. јула у Невесињу обиљежити 150 година од значајног историјског датума, Невесињске пушке.
"То је веома важан догађај за Републику Српску и српски народ, и захваљујем се Србији и предсједнику Вучићу што заједно с нама учествују у организацији овог веома значајног обиљежавања. У Невесињу ће тог дана бити највиши званичници српског народа, предвођени Његовом Светошћу Патријархом", рекао је Вишковић.
Премијер је поручио да су догађаји из овог периода опредијелили будућности српског народа.
"Након тога, послије Берлинске конференције, Србија и Црна Гора добиле су самосталност. Нажалост, када је ријеч о Србима у БиХ, ми смо једног окупатора замијенили другим", подсјетио је Вишковић.
Додаје да аустроугарска тиранија на срећу није трајала дуго, те да народ на неки начин то приписује Невесињској пушки.
"Ми приписујемо Невесињској пушки заслугу за доношење слободе српском народу. Важно је да тога дана будемо на том мјесту – јер 150 година се не обиљежава често", истакао је Вишковић.
Поручује да је протокол обиљежавања припреман заједно са Србијом, а да ће се на догађају у Невесињу појавити и предсједник Скупштине Црне Горе.
"То је веома важно, јер као што сам малоприје рекао – и Црна Гора и Србија добиле су државност послије догађаја који су почели у Невесињу тих година. Овај догађај ћемо обиљежити онако како доликује – 150 година од једног овако важног историјског момента за српски народ", закључио је Вишковић.
Авдаловић: Скуп ће по свему судећи бити величанствен
Обиљежавање 150 година од Невесињеске пушке је најзначајнији јубилеј у српском народу и скуп који ће по свему судећи бити величанствен, начелник Невесиња Миленко Авдаловић.
"Млађе генерације знају о овом устанку, јер су учили у школама док ми старији не знамо, јер смо живјели у држави која није изучавала такав устанак", истакао је он.
Подсјетимо, централна манифестација обиљежавања 150 година од Невесињске пушке биће одржана у недјељу, 6. јула, у Невесињу.
Прва Невесињска пушка био је устанак подигнут у мјесту Крекови у општини Невесиње 9. јула 1875. године против отоманске власти и убрзо се проширио на цијелу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе.
То је временом прерасло у српско-турски рат. Убрзо је дошло до Берлинског конгреса 1878. године којим су Србија и Црна Гора добиле независност и територијално проширење, док је Аустроугарска на 30 година окупирала БиХ.
Друга Невесињска пушка, познатија као Улошки устанак, избила је у јануару 1882. године нападом устаника на аустроугарску жандармеријску станицу у Улогу због доношења такозваног Војног закона о обавезном служењу војске младића из БиХ.
Невесињска антифашистичка пушка представља оружани отпор усташама 3. јуна 1941. године у селу Дрежањ, након масакра 27 људи у селу Удрежње код Невесиња.
РТРС
Видовдан. Дан кад се кроз вијекове сабирају жртва, част, отпор и молитва. Дан кад се небо нагиње земљи, а потомци тихо, али постојано, стају у строј с прецима.
И баш тог дана, у граду сунца, камена и тишине – у Требињу, окупила се опет Прва класа Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске. Они који су на Видовдан 1992. обукли војничке униформе као дјечаци, положили заклетву, па кренули на пут без мапе – пут части.
Након Билеће и Љубиња, ово сабрање било је треће по реду – али у срцу, као да је прво. Сретање погледа, осмијеси кроз сузе, тиха имена што се изговарају уз шапат – иако их више нема, осјећају се као да стоје с њима у реду, у братском кругу.
Света литургија ујутру, у храму гдје молитве стижу до неба. Потом полагање цвијећа на Споменик браниоцима Требиња – мјесто гдје се и камен присјећа. Ломљење славског колача, док срца ломе тишину. И онда, онај ручак, гдје се више слуша него што се прича – јер свако има нешто у грудима што је теже од ријечи.
Приче су поново оживјеле – ровови, сњегови, прве страже, она писања кући која су се завршавала са „не брините, све је добро“. Прва другарства, прва рањавања, и прва погинућа – што никада не престају да боле.
Али у том болу било је и нечег великог – нечег што објашњава зашто су и данас ту. Не због обавезе. Због љубави.
Ове године, њихово сабрање добило је и другу димензију – хуману. За дјецу њиховог саборца, Ољега Куљића, који је трагично страдао, прикупљен је велики износ новца. Јер, како су рекли: „Нико од нас није сам, ни кад живот удари најјаче.“
То је та нит која их везује и данас – није то више само застава или униформа. То је срце које не заборавља, рука која пружа и онда кад се ништа не тражи. Били су војници, али су остали људи – у пуном, најдубљем значењу те ријечи.
На ручку им се обратише и двојица чија ријеч носи тежину искуства – Радан Остојић, предсједник БОРС-а, и Мићо Краљевић, ратни командант из Бирча. Њихове ријечи нису биле само поздравне – биле су то ријечи захвалности, подсјећања и поноса.
„Ваша борба није била узалудна. Ваш пут је био тежак, али је водио ка слободи. А слобода се не мјери ријечима, већ жртвом коју сте положили“, поручио је Краљевић.
И већ је договорено – 2026. године, сабрање ће се одржати у Невесињу. Граду гдје је храброст увијек имала своје мјесто, а ровови били школа зрелости. Тамо ће поново стати раме уз раме, уз здравицу и сјећање, уз поглед који говори: „Ево нас, браћо – још смо ту, због њих који нису.“
Прва класа Херцеговачког корпуса ВРС није статистика, није број у архиви. То је жива меморија народа. То су дјечаци што су одрастали преко ноћи, стасавали у хероје, гинули у тишини и живјели у успомени.
Они су темељ. Они су одговор свима који питају шта је то Република Српска. Она је њихова рамена, њихова јутра без сна, њихови заклетвом ојачани кораци.
И кад год зазвони Видовдан – он не зове само на славу. Он зове на сабрање, на поклоњење, на завјет. Да се не заборави. Да се не изда.
А у Требињу, тог Видовдана 2025, у сваком погледу, у свакој причи, у свакој здравици, одзвајала је једна једина истина:
Није вријеме избрисало што је срце записало.
И неће. Док има Видовдана. И док има нас.
Радио Требиње