Nevesinje
Млади невесињски шахисти остварили су одличне резултате на два такмичења одржана у Требињу.
На Меморијалном турниру „Мирко Албијанић, Никола Секуловић и Велимир Реметић“ који је игран као рапид турнир за кадете чланови ШК „Невесиње“ освојили су пет медаља. Невесињци су били убједљиво најбољи у узрасту до 14 година. Најсјајније одличје заслужили су Андрија Савић и Марија Вучинић. Александар Буха је заузео друго, а Андреа Јонлија треће мјесто. У категорији до 18 година Борис Јонлија је освојио бронзану медаљу. На турниру је учествовало 55 дјеце.
На Отвореном такмичењу у блиц шаху „Трофеј Требиња“ Андрија Савић је освојио седам поена из девет партија, што је био најбољи резултат у категорији до 12 година и трећи на читавом турниру. Борис Јонлија је са шест поена био најбољи у категорији до 16 година. Андреа Јонлија је и на овом такмичењу стигла до бронзане медаље. За Трофеј Требиња борило се 47 шахиста из Србије, Црне Горе, Швајцарске и БиХ.
Црква светих апостола Петра и Павла у Лукавцу у недјељу, 12. јула, прославиће крсну славу-Петровдан. Света литургија почиње у 9 часова.
Чувајући традицију и обичаје окупиће се Лукавчани код светог храма да прославе светковину са родбином, комшијама и пријатељима. За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.
Кроз историју је Лукавац често помињан као примјер борбе за слободу и достојанство. Од времена Невесињске пушке, па кроз добровољачки покрет у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе, те као активни учесници антифашистичке борбе у Другом свјетском рату Лукавчани су показивали јунаштво и плементитост. Коначно, у посљедњем одбрамбено отаџбинском рату опет су устали да бране свој дом и слободарску традицију предака.
Према предању у овом мјесту, на старом граду Валу, столовао је и Херцег Стјепан Косача. Вал је природно утврђење поред локалног пута Лукавац – Дивин окружено стрмим литицама и необичним рељефним творевинама са свега два могућа прилаза. Остаци зидина и пронађено глинено посуђе и предмети потврђују да је човјек користио овај живописни простор. Према предању, на овом мјесту је било античко насеље. Непосредно испод Вала парцеле земље носе назив Подграднице, а велики дио Лукавачког поља чине Херцегове баре што указује и на постојање старог града и присуство Херцега Шћепана.
У дубровачким списима Лукавац се први пут помиње 1375. године. Данашње лукавачке породице су на простор између Липника и Потруба доселиле почетком 19. вијека. Према подацима Српске православне епархије Захумско – херцеговачке 1890. године у Лукавцу је било 85 кућа са 678 становника. Од тада па све до седамдесетих година прошлог вијека број становника је био у порасту. Основну школу у Лукавцу једном тренутку је похађало близу 200 ученика. Село је сада проријеђено и остарило. Некадашњи сточари су нестали, а њихови насљедници као да немају нити времена, нити интереса да раде оно што су радили очеви или дједови. Оно што је остало и што нас подсјећа на старе успомене су чист зрак, мирис богате природе и бистри извори на сваком кораку.
На овом живописном простору расле су генерације Лукавчана који су трагајући за бољим животом населиле све свјетске мердијане. Ипак, завичај и коријене нису заборавили и радо причају о свом селу и интересују се за братственике који још увијек вриједно раде у питомом Лукавачком пољу.
Списак познатих Лукавчана је подугачак и не може стати у један новинарски чланак. Нема тог Херцеговца који није чуо за хуманисту и великог добротвора Михајла Лабала, хајдучког харамбашу Кика Стевановића и прослављене кошаркашке репрезентативце Ратка Радовановића и Ђорђа Андријашевића. Мање је познато да је преко тридесет Лукавчана учествовало у добровољачком покрету у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе (1912 – 1918). Само из породице Вуковић са Рогача било је девет добровољаца, а Коста Стевановић је одликован високим војничким признањем – сребрном медаљом за храброст Милош Обилић. У Другом свјетском рату Лукавчани су дали велики допринос у антифашистичкој борби, а своје опредјељење за слободу и правду показали су и у посљедњем отаџбинском рату у којем су поднијели велику жртву. Потомци хероја, мјештани и поштоваоци подигли су Спомен обиљежје на којем су исписана имена 18 погинулих бораца из Лукавца. Вјера, слобода и храброст били су оличење ових српских јунака. Споменик је саграђен уз благослов Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Из Лукавца поријекло воде универзитетски професори, истакнути друштвени радници, књижевници, спортисти...
Црква светих апостола Петра и Павла
За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.
Темељи Цркве светих апостола Петра и Павла освјештани су 17. јула 1903. године, а освећење је извршио протојереј Ристо Кочовић уз саслужење свештеника Николе Која, Петра Говедарице и Душана Гаћиновића. Црква је грађена двије године, а неимар је био Лазар Шушић из Љубиња. Освећење је обавио митрополит Петар Зимоњић.
Уз помоћ великог добротвора Михајла Лабала црква и порта обновљени су 1987. године. Те године за Петровдан, великом народном сабору и богослужењу, присуствовало је неколико хиљада људи.
Уз велики труд мјештана посљедњих година обновљена је Црквена кућа, подигнут је Споменик погинулим борцима, саграђена капела и уређена порта храма, као најљепши примјери вјере, духовности и прегалаштва Лукавчана.
Занимљиво о Лукавцу
- Најстарија легенда везана за село Лукавац говори о закопаном благу на локалитету старог града Вала на којем је према предању посљедњи столовао Херцег Шћепан. Тврди се да негдје у литицама Вала постоји облик од камена који подсјећа на пијетла, а вода која капа са његовог кљуна показује гдје је сакривено благо.
- Лукавачка парохија основана је joш 1839. године и обухватала је села Лукавац, Бежђеђе, Трусину и Подком.
- Најпознатији невесињски пророк Вукеља Стевановић из Лукавца непогрешиво је предвиђао многе важне догађаје у 19. вијеку. Народ прича да је тачно најавио „Улошки устанак“ (1882) и ко ће бити његове вође у тренутку када за тако нешто нико није могао да повјерује.
- Велики хуманиста и добротвор Михајло Лабало у родном Лукавцу остао је упамћен и по томе што је у село довезао први бицикл.
- Научни резултати проф. др Радослава Радовановића, рођеног Лукавчанина, из области заштите од зрачења уграђени су у свјетске прописе Међународне агенције за атомску енергију и Свјетске здравствене организације.
- Владимир Гаћиновић из Лукавца, угледни невесињски љекар и предсједник општине, током студија медицине у Бечу друговао је са најбољим психологом свих времена Сигмундом Фројдом.
- Лукавчанка Љубица Граховац (Вађон) прва је спикерица Телевизије Црне Горе. Учествовала је у реализацији првог Дневника ТВ Титоград 1971. године.
- Михајло и Коса Цвијетић из Лукавца изродили су пет синова и сви су били виши од два метра.
- Никола Граховац из Лукавца, послијератни колониста у Гајдобри, својевремено је имао најјачи стисак руке у СФРЈ.
- Најдуговјечнија становница Лукавца за коју постоје документовани подаци је Мара Гаћиновић. Рођена је 1919, а умрла 2023. године.
У Невесињу је почела са радом аутоматска метеоролошка станица. Постављена је у приградском насељу Гвозд и омогућиће прецизније праћење временских прилика на подручју града. Подаци о температури, влажности ваздуха, јачини вјетра и ваздушном притиску бити видљиви на званичној интернет страници Републичког хидрометеоролошког завода Републике Српске.
Пројекат је реализован у сарадњи Општине Невесиње и Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде РС. Из општинског Одјељења за пољопривреду и рурални развој су потврдили да ће у наредном периоду бити постављена заштитна ограда и уређен околни терен.
Метеоролошки подаци (3. јул у 10:10)
Температура: 19,2 степени
Ваздушни притисак: 916 милибара
Брзина вјетра: 7,6 м/с
Релативна влажност ваздуха: 60%
Постоје грађевине које се мјере кубицима бетона и тонама челика, а постоје и она здања која се мјере количином емоција коју око себе окупљају. Величанствена реплика Варденклифског торња на кружном току у Невесињу, смјештена у непосредној близини Средњошколског центра „Алекса Шантић“ и Основне школе „Ристо Пророковић“, није само обичан архитектонски украс који оплемењује градски простор, него је и симбол науке, напретка и визије. Баш као што је Никола Тесла својим изумима повезивао свијет и торањ симболично повезује различите правце, људе и идеје. Невесињске школарце подсјећа на насљеђе великог научника, али и на потенцијал нових генерација које стасавају у учионицама удаљеним свега стотињак метара од необичног здања.
Матуранти су ове године, опраштајући се од средњошколских дана, на кружном току заиграли традиционално народно коло и послали лијепу слику у регион. И свечани дефиле младости и љепоте ишао је поред свјетионика науке. Тако је Теслин торањ постао чувар најљепших успомена младих људи који одлазе у свијет на даље школовање, носећи свој завичај у срцу.
Управо је то и била идеја групе грађевинских инжењера из Невесиња који су прије неколико година осмислили читав пројекат и за то добили признање Теслине научне фондације из Њујорка. Како је тада образложено, ауторима Жарку и Весни Ђерић, награда је додијељена због ширења научног духа Николе Тесле и креирања инспиративног примјера за будуће иноваторе. Невесињско обиљежје је тако стекло међународну препознатљивост.
Невесињски торањ је висок осам метара, а купола у пречнику је широка три метра. У изградњу је утрошено око четири тоне челика. Постављена је и расвјета и уређено острво кружног тока. Торањ се својим обликом и снажном симболиком новог миленијума савршено уклопио у центар кружног тока који и сам представља одређени вид комуникације Невесиња према свијету. Реплика Теслиног торња се у битним визуелним карактеристикама не разликује од Верденклифског оригинала.
Невесињац најзаслужнији за увођење јединице „тесла“ у СИ систем
Подизање својеврсног споменика Николи Тесли који је уљепшао и освијетлио дио града није једина веза Невесиња и славног научника. Угледни српски професор електротехнике Павле Миљанић, син првог невесињског доктора наука Петра Миљанића, најзаслужнији је за међународно усвајање назива тесла за јединицу магнетне индукције. Он је још 1953. године у виду писменог и усменог реферата изнио теоријске разлоге за давање посебног имена практичној јединици магнетне индукције, против чега су тада били многи угледни електротехничари у свијету. Снага аргумената и међународни научни углед професора Миљанића одиграли су одлучујућу улогу. Годинама је био представник Југославије у Техничком комитету Међународне електротехничке комисије.
Миљанић је био један од оснивача и дугогодишњи потпредсједник Југословенског друштва “Никола Теслa“ у Београду. Добитник је Златне плакете „Никола Тесла“ за нарочите заслуге у популарисању имена и дјела овог великана свјетске науке. Познавао је лично најистакнутије свјетске физичаре, а са Михајлом Пупином и Пјотром Капицом водио је интензивну преписку.
Павлов брат др Нико Миљанић један је од оснивача Медицинског факултета у Београду 1920. године.
Први Невесињац који се лично познавао са Теслом
Вјероватно први Невесињац који се лично познавао са Николом Теслом био је Илија Ковачевић, син Јефта, учесника битке на Вучијем Долу. Крајем 19. вијека са групом српских исељеника радио је грађевинске послове у Њујорку. Причао је да их је Тесла редовно обилазио и водио дуге разговоре са својим земљацима. Често се и сам укључивао у физичке послове како би обезбиједио финансијска средства за своје научне експерименте, тврдио је Ковачевић.
Драгомир Граховац /Радио Невесиње, Глас Требиња/