Region
Полицијски службеници Полицијске управе Требиње ће 15. и 16. априла 2026. године, реализовати појачану контролу у саобраћају са акцентом на контролу односа „возач-пјешак“.
У току прва три мјесеца 2026. године евидентирано је 140 саобраћајних незгода од којих је шест незгода са теже повријеђеним лицима што је мање за двије незгоде него у истом периоду 2025. године. Такође, евиднетирано је 20 саобраћајних незгода са лакше повријеђеним лицима што је у нивоу са упоредним периодом. Повећање саобраћајних незгода је евидентирано у броју саобраћајних незгода са материјалном штетом, гдје је евидентирано 37 незгода више у односу на упоредни период 2025. године.
Полицијска управа Требиње аплеује на све учеснике у саобраћају да поштују саобраћајне прописе, обзиром да нам предстоји лијепо вријеме, а самим тим повећан саобраћај пјешака, бициклиста и мотоциклиста.
Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима обиљежио је данас крсну славу. Свету архијерејску литургију служио је митрополит захусмко-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, уз саслужење херцеговачког свештенства. На литургији се окупио велики број вјерника, углавном Пребиловчана који су се вратили, као и оних које је ратни вихор одвео далеко од своје земље, као и бројни вјерници из цијеле Херцеговине.
Митрополит Димитрије рекао је да онај ко макар мало не помогне Христу да понесе Крст не може осјетити праву радост васкрсења.
Митрополит Димитрије рекао је да се свега овоземаљског треба одрећи и препустити се живоме Богу.
„Ми не знамо шта ћемо са својим срцем. Бог зна како да њиме управља. Он ће у њега ставити сваку добру жељу, сваку добру одлуку. Научиће нас, омудрити, оснажити и даће смисао нашем животу, само ако му дамо срце у руке“, рекао је митрополит Димитрије.
Додаје да ће и први и посљедњи ући у радост Бога, јер је у Њему истина овога живота.
„Прије него што је свијет створен и ми у њему, сила Крста је била осмишљена и предодређена да му се дарује. Он је Јагње које је заклано прије постања свијета. Бог је знао да, стварајући човјека, улази у ризик. Дајући слободу, улази у то да се та слобода може окренути против Њега, али нам ју је даровао зато што је хтио да личимо на Њега и будемо иконе Његове“, рекао је митрополит Димитрије.
Подсјећа да Бог све може и хоће, осим што је Себи ограничио свемоћ тиме што неће да провали у наше срце.
„До нас је да му отворимо своје срце и да Он дјелује у њему. То је читав човјек и у њему се сажима све. То је суштина човјека и зато ту суштину и извор нашег живота треба да дамо Животодавцу, да у њега улије радост, милост, срећу и васкрсење. Васкрсења нема без смрти и тиме се не кажњава, већ се дарује радост Господња“, каже митрополит Димитрије.
Наглашава да људи не знају све и не могу све, али да треба показивати поштење, честитост и слободу, те да то треба преносити дјеци, која ће то видјети и једног дана и сама показати.
Свештеник Александар Илић у бесједи је рекао да смо ми данас на земљи знајући да је Христос побиједио и ослободио сваку душу.
„Стојимо на светињи и дочекали су нас свети. Имена која су исписана на овим зидовима јесу имена оних који ће нас дочекати у другом доласку Христовом. Христос је васкрсењем својим побиједио смрт, сваку патњу, немоћ и слабост. Када је страдао за људски род, изгледало је да је све готово и да наде нема. Пљували су га, ругали му се и одрекли су га се“, рекао је Илић.
Подсјетио је да се данас сјећамо свих мученика који, вјерујући у Христа, никада од њега нису одступили, ма колико било мрачно.
„Остали су у истини и та истина их је довела до тога да их данас славимо. Христос муку претвара у радост. Овај храм је живи примјер тога и једно од најдостојнијих мјеста слављења Христовог васкрсења“, рекао је Илић.
Илић је додао да је овај храм ту за све нас када се кајемо и када крећемо Христовим путем.
„Овдје је небески Јерусалим, мјесто гроба Христовога, као и свако друго мученичко мјесто. Мјерење овога свијета није мјерење живота вјечнога. Овдје све престаје и остаје само истина, а то је Христос – сила и снага“, рекао је Илић и позвао народ на радост и добро.
Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је и освештан 2015. године, у знак сјећања на око 4.000 Срба из доње Херцеговине које су усташе убиле у Другом свјетском рату.
Српска православна црква установила је да празник Светих пребиловачких и свехерцеговачких мученика буде обиљежаван на датум када су усташе 1941. године звјерски убиле више од 850 мјештана овог села и бациле их у јаму у Шурманцима, надомак Међугорја.
Топ портал
Прошле су двије деценије од обнове манастира Житомислић, задужбине чувене породице Милорадовића. Манастир који датира још из 15. вијека, и који је више пута у својој дугој историји рушен и обнављан, одвијек је био важан духовни и културни центар за православни живаљ овог краја. Тако је и данас.
Манастир Житомислић са Црквом Светог Благовештеља Господњег, данас поносно стоји на лијевој обали Неретве.
У оба посљедња рата паљен је и рушен, а од када је обновљен 2005. године, поново се уздигао као духовни центар и мјесто окупљања, али и као подстрек прогнанима да се врате на своја огњишта.
- Манастир представља значајно мјесто за духовно окрепљење наших православних Срба који овдје живе. Ми сада имамо генерацију која се родила и одрасла овдје, и мисим да овај манастир са околним храмовима у Херцеговини, значи да људи не губе на свом идентитету - рекао је архимандрит Данило, игуман манастира "Житомсилић".
Овај манастир одувијек је био стјециште Срба овог дијела Херцеговине, али овдје радо долазе и из удаљенијих крајева.
- Настављамо наше обичаје, окупљамо се, Житомсилић је обновљен и обнавља се још и даље и то нам је драго, да се окупљамо и да држимо своје - каже Жељко Шакота, вјерник из Козице код Фојнице.
Прије седам година у Житомислићу је отворен и Музеј којим управља "Фондација Музеј Житомсилић".
- Када је музеј отворен, био је циљ да се сачувају и изложе екпсонати који свједоче о прошлости манастира, али залагањем игумана и братства и свих нас, постао је и културни и просвјетни центар - истакла је Ирина Колак Мандић, директорка Фондације "Музеј Житомислић".
С обзиром да се налази на пола пута између Мостара и Чапљине, уз магистрални пут, у манастир често наврате и бројни туристи.
Окупљања су, наравно, највећа у дане великих црквених празника, поготово током васкршњих дана.
https://www.youtube.com/watch?v=N26Sn59nlSo
РТРС
Четири имена, различити животни путеви, једна завичајна нит
На музичкој мапи Сарајева, града који је осамдесетих година прошлог вијека важио за центар југословенског рокенрола дубок траг су оставила четири музичара поријеклом из Невесиња – Младен Војичић Тифа, Горан Ковачевић, Изудин Колечић и Аљоша Буха. Херцеговачка чврстина, специфичан сензибилитет и дубока емоција савршено су се уклопили у сарајевски спој музике, хумора и забаве. Невесиње им је дало коријен, а Сарајево крила. Музика коју су стварали није била пролазна, остала је дио идентитета једног града.
Младен Војичић Тифа – глас који носи немир епохе
Младен Војичић Тифа, без сумње је један је од најупечатљивијих вокала које је Сарајево имало. Његов глас није само био технички препознатљив, већ емотивно разоран – храпав, снажан, пун унутрашње напетости. Поријекло из херцеговачког краја дало је његовој интерпретацији додатну чврстину и пркос који су се савршено уклопили у урбани сарајевски сензибилитет осамдесетих.
Славу и популарност стекао је својим краткотрајним, али врло успјешним боравком у групи Бијело дугме. Пјесме „Липе цвату“, „Падају звиједе“, „Лажеш злато“ остали су свевременски хитови. Пјевао је у бројним бендовима попут Тешке индустрије, Ватреног пољупца и Дивљих јагода, а имао је и завидну соло каријеру. Тифина импулсивна личност и ирационални карактер често су му стајали на путу да постигне још већи успјех.
Тифин отац Бранко, рођени Невесињац, био је прави интелектуалац, угледни инжењер геодезије. Имао је велику жељу да сина усмјери у науку. Истина, уписивао је Тифа грађевину, машинство, геодезију, али је било очигледно да је створен да буде музичар.
Горан Ковачевић – тихи градитељ звука
Горан Ковачевић је одрастао у Невесињу и већ са десет година је словио за врсног имитатора познатих пјевача. Заједно са гитаристом Миливојем Граховцем и бубњаром Шекијем Пејичићем 1967. године основао је прву невесињску рок групу «Вис Амори». Забављали су млађу рају и организовали игранке са живом свирком. Преласком у Сарајево на студије 1973. године Горан је озбиљније запливао у музичке воде. Основао је групу «Чисти зрак», а потом кратко прешао у «Амбасадоре». Када је Сеид Мемић Вајта напустио «Тешку индустрију» умјесто планиране соло каријере заузео је његово мјесто првог вокала.На текст Душка Трифуновића перфектно је отпјевао пјесму «Никола Тесла» која је постала велики хит. Радо су се пјевушиле и пјесме «Марија», «Алај ми је вечерас по вољи» и друге. Писао је и за друге рок групе и сарађивао са врхунским музичарима тог времена. Са музичке сцене је отишао 1984. године, а преминуо је 2014. године у музичком свијету помало и заборављен.
Изудин Колечић – ритам који носи причу
Изудин Изо Колечић, један од оснивача поп-рок групе Хари Мара Хари, рођени је Невесињац. Његови бубњеви нису били само ритмичка подлога већ покретачка снага пјесама које су освојиле публику широм региона. Одрастао је у средини гдје су породичне вриједности имале посебно мјесто. Његови коријени воде до невесињског села Хрушта, одакле потиче његов отац Хусо. Крајем шезесетих година породица се сели у Сарајево гдје се Изудин музички обликовао. И његова сестра Маида је завршила музичку академију чиме се потврђује да је умјетнички дар био дио шире породичне традиције. Са групом Хари Мата Хари одржао је преко 1000 концерата. Десетине љубавних балада постигле су изузетан комерцијални успех и остале евергрин хитови. У музичкој биографији овог Невесињца посебно мјесто заузима наступ на Пјесми Евровизије 2006. године и освојено треће мјесто са пјесмом „Лејла“.
Аљоша Буха – инструменталиста који није тражио пажњу
Аљоша Буха је био умјетничка душа, изузетан музичар, талентовани пјесник и преводилац. Рођен је у Зеници гдје је њехов отац Крсто пронашао запослење након одласка из Невесиња и завршеног студија металургије у Љубљани.
Свирао је бас гитару у сарајевским групама, а популарност је стекао у групи Конгрес на чијем репертоару су биле пјесме са социјалном тематиком.
За исконско доживљавање властитог поријекла пресудна је била прва посјета очевом родном мјесту Балабанима, уз понорницу Заломку, гдје је живот одувијек био суров и тегобан. Иако је очев завичај први пут посјетио 1985. године, поносно је изјавио: „Сад знам ко сам и одакле сам“.
Вртоглав музички успон у бенду Црвена јабука прекинула је страшна трагедија. На врхунцу славе Аљоша је настрадало у саобраћајној несрећи на путу Јабланица-Мостар путујући на концерт на мостарском стадиону Кантаревац.
Иако их живот и каријере нису водили истим правцима сву четворицу музичара повезује Невесиње које је у њиховим биографијама остало симбол чврстине, упорности и аутентичности – особина које су уткали у музичку историју Сарајева.
Њихова музика и данас траје, одзвања и подсјећа одакле долази снага правог звука.
Драгомир Граховац (Глас Требиња/Радио Невесиње)