У Манастиру Житомислић данас је обиљежен празник Светих мученика житомислићких.

Свету литургију служио је владика далматински Никодим, уз саслужење јеромонаха Памфила из Манастира Тројице Сергијеве Лавра код Москве, свештеника Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Епархије далматинске.

Владика Никодим је у проповједи рекао да су мученици житомислићки пострадали за име господње.

“То вам је највећа љубав коју неко може да покаже да идеш и у смрт са својом браћом. Онај који слиједи све што је господ прошао су свједоци самог васкрсења Христовог. То нама треба да буде центар наше вјере. Ми  као хришћани треба да слиједимо ријечи Господње и јеванђеље које каже да не припадамо овом свијету”, рекао је владика Никодим.

Подсјетио је на страдање Манастира Житомислић у два рата.

“Ова црква је била уништена када смо долазили први пут, а сада се подигла као феникс из пепела и краси овај крај. Ово је један од најљепших манастира у БиХ и драго ми је да нас овд‌је мученици житомислићки окупљају и да покажемо да поштујући њих јесмо поштоваоци Христа и прави вјерници”, поручио је владика Никодим.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић рекао је да је ово велики догађај за манастир и све вјернике.

“Тај 26. јун 1941. године је био страшан, али погледајте како се та страхота претвори у радост празника и то су Свети мученици”, поручио је игуман Данило.

Поздравио је представнике руске цркве која је мученике ставила у диптих светих Руске православне цркве, а оца Памфила задужили да пише житије мученика житомислићких.

Након литургије у Музеју Житомислић отворена је изложба под називом „Патријарх Варнава у посјети Херцеговини и Босни” аутора Дариа Дринића.

Дринић је на отварању изложбе рекао да изложба приказује посјету патријарха Варнаве Херцеговини, те да су слике откупљене из Загреба.

Дринић је говорио о животу патријарха Варнаве, али и да значај његовог д‌јела није довољно препознат у нашем народу.

Светој литургији и касније изложби слика присуствовао је велики број вјерника и званичника, међу којима представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару, народни посланик у Скупштини Српске Илија Таминџија, Недељко Ђого из Општинског вијећа Столац, представници Оружаних снага БиХ, Немања Вуковић, предсједник Скупштине општине Никшић и многи други.

 Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2022. године одредио је 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких и од тада се празнује. Српска православна црква канонизовала је житомислићке мученике 2005. године када је освештан манастир Житомислић.

Свети житомислићки мученици у Српској православној цркви празнују се у знак сјећања на братство манастира Житомислић које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату када је запаљен и порушен манастир Житомислић.

Игуман манастира Житомислић Данило Павловић каже да се Свети мученици житомислићки поштују годинама у манастиру, али да се од 2022. прослављају као слава у манастиру Житомислић.

Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић и пострадали су у Другог свјетском рату. Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.

“Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гђе су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами”, прича игуман Данило.

Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.

Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опред‌јељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.

“Они тако млади нису били никаква пријетња, а ни по свом ставу нису се никоме замјерили него су живјели у миру са својим комшијама. Међутим завршили су тако како је завршила већина нашег народа из долине Неретве и свугд‌је гд‌је су Срби живјели на територији НДХ“, рекао је игуман Данило.

Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941., а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.

“1992. године је разорен манастир и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Ми данас имамо само дио сачуваних њихових костију које чувамо у цркви испред олтара. 2005. године проглашени су за мученике, јер су два пута страдали и од тада до данас их поштујемо, пјевамо их на свакој литургији и молимо им се као својим небеским заштитницима“, рекао је игуман Данило.

ТОП ПОРТАЛ

У Требињу је данас сахрањен Здравко Кандић, пуковник Војске Републике Српске, официр Мостарске и Невесињске бригаде у Одбрамбено-отаџбинском рату. Сахрани на Градском гробљу у Подгљивљу поред чланова породице и родбине, присуствовали су бивши саборци, представници Општинске борачке организације и Општине Невесиње.

Здравко Кандић је рођен 1957. године у Бијелом Пољу код Мостара. Јавио се у ратну јединицу приликом прве мобилизације Десете моторизоване бригаде у касарну Сјеверни логор у Мостару и постављен је за команданта једног од батаљона бригаде. Након егзодуса из долине Неретве и одласка официра ЈНА обављао је дужност команданта 5. батаљона Невесињске бригаде који је посједао борбене положаје у рејону села Зијемље.

Септембра 1992. године прелази у команду Невесињске бригаде на дужност помоћника начелника штаба за обавјештајне послове и на тој дужности остаје до краја рата. 

Телеграм саучешћа породици, родбини и саборцима поводом смрти Здравка Кандића упутио је бивши командант Невесињске бригаде пуковник Зоран Пурковић.

„У име моје породице и свих припадника Херцеговачког корпуса који се тренутно налазе у Београду исказујем најдубље саучешће и бол што смо изгубили нашег саборца који је у Отаџбинском рату обављао најодговорније дужности и извршавао их професионално, савјесно и дисциплиновано“, навео је Пурковић наглашавајући да је као појединац и штабни официр дао велики допронос у заштити народа и територије Источне Херцеговине.

Пуковник Зоран Јањић, бивши начелник Штаба Невесињске бригаде, током рата је дијелио животни простор и судбину са Здравком Кандићем. Каже да у читавој Невесињској бригади није било старјешине који је био толико посвећен својој дужности као што је то био Канда, како су га сви звали.

„У континуитету је мјесецима био на командном мјесту, без дана одмора, прикупљајући информације о распореду и намјерама непријатеља“, присјетио се Јањић и додао да су све те информације у највећем броју случајева биле пуздане и од велике користи за доношење одлука.

Здравко Кандић пензионисан је у чину пуковника. Посљедњих година са породицом је живио у Требињу.

У Дому младих били смо у прилици да свједочимо још једном оригиналном дјелу, са базично другачијим приступом нашој стварности, донесеним кроз прошлост и минулу нам националну историју под називом „Чатење Пера Тунгуза, ’арамбаше“.

Ријеч је о за цијелу Херцеговину животно важном и преломном времену са краја деветнаестог вијека, времену „Невесињске пушке“ и свехерцеговачког устанка подигнутог 1875. против тадашњег терора Османлија на нашем простору.

Кроз лика ’арамбаше Пера Тунгуза, својеврсну биографску причу човјека великог срца који га је са својом хајдучком дружином заправо и покренуо, сазнајемо многе данас непознате детаље везане како за тај догађај, тако и за то нама сада већ далеко и слабо познато вријеме.

Осим свог сценског карактера, ова монодрама заправо дјелује и едукативно, што је уз зналачки монолошки рукопис у овом нашем времену поремећених друштвених вриједности можда и њен највећи квалитет.

Како сазнајемо од Алхемичара, од самог почетка била је то и интенција за настанак овога монодрамског текста.

„Разговарајући у више прилика са покојним Небојшом Глоговцем, рано преминулим бардом српског филма и позоришта, о томе како што квалитетније представити Херцеговину и Херцеговце на ширем плану, као и како поново оживјети сјећања на то вријеме у оквиру саме Херцеговине, сложили смо се да су наша историја и национална традиција прави извори из којих треба црпити потребно градиво. Већег догађаја од Невесињске пушке у ближој нам прошлости није било, зато смо се сагласили да треба са њим започети“, каже Алхемичар.

Рад на тексту трајао је око годину дана и када је завршен Глоговац га је примио у свој лаптоп да започне рад на њему.

"Било је то некако у вријеме његовог рада на филму 'Устав Републике Хрватске'. Послије тога сарадјивали смо на обиљежавању још једног јавног догађаја у Невесињу и то је, нажалост, било посљедњи пут да смо се видјели. Због свега сам имао моралну обавезу да тај текст некако донесем у јавност и посветим га јединственој фигури српског глумишта Небојши Глоговцу. На почетку извођења текста, на позорници зато најприје палим велику црквену свијећу, за покој душе двојице наших великана, Пера Тунгуза, ’арамбаше и Небојше Глоговца чије дјело ће надрасти вријеме", додао је Алхемичар.

Наша препорука ја да првом идућом приликом погледате „Чатење Пера Тунгуза, ’арамбаше“. Отвара то неке нове видике у сагледавању наше стварности, а кроз призму једног сегмента националне прошлости, овога пута устанка Херцеговаца против тада најмоћније војске Европе и свијета.

TREBINJELIVE