Публициста из Љубиња Раде Ликић, чувар предања Херцеговине, преминуо је у 50. години.

Ликић је био предсједник Српског просвјетног и културног друштва Просвјета у Љубињу. Био је један од најбољих познавалаца историје српског народа овога краја.

Добри дух Херцеговине, душа од човјека, људска громада, енциклопедија Херцеговине, брат, само су неке од ријечи које пријатељи и познаници Ликића пишу од јуче, када је изненада преминуо.

Писао је и радио за многе медије. Објавио је једну књигу "Ђед који је чувао карпузу", а друга је требало ускоро да буде објављена.

Највише се бавио историјом, споменицима и културним насљеђем. Често је писао о родном Сарајеву и одрастању у том граду, али највише о Љубињу и Херцеговини.

Ликић је био привржен Цркви, а цијелог себе унио је у обнову Цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу.

Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа навео је да је Раде Ликић, велики зналац и чувар предања Херцеговине, био најљепши украс овог завичаја, али и цијеле Републике Српске.

- Институција попут наше почива на људима као што је био Раде - навели су из Завода на својој Фејсбук страници, истичући, уз изрезе саучешћа породици, да су потресени вијешћу о изненадном упокојењу великог пријатеља ове институтуције.

Ликић је сахрањен данас у Љубињу.

СРНА

Први пуцањ из пушке прађеда Пере Тунгуза, који је одјекнуо 5. јула 1875. године на Ћетној пољани у планини Бишини надомак Невесиња, представља уједно и одјек позива на борбу за слободу, која је Херцеговцима врло често ближа од кошуље, рекла је за Срну Наташа Глигорић, праунука овог устаничког вође.

Перо Тунгуз је рођен 1840. године у селу Сливља, а преминуо 1919. у Трстенику. Као веома млад отишао је у хајдуке гдје се брзо истакао храброшћу и предводио изразито бунтовну хајдучку чету, те је један од иницијатора и вођа устанка у Херцеговини 1875-1878. године познатог као Невесињска пушка, против петовјековне турске окупационе власти, као и Улошког устанка из 1882. године против Аустроугарске. Ни у позним годинама живота његова родољубива природа није мировала. По избијању Првог свјетског рата, а већ добро закорачивши у осму деценију живота, Перо Тунгуз се пријавио као добровољац у редове српске војске, те је учествовао у одбрани Београда, преживио повлачење преко Албаније и на крају учествовао у пробоју Солунског фронта.

"Мој прађед је био страдалник тог доба, баш као и његови саборци, који је очврснуо на херцеговачком камену и био спреман да живот положи за идеју о ослобођењу и уједињењу српског народа", истакла је Глигорићева. Она је оцијенила да Република Српска велику пажњу посвећује његовању културе памћења и да то веома цијене Срби са друге стране Дрине, те истакла да је непотребна подјела на српски народ са ове и оне стране Дрине. Глигорићева је напоменула да јој је посебно драго и чини је поносном што ће обиљежавање 150 година од Невесињске пушке бити одржано 6. јула 2025. године у Невесињу и да ће овај веома важан јубилеј заједно обиљежити Република Српска и Србија.

"Ми смо сви Срби и изузетно је важно што Србија и Република Српска заједно обележавају 150 година Невесињске пушке као значајан датум, јер и на тај начин исказујемо наше јединство, то да имамо заједничку прошлост, историју, језик, писмо, веру, традицију, а прижељкујемо и заједничку будућност", оцијенила је Глигорићева. Она је истакла да се мора имати у виду да су Херцеговци увијек били међу првима који су храбро подизали глас против бјелосвјетских завојевача и окупатора српских територија, те да нису одустајали док се нису изборили за слободу свог рода.

"То је кроз вијекове потврђивао храбри и поносни народ Херцеговине", нагласила је Глигорићева. Она је истакла да ће обиљежавање 150 година од Невесињске пушке бити прилика да се сви сјете смјелости и јунаштва њеног прађеда Пера Тунгуза, који је са својом хајдучком четом напао турски караван и испалио први метак, чиме је означио почетак устанка против османлијског окупатора.

"Овај његов јуначки подвиг уписан је златним словима у славну историју наших предака, a oпеван је и у епским песмама у чијим редовима су се могли наћи само одабрани", рекла је Глигорићева.

Перо Тунгуз нашао је, као и сви велики српски јунаци, мјесто у епској пјесми "Невесињски устанак", чији су стихови: "Тунгуз Перо, дични харамбаша/мријет` неће док народа траје". Ријеч је о народној пјесми коју је извео гуслар Вуле Ристов Драганић из села Цргова у Невесињској површи, а забиљежио професор Данило Тунгуз Перовић.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је након недавног састанка делегација влада Српске и Србије да ће 150 година од Невесињске пушке заједнички бити обиљежено 6. јула 2025. године у Невесињу.

Премијер Србије Милош Вучевић изјавио је то дио заједничког плана да се сачувају идентитетске карактеристике српског народа који је недјељив ма гдје живио. Невесињска пушка је српски устанак подигнут у Херцеговини 1875. године против османлијске власти, који се убрзо проширио и на Босну.

СРНА